28. decembar

Ostalo je jos malo vremena do ponoci. Proslo je cetiri pune godine.
Secam se tog dana potpuno jasno iako nema dana a da ne pozelim da ga zaboravim. Slavili smo rodjendan mog najboljeg druga i uzivali u euforiji dolazecih praznika. Licno nisam mnogo marila ni za 31. ni za bilo sta, samo sam zelela raspust i odmor. Seo je pored mene i zapoceo razgovor kao da se dugo znamo. Cak se ne secam ni razgovora, podigla sam pogled i samo cutala.
-Imas najlepse oci na svetu, da li si svesna toga?
Odlutala sam u mislima. Oduvek sam bila veliki sanjar i cesto cutljiva pred ljudima koje ne poznajem tako da mi je lako bilo da odlutam i iskljucim svet oko sebe. Nisam uzivala da budem u centru paznje, jos manje da me neko tako prodorno posmatra i komentarise.
Nestajalo mi je vazduha. Morala sam da odem odatle, da izadjem, da smirim disanje iako sam znala da nije moguce. Izasla sam napolje i ostar hladan vazduh cepao je moja pluca na milion delica. Zelela sam da vristim, da zatrazim pomoc. Cula sam priguseni glas iza sebe kako uplaseno izgovara moje ime. Odjek trcecih koraka prema meni. Onda je sve postalo crno.
Probudila sam se ko zna koliko posle toga. Prikacena na aparate. Osetila sam hladan vazduh na obrazu i znala sam da sam plakala. Nisam morala da gledam oko sebe da bih znala gde sam, osetila sam tezak miris a blagi pogled na zeleno-bele zidive krajickom oka potvrdio je moj strah. U stolici pored mog kreveta sedela je mama. Cim je videla da sam otvorila oci nasmesila se i sklonila brige sa lica. Znala sam da je sve to zbog mene, mislila je da se necu probuditi. Probadala su me pluca i osetila sam vatru koja je gorela u njima. Deo mene, iako sam pokusavala da ga ugusim, zalio je sto sam se probudila. Deo mene zeleo je da sam ostala u tom tupom stanju nesvestice gde nisam morala da brinem o svemu o cemu sam morala budna. Naravno. Rodjendan. Dim cigareta koji je pogorsao stanje mojih ionako jadnih pluca. Samo sam zelela da sve prestane.
Usao je Petar u sobu i stao pored mene. Plakala sam. Pokusala sam da se izvinim sto sam mu upropastila rodjendan ali iz mene nisu izlazile reci. Ispricao mi je da sam izasla napolje i da se moj nepoznati sagovornig od par minuta pre moje nesrece zabrinuo za mene i izasao za mnom. Video me je kako padam i potrcao prema meni. Razmisljala sam o tome na kratko a onda sam videla i njega kako ulazi i staje pored Petra. Nisam znala sta da kazem pa sam nastavila da placem i ubrzo posle toga ponovo utonula u stanje mira i tisine.
Probudila sam se dan kasnije. Osecala sam se bolje. Uplasenije, ali bolje.  Ubrzo su me pustili kuci.
Trebalo mi je vremena da se naviknem na sve. Na nov nacin zivota, na novu "proverenu" terapiju, na sve zabrane koje sam dobila. A samo sam zelela da sve prestane.
Par meseci kasnije, kada se slegla sva prasina oko praznika i poklona i kada je sneg poceo polako da se topi, bila sam spremna da ponovo budem sa vise ljudi u prostoriji. Petar me je svakodnevno posecivao i dobijala sam gomile cokolada i cveca. Zivot se vracao u normalu. Spasilac mi je uvek bio tu negde u mislima. Da nije bilo njega niko me ne bi pronasao napolju ko zna koliko jos dugo. Dugovala sam mu, tako sam mu mnogo dugovala.
Leto je doslo i proslo. Dvorista su postajala zuta i borila su se sa mojim sivim mislima. Osecala sam se prazno. Zelela sam kraj mucenja, samo da sve nestane i prodje. Spasilac mi je pruzio podrsku. Uvek je bio tu negde, javljao se, brinuo, raspitivao se. Ubrzo smo bili zajedno. Smirivala sam se. Prolazilo je. Trebalo mu je mnogo vremena ali pocelo je da prolazi. Praznina se punila, vrlo sporo, bolno, pomesano se suzama. Imala sam neku vrstu novog pocetka pa sam manje zelela kraj. Stanje mi se popravilo. Bilo mi je lepo sa njim. Nisam sigurna koliko je mojih osecanja dolazilo od mene a koliko iz zahvalnosti i cinjenice da sam mu dugovala toliko toga da me je osecaj da nikad to necu uspeti da mu vratim probadao sve dublje. Emotivna sam. Mnogo jace osecam stvari od bilo koga drugog. Osecam sve. Svaki talas emocija i svaku promenu, bilo na gore ili na bolje. To je bila moja prva greska. Prepustila sam se. Njemu. Sigurnosti koju sam osecala. Nadi da ce mi biti bolje, da imam nekoga. Otvorila sam dusu i emocije su samo izletele a ja sam ih, nesvesna gluposti koju pravim, pustila sve da lete ka njemu. Pravdala sam se time da mi je potreban, da nikada necu moci da nadjem nekoga ko bi ziveo sa mojim stanjem i bio u redu sa tim. Pravdala sam se i volela.
Ali, kao i svaka prica, nije uvek sve islo kako treba. Znala sam da se nesto desava. Previse lazi, previse pitanja na koja nikad nisam dobila odgovor, previse straha. Znala sam da je lose. Znala sam sve ali sam cutala. To je bila moja druga greska. Kada sam konacno skupila svu snagu, pogledala sve svoje rane i uvidela sve svoje greske, bilo je vec suvise kasno. Kasno za povratak, kasno za bilo koju vrstu emocije osim mrznje, kasno za nas. Otisla sam. Nikad se nisam okrenula. Rane su pekle, krvarile, bolele. Mislila sam da ih nikad necu izleciti, bas kao sto se ni ja nikad necu izleciti.
Ponovo sam zelela kraj. Kraj muka, kraj svega. Zelela sam da prestane sve. Zelela sam odgovore, sta je to toliko pogresno u meni? Zasto su mi sve zvezde okrenule ledja? Kojim sam se bogovima zamerila? Zelela sam da znam dokle ce da traje sve to, kada ce proci, koliko ce dugo boleti. Zelela sam da se vratim nazad na onaj rodjendan i da ranije kazem da mi je lose. Zelela sam da vratim vreme, da vratim sebe. Plakala sam. Mnogo sam plakala. I onda kad nisam zelela nisam umela da prestanem. Zelela sam da vratim samu sebe ali sam previse svojih emocija poklonila. Bila sam prazna, potpuno prazna. Bezivotna i umorna od svega. I nikad, bas nikad nisam prestala da verujem da je sve moja krivica. Od prvog otkucaja srca, od prvog udaha. Za sve sam ja bila kriva.
Nadala sam se da ce vreme izleciti rane. Verovala sam u to. Ali, to nije istina. Vreme ne leci rane vec vreme donosi nekoga ko ih leci. Dugo sam cekala na to ali sam uspela da ga pronadjem i da se ponovo otvorim deo po deo.
Ipak, jedna stvar je ostala u meni i nikad nece nestati. Da na samo jedan dan, ovaj koji dolazi uskoro, samo na taj dan da ne budem sama. Ako prestanem da disem, samo da imam nekoga zbog koga cu da nateram sebe da nastavim. Obecala sam sebi odavno i svaki put na ovaj dan kazem sebi 'ovaj put cu sve uraditi kako treba', zatvorim oci i pustim suze.

Jos jedno usamljeno pismo

Cao,

ne znam bas kako bi trebalo da pocnem.

Nismo se dugo culi. Znas li koji je datum? Naravno da znas, ti nikad ne zaboravljas datume, jos manje ovako vazne.

Nadam se da si dobro, nadam se da ti ne nedostajem puno jer ne bih podnela da patis jos vise zbog tako nebitne i male osobe kao sto sam ja.

Fali mi ovaj dan. Fali mi da, kao i svake godine, odemo na nase mesto i ponesemo nekoliko flasa i uz alkohol cekamo ponoc. Fali mi da te tako pijanog kasno vratim kuci i da se tvoja mama dere na mene kako ti sve dozvoljavam a trebalo bi da budem odgovornija.

Kao i svake godine, do sad bih vec imala spremljen poklon, nesto sto samo ja mogu da ti nadjem i da se divis ponovo koliko te dobro poznajem. A poznavala sam te, bolje nego sebe. Znala sam svaku tvoju misao, svaku zelju, sve sto si zeleo da imas a nisi mogao.

Znam da bi me do sad verovatno prekinuo u mom izlaganju da me pitas kako je meni na faksu. Dobro je, znas, ja sam uspela da se uhvatim u bitku sa svojim snovima i polako je dobijam. Nadam se da ne baksuziram ali vreme ce pokazati. Bio bi ponosan na mene, ti koji mi nikad nisi dozvolio da posumnjam u svoje odluke, jos manje u samu sebe.

Pored svega, nekako se osecam krivom. Razdvojili smo se previse u zadnje vreme. Malo je reci da mi nedostajes. Ne znam da li sam ja kriva, da li nisam bila dovoljno tu za tebe, da li sam mogla da promenim i da izbegnem sve, da sad budes tu. Jos uvek me ponekad nocu probudi tvoje lice. Ne vidim te uvek ali znam da si ti.

Pretpostavljam da je i to krivica zbog svega sto sam mogla da uradim a nisam.

Znam da bi me sad izgrdio zbog svega sto pisem da si tu, ali tako se ja osecam.

Mozda, da sam ja bila bolja, nista od ovoga se ne bi desilo. Ne bi mi se oci punile suzama svaki put kad te spomenu ili kad prodjem pored one zgrade. 

Tiho je previse. Ne izlazim vise sa starim drustvom jer previse ima tame u njima. Ne mogu da te pronadjem a trazila sam te svuda. Cak ni tvoju mamu ne srecem vise, cini mi se da je otputovala negde jer tvoja kuca mesecima zraci prazninom. Nedostajes svima, znas li? Jos uvek s vremena na vreme prodjem pored Paba pa provirim unutra u nadi da cu te videti. Pitaju za tebe ljudi koji ne znaju, ja ne znam sta da im odgovorim. Tvoja slika jos uvek stoji na istom mestu na kom sam je i ostavila. Jos uvek se smejes. Od same pomisli na to nalece nova bujica suza. Zao mi je sto stalno placem, znam da ne volis suze. 

Ponekad prezirem sebe kad se nasmejem. Svaki put kad se uhvatim za neki novi san naleti novi talas krivice. Sta je sa tvojim snovima, gde su oni nestali? Da li bi, da sam ja donela drugacije odluke, ti do sad skupio dovoljno para i konacno otisao na ono putovanje koje si toliko zeleo? Da li bi upisao faks od svega onoga sto je tvoja mama ustedela za tebe? Mozda, da sam ja one veceri otisla sa tobom, mozda bi sve bilo drugacije.

Nedostajes mi. Ne znam koliko reci bi mi trebalo da ti opisem koliko mi nedostajes ali mislim da nemam dovoljno vremena da pisem o tome. Verovatno bih napunila sto i neku dok zavrsim. A mozda ne bih ni zavrsila. Nedostaje mi ovaj dan. Ovo vece. Nedostaje mi tvoje pijano zvanje devojke koju si toliko voleo a toliko te je ubila. Znam da nikad nisi presao preko toga i da si do svog poslednjeg treptaja i dalje voleo nju. Nisam je dugo srela. Kazu mi da se preselila negde ali nemam mnogo volje da se raspitujem o njoj. Iako te ona nije bukvalno ubila, svakako ti je oduzela veliki deo volje za zivotom pa i ne mogu bas da budem njen najvatreniji fan, znas to, izvini. A ipak mi je bilo zanimljivo da te gledam svake godine kako okreces isti broj iako si se zakleo da si ga obrisao iz imenika. Kukao bi, plakao bi a ona te nikad ne bi saslusala do kraja. Sutradan se ionako ne bi secao sta si joj sve pricao, dokazi se lako daju obrisati. 

U tim trenucima imala sam osecaj da mogu da ti procitam dusu, da zavirim u tvoje najdublje strahove, da dodirnem tvoje srce koje je cesto bilo mnogo vece od tebe. Nisi zasluzio nista od ovoga. Danasnji dan je tu da me tako bolno podseti na to. Da li mislis da se onaj koji ti je ovo uradio nekad seti tebe? Da li zna sta je uskoro? Da li zna sta je uradio svima koji su te upoznali, svima koji su te voleli? I ja mislim isto kao i ti.

Ne zelim da duzim, samo cu se jos vise rasplakati. Ne znam sta bih ti jos rekla. Sutra ce, negde, u tvoju cast stajati parce pite od jabuka, jer kome jos treba torta?

Znas da nikad necu prestati da mislim na tebe. Zao mi je zbog svega sto sam mogla da uradim a nisam, mozda ce krivica jednog dana prestati da me jede. A do tad...

Srecan ti rodjendan, Petre,

Voli te tvoja sestra

Klupa

Sedela sam na svojoj klupi, nisam htela da se sklonim sa kise.
Volela sam to mesto, bilo je mirno i tiho i misli su mi bile slobodne. Na toj klupi sedim svakog dana od kad sam stigla u Atinu. Retka su mesta u mom kraju gde nema mnogo ljudi pa je ovo otkrice bilo sasvim posebno za mene. Uzivala sam ovde. Nema puno nasih ljudi pa je ovo u velikoj meri odmor za mene.
Ovde sam vec mesec dana. Razmena studenata na jedan semestar. Premalo vremena da vidim sve sto zelim i da naucim sve sto mogu. Volela bih da mogu duze da ostanem ali, kazu, bice prilike i za to.
Ko zna koliko je mojih istomisljenika sedelo na ovoj mojoj klupi i pustalo misli na odmor. Spustam pogled na naslon. Svaki milimetar je prekriven urezanim imenima, datumima, nadimcima, pozivima za raznorazne pobune. Koliko li je samo tajni i uspomena cuvala svaka ta brazda i svaki delic tog parceta drveta.
Nisam dugo ovde ali vec sam pocela da poprimam raznorazne navike koje do sad nisam imala. Po prirodi sam radoznala pa svakog jutra pre nego sto se izgubim u hodnicima fakulteta istrazujem delice najlepseg grada na svetu. Ljudi su cudni ovde, iako se cini da grad nikad ne spava, njegovi stanovnici itekako spavaju, i to neretko do podneva. Radno vreme i ne postoji a ulice su ujutru puste, barem kada ja ustajem. Pocinjem pomalo da razmisljam kao oni. To je, svakako, samo dok sam ovde. Ne znam bas koliko bih podnela da sve te misli pakujem i nosim sa sobom.
Prstima prelazim preko jedne od novijih poruka. Utisnut datum je od pre par nedelja. B i I pise nevestim rukopisom nekoga ko nije navikao da pise po tako nezahvalnom materijalu kao sto je drvo. Dodirujem svaku krivinu slova B i zaustavljam se. Sasvim u uglu urezano je i jedno malo srce koje bi nekom prolazniku sigurno promaklo. Ja znam da je tu jer, osim sto citam to isto svakog dana, taj potpis i to srce su delo mojih ruku. Bojan. Tako blizu a tako daleko. Mokra kosa mi se cedi niz ledja i konacno prihvatam da je previse hladno da bih sedela jos tu. Uskoro mi pocinju predavanja a ja moram da pokupim i stvari.
Stize mi poruka sa nekog nepoznatog broja, grckog broja. Verovatno koleginica, ona uvek ima nekoga ko je snadbeva sms-ovima jer ona nikad nema kredita. "Cekam te na trgu". Naravno da me ceka, samo ne sad nego za jedno pola sata. Uvek mi posalje ranije poruku da ja ne bih zakasnila a nekako uvek ona zakasni.
Uzimam stvari, zakljucavam stan i laganim koracima idem prema Sintagmi. Ne zurim jer nigde ne kasnim a volim da razgledam sve oko sebe. Zagledana u jednu tacku sudaram se sa nekim.
-Kako te volim tako radoznalu, pa slona ispred sebe ne bi primetila kad te zanima nesto drugo. -cujem poznati glas ali ne verujem svojim usima.
Dosao je. Dosao je da me vidi. Moje urezano slovo B stoji pored mene, i to cak u tri dimenzije. Ne znam da li da skakucem i vristim od srece jer se plasim da bi mogli da me uhapse ili tako nesto.
Provodim, naravno ceo dan sa njim. I taj i onaj naredni, i onaj naredni... i ne verujem koliko sam srecna.
Srce ne prestaje da lupa nenormalnom brzinom a ja uzivam u svojoj sreci. Jer on je ono malo urezano srce na mojoj klupi. Nevidljiv drugim ljudima, dosadnim posmatracima, ali najblizi i sasvim poseban meni. Samo meni.

Kula

Kazu da je nekada postojao neki drugaciji svet u kom su svi bili srecni, u kom nije postojala mrznja kakva postoji danas, ni zavist, a samim tim ni ratovi na koje smo mi u stvarnom svetu toliko navikli a koji se na ta osecanja oslanjaju.
U tom svetu je, kazu, postojala jedna kula. Nije to bila neka velika palata sa velikim brojem soba vec  obicno kameno zdanje ciji je oblik pomalo podsecao na pojedine sahovske figure, prepuno neravnomerno rasporedjenih rupa nastalih vremenom koje nije imalo milosti.
U toj kuli nije zivela ni princeza, ni kralj kao u ostalim bajkama. Zapravo u toj kuli su zivela deca, srecna deca bez briga, posvecena jedno drugom. Bili su povezani posebnom nevidljivom vrpcom pravog prijateljstva onakvog kakvo samo medju decom i u bajkama moze da postoji.
Prica ne prati njihova imena ali ona i nisu toliko vazna.
Kazu da su ta deca imala sve mada zapravo nisu imala nista. Ziveli su bez ijedne materijalne stvari a ipak jedni sa drugima bogatiji od svih ovih ljudi prepunih novca i sujete koje danas smatramo bogatima a siromasni su u dusi.
Njihova sreca, bas kao i ostale vrste srece, nije dugo trajala. Sudbina je za njih, i za kamenu kulu, imala malo drugacije planove. Jednoga dana u ovaj zamisljeni svet dosao je naizgled obican covek, pravi covek iz ovog naseg realnog sveta. Nije mu se svidjalo to sto deca zive bolje od svih nas i u njemu se probudilo poznato osecanje zavisti i covek je resio da zauvek unisti taj drugi svet u kom se nasao.
Kao i za najveca carstva, i za ovo malo carstvo bilo je dovoljno samo jedno zrnce sumnje da se srusi do temelja i da postane bajka.
Tako je svako dete otislo na svoju stranu jer su se, podstaknuta realnoscu na kakvu nisu navikla, srusila sva prijateljstva, bas onako kako se sruse sve lepe stvari.
A jedno dete, sasvim nebitno koje jer im prica ne daje imena, ostalo je da ostari u kuli zajedno sa njom.
Rusile su se zidine kule onako kako su se tom malom detetu rusile godine na glavu.
Ni krivo ni duzno ostalo je bez jedine porodice koju je imalo i bilo je samo do trenutka kada su se, zajedno sa poslednjim srusenim kamencicem kule, zauvek zatvorile i njegove oci.
Kula nikada nije obnovljena bas kao sto se ni njeni stanovnici nikada ponovo nisu povezali jer rusenje prijateljstva u svim svetovima sa sobom nosi rusenje svih tih pazljivo gradjenih temelja.
Kazu da je nekada postojao svet drugaciji od naseg, svet u kom su svi bili srecni mada ga se, mnogo mnogo godina kasnije, niko nije secao.
U tom svetu je, kazu, postojala jedna kula koju danas niko ne pamti a ciji se duh i dalje pomalo oseca u trenucima kada nam najvise trebaju prijatelji a nema ih.

B

Zamislila sam se malo. Vratila sam se u proslost. Malo. Mozda previse.
Ne nedostaje mi proslost. Ne nedostaje mi nista sto se tamo desavalo, ne nedostaju mi ljudi odande, ne nedostajem samoj sebi kakva sam bila.
Vratila sam se jer sam htela da joj kazem da je brisem. Brisem je skroz. Nepovratno. Ostavljam poneke lepe trenutke ali sve ostalo bacam. Seckam na sitne komadice i bacam. Ne trebaju mi, ne zelim ih.
Ne zelim nista vezano za njih.
I to iz jednog jedinog razloga. Sada imam buducnost i sadasnjost koji su konacno bolji od svega i koji su kao nagrada za sve lose kroz sta sam uspela da prodjem i izadjem citava. Sa malo ogrebotina ali citava.
I tu je vec 4 meseca. Ne odlazi. Ne napusta me. Uz mene je i jos uvek mi je ponekad tesko da poverujem da je stvaran. Savrsen, predobar, prepametan i moj. Jos uvek umem da se probudim u sred noci i samo ga dodirnem pored sebe vrhovima prstiju da se uverim da je jos tu.
Potreban mi je kao vazduh. Da nema njega ne bih bila ovde gde sam i svakako ne bih bila ovakva kakva sam. Pravi od mene bolju osobu. Srecniju, lepsu. Popunjava svaki moj nedostatak. Cini onaj deo mene za koji sam odavno mislila da sam ga izgubila.
Moja druga polovina. Moj svet. Moja zvezda i ostvarena zelja.
Moj oslonac.
Podrska.
Rame za plakanje.
Moj osmeh.
Moja suprotnost.
Moj zivot spakovan u jedan osmeh, jedno ime i jednu osobu.
Za sve ove mesece koji su prosli i za sve one koji tek dolaze ja prosipam korektor po proslosti. Brisem je gumicom. Umotavam je u papir i spaljujem tako da izgori i nestane u toploti plamena.
Odlazim od nje i vise se nikad ne okrecem. Ni za ljudima u njoj, ni za svim uvredama koje mi nikada nisu dale mira, ni za starim ljubavima, ni za ruznim uspomenama.
Odlazim od njih. Ne bacam cak ni pogled preko ramena.
Samo osecam miris paljevine negde daleko za sobom.
I odlazim da zagrlim svoju buducnost, svoj svet, sve sto sam ikada zelela u jednoj osobi i jednom osmehu.
Za sve ono sto dolazi i sto me ceka on je jedino sto vredi i jedino sto me tera da nastavim i da uspem.
Sve cega sam se ikada plasila nestaje u njegovom zagrljaju.
Moja suprotnost.
Moja sreca.
Moj svet.

Raskrsnica

Nije bio srecan.
Znala sam to cim sam ga videla na drugom kraju hodnika. Nosio je to osecanje svuda sa sobom. Pritiskalo mu je ramena. Gusilo ga je. Videlo mu se u ocima. Okrenula sam se da me ne vidi. Ovo mi je bio drugi dan u novoj skoli i nisam zelela da zapocinjem nikakve veze ili bilo sta slicno, nisam se preselila toliko kilometara zbog toga.
Nedostajala mi je kuca i roditelji ali sam ovde bila zbog skole i da bih sebi obezbedila neku bolju buducnost.
Sledecih nekoliko casova proslo je koliko-toliko brzo i vec sam zaboravila na njega. Ali srela sam ga na putu do doma. Isao je ispred mene. Laganim korakom. Visok, lepo gradjen. Prekorela sam sebe sto ga zagledam ali nesto u njegovom drzanju nije mi dalo mira. Nisam mogla da sklonim pogled. Isao je sam. Kad malo bolje razmislim, kad god bih ga videla bio je sam. Cudno, takvi momci obicno imaju gomilu i muskog i zenskog drustva oko sebe.
Ali ne i on. Imao je to nesto u sebi. Znala sam to, bila sam sigurna u to.
Te noci mi razmisljanje o njemu nije dalo mira. Psovala sam sebe jer su mi misli bile usmerene ka njemu umesto ka skoli i zadacima.
Sutradan smo imali spojene casove. Nasa odeljenja su bila na ekskurziji koju ja nisam mogla da priustim sebi. Usao je u ucionicu posle mene. Potrazio je slobodno mesto ali je odlucio da sedne iza mene. Seo je toliko blizu da sam mogla da osetim toplotu koja je izbijala iz njega. Nisam mogla da se usredsredim ni na sta o cemu su profesori pricali i nekoliko puta su morali da me opominju zbog toga. Na kraju tog dana ponovo sam isla istom ulicom ka domu. Cvrsto sam ubedjivala sebe da cu moci da prestanem da razmisljam o njemu i da se usredsredim na ucenje i skolu, ono sto mi je bilo najbitnije. Odlutala sam u mislima i nisam primetila tamnu figuru pored sebe. Okrenula sam se, znala sam da je on.
-Ti si nova?-pitao je. U glasu mu se osecala ista ona tuga koja mu je zracila iz ociju.  Zagledala sam se u njegovo lice trazeci bilo kakav znak prepoznavanja koji bi pokazao da zna da sam ga danima vec pratila pogledom po hodnicima skole. Klimnula sam glavom.
-Ja sam Bojan.-rekao je istim onim glasom. Sunce je padalo pod cudnim uglom pa mi se ucinilo da sam videla trag nekog osmeha. U sledecoj sekundi to je nestalo.
Promrmljala sam svoje ime.
-Zivis u domu?-ponovo je pitao a ja sam ponovo klimnula glavom.
-Covece, a onda meni kazu da sam cutljiv!
Ovaj put se stvarno nasmejao. Bio je to najdivniji zvuk na planeti. Kao hiljadu kristalnih zvoncica. Kao kisa. Kao more i talasi.
Pocrvenela sam. Cutali smo do raskrsnice kada je on rekao da mora da ide jer je njegova kuca na tu stranu. Klimnula sam glavom u znak pozdrava i cim mi se izgubio iz vida udahnula sam duboko vracajuci vazduh u pluca.
Bio je mnogo lep. Tuzan ali prelep. Njegov glas i smeh odzvanjali su mi u glavi dok nisam dosla do doma i usla u sobu. Do kasno u noc sam ponovo posvecivala misli njemu  i tome kakav je, sta voli a sta ne. Zaspala sam a njegovo lice me je jurilo po snovima.
Sutradan me je cekao na mom mestu. Mislila sam da je slucajno tu seo pa sam krenula da nadjem neko drugo mesto. Zaustavio me je rukom i povukao a onda pogledao mesto pored sebe.
-Sta? -pitala sam.
Ponovo je samo pogledao stolicu.
-Ne razumem te-slegla sam ramenima.
-Eto tako je i meni kada neces da pricas sa mnom.-rekao mi je kroz neki poluosmeh iza kog je virila tuga.
Nasmejala sam se i sela pored njega. S vremena na vreme pogledala bih ga ispod oka i videla da ne prestaje da gleda u mene. Nisam bila sigurna sta to znaci pa sam kosom pokrila lice. Podigao je ruku i sklonio mi visak pramenova iza uveta kako bi nastavio da me posmatra. Dodir njegove ruke izazvao je vrele trnce mojim telom i svim silama sam se trudila da to sakrijem od njega. Nasmejao se i sklonio ruku kao da je znao.
Pod izgovorom da mi nije dobro izasla sam ranije i potrcala prema domu kao da me juri sam djavo. Nisam mogla da se oslobodim onog osecaja.
Sledeceg dana cekao me je na raskrsnici na kojoj smo se prosli put razdvojili.
-Kasnis danas-rekao je.-Svakog jutra te vidim ali danas sam morao da te cekam. Sta nije u redu?
Odmahnula sam glavom a on je prokomentarisao nesto na temu mog izbegavanja razgovora. Produzili smo dalje dok me samo u jednom trenutku nije zaustavio okrenuo ka sebi i poljubio. Srce mi je stalo. Vreme je stalo. Planeta je prestala da se okrece a smenila su se sva godisnja doba.
-Nisam mogao da ti odolim-sapnuo je jos uvek blizu mojih usana-od prvog dana. Od kad si dosla. Nisam otisao na put da bih ostao s tobom. Ne mogu da prestanem da razmisljam o tebi.-nastavio je da prica a ja sam i dalje stajala opcinjena.
-Idemo odavde-prekinula sam ga-hajde da preskocimo nastavu danas i odemo negde. Tu blizu ima jezero, mozemo ceo dan da budemo tamo.
Pogledao me je cudno i rekao da je to nesto najduze sto sam rekla od kad smo se upoznali. Cusnula sam ga  za kaznu i povela ga u suprotnom smeru. Ceo dan smo sedeli pored jezera i uzivali u mirisu vode i tisini oko nas. Zelela sam ga. Bilo je nemoguce ne zeleti ga Takvog. Bio je prelep. Stvarno prelep. Ispricala sam mu zasto sam tu, sama u tako velikom gradu. Slusao me je kao opcinjen mojom pojavom, prelazio je tim prelepim ocima celim mojim telom. Niko me nikada nije tako gledao.
Tuga je zracila iz njega. Nisam umela to da objasnim a nije mi dalo mira. Pitala sam ga za to.
Sklonio je pogled sa mene. To je bio prvi put da prestane tek tako da me gleda i zabrinula sam se. Osecala sam se kao da me je osamario. Namrstio se.
-Moram da idem-rekao je i brzim koracima samo nestao.
Sutradan ga nisam videla. Nije se pojavio u skoli. Ni za vikend ga nigde nije bilo. Raspitivala sam se o njemu ali niko nije znao ni za njegovu ulicu ni gde je on ni sa kim zivi. Nisam znala sta da radim. Vreme je letelo ali te oci nisu mi davale mira niti su izlazile iz moje glave. Taj glas me je budio svake noci ali ga nigde u mraku nisam pronasla.
Trazila sam ga jos dugo.
Zelela sam ga. Njegove usne. Kao opijena, kao navucena, kao zavisna.
Odlazila sam svaki dan na jezero. Ujutru ga cekala na nasoj raskrsnici.
Bila sam previse zaokupljena njime. Previse. Htela sam samo da ga vidim jos jednom, da sw izvinim, da mu pomognem.
Zivela sam cisto onako, jer sam morala. Nisam imala drugi izbor.
Sanjala sam ga svake noci. Odlazila na jezero. Cekala ispred skole. Raspitivala se. Trazila njegovu kucu.
Plakala sam i dozivala ga nekim nemim vristanjem.
Ali ga vise nikad nisam videla.

Leto

So na trepavicama.
Vidim je kad onako zazmurim do pola.
Osecam je i na ramenima, grebucka mi kozu i pomalo svrbi.
Osecam je i u vazduhu, mirise more, mirise kamenje i plaza.
Zatvaram oci. So na trepavicama.
Peckaju me oci, sto od suza sto od soli.
Ne volim rastanke. Ne volim kad odlazim odavde.
Ovde sam ostavila sebe. Pola zivota, pola detinjstva, prve korake, prve reci, sve sam ostavila ovde. Sa ovim ljudima sam provela zivot, dane, noci, jurila sunce, bezala od hlada. Plivala, ronila.
Ovi ljudi su mi kao porodica. Deca, njihovi roditelji, roditelji njihovih roditelja. Kao jedna velika porodica. Koliko sam ljudi ispratila odavde, koliko sam ih ovde dopratila. Ovde sam kao domaca.
Secam se ovih dvorista. Secam se mirisa maslina, mirisa pokosene trave, mirisa nara, malina, kupina. Sve se to skupi u jednu uspomenu. Pa bocka, podseca, vraca u misli godine koje vise nikad necu moci da vratim u telo.
Odrasla sam i sa ovom plazom. Pratila sam svaki brod koji je leti dolazio i odlazio odavde. Pratila sam izgradnju kuca, dolazak Rusa, menjanja ulica.
Odrastala sam ja, odrastalo je i ovo mesto sa mnom.
Gomila ljudi, poznanika.
Toliko da ne stignes kod svakoga da svratis makar dva meseca bio ovde.
Samo deca.
Neka dolaze, neka odlaze.
Kao domaci turisti.
A meni su ovde svi kao rodjaci. I ova kuca u kojoj sam sad. Jos uvek stoji prazno mesto u kuhinji na koje niko nije seo od kad je baka umrla. Ja kazem baka a zapravo mi i nije bila rod. To valjda ide tako. Kad dolazi covek tako dugo na jedno mesto sraste sa ljudima, sa nacinom zivota, sa jezikom, kamenjem, vazduhom.
I sada stojim na stanici. Odlazim, opet. Odlazim svake godine i svake godine se vracam. Ali opet je tesko.
Mirise so.
Osecam je na trepavicama, na kozi. Svrbi me, pecka. Ali mirise.
Ne volim rastanke. Zatvaram oci.
Zbogom, do sledece godine.

Prica o jednom slikaru. I o njoj.

Ne verujem u savrsenstvo.
Za mene jedina stvar koja tezi necemu sto bi se moglo nazvati savrsenstvom su boje. Boje i oblici. Boje i ja. Kao jedna celina.
Slikam od kad znam za sebe. I moj otac je slikao od kad zna za sebe. I njegov otac. To valjda tako ide.
Jednog dana sam sedeo na klupi u parku. Imao sam, kako se to vec zove, umetnicku blokadu. Nisu me zelele boje u svom svetu. Ma, ni jedna jedina linija. Nista.
Sedeo sam potisten na klupi ko zna koji dan za redom. Tuzan nekako. Falio mi je drugi deo mene. Falilo mi je da osetim prostor, da dodirnem svet oko sebe. Ne ovako, prstima, nego slikama i tehnikama.
Osecao sam se bespomocno, kao da me svet vise nije zeleo za sebe.
Tad je u zivot usla ona. Tiha. Sarena. Uvijena nekako. Kao moje linije. Sela je pored mene na klupu i izvadila mi slusalicu da bi cula sta slusam. Prekinula je buku u mojoj glavi, buku koja je terala lose misli, gusila ih, nije im dozvoljavala da izbiju na povrsinu.
Sela je pored mene i tek tako otkinula deo mog sveta. Posmatrao sam je ispod oka. Duga crna neposlusna kosa poskakivala joj je oko ramena dok je nekim uvijenim pokretima postala jedno sa muzikom koju je uzela od mene. Svidela mi se. Tako drska, cudna, neustrasiva. Toliko mi se svidela da sam zeleo da je pretocim u platno. Naslonila je glavu na moje rame kao da se znamo godinama, kao da oduvek pripada tu, bas tu kod uvale mog ramena. Cak i to mi se neopisivo svidjalo.
Mirisala je na neko cvece. Ne razumem se u imena cveca ali secam se da je moja stara kuca i moj stari zivot mirisao tako. Sveze. Da boje mogu da mirisu ovaj miris bi bio ljubicasta. Ili zuta. Nisam bas siguran, previse sam bio opijen njom.
Vratio sam se kuci nekoliko sati kasnije i preneo je na platno. Svaku krivinu njenog tela, milion boja njenih ociju, svaki zamrseni pramen njene kose. Nisam znao njeno ime pa je i slika ostala Bezimena kao i ona.
Od tog dana pa jos mnogo godina kasnije ona se svaki dan budila na mom ramenu. U istoj onoj uvali. Na svom mestu.
Ja sam ponovo postao jedno sa bojama. Ponovo sam osecao sve oblike i ponovo sam bio dobrodosao na ovoj planeti.
Ona je vratila mojoj umetnosti i meni onaj jedan deo koji nam je oboma falio.
Ona je bila nesto najblize savrsenstvu sto sam ikada video.
Drska, tiha, cupava. Moja.
Posao je isao dobro, nikad se nisam hvalio svojim imenom a bio sam poznat. Imao sam svoju galeriju i stan u bogatom kvartu. Ali najvrednija stvar je bila ona. Kao biser. To sto sam imao nju cinilo me je najbogatijim covekom na planeti.
Mene, obicnog slikara.
Bio sam mnogo srecan, nakon svih onih godina u kojima sam samo ziveo, sa njom sam konacno bio ziv.
Zato i ne umem da vam objasnim kako sam se osecao kada sam shvatio da je vise nema. Posecivao sam je redovno, naravno, ali njeno prelepo lice nije se nikako moglo zameniti kamenom plocom koja ga je sad predstavljala. Onako kako je dosla i donela mi ono sto mi je falilo, tako je i otisla i odnela to sa sobom.
Vise i ne slikam, kako kazu, zivim od stare slave. Ali sada sve one slike koje imaju onu uvijenu liniju na sebi, one koje gledaju u mene onim prelepim ocima, one slike koje imaju istu onu crnu kosu i pomeraju se u ritmu mojih pesama, sve te slike sada nose njeno ime.
Jer, vidite, ja ne verujem u savrsenstvo. Verujem da je covek stvoren savrsen samo do pola a drugu polovinu pronalazi u svojoj srodnoj dusi.
Ja sam drugu polovinu svoje savrsenosti pronasao u njoj.

Odluka

Sedim na podu svoje sobe u suzama.
Ne valja tako.
Sedim na podu svoje sobe u suzama rastrzana kako izmedju svoja cetiri zida tako i izmedju odluka.
Pre samo par sati sobom su odzvanjali nasi glasovi. Ta slika jos uvek toliko zivi u mojoj glavi da je pola ovih suza zeljno da se nasmeje tim uspomenama i da ih zadrzi jos u stvarnosti ali nije moguce.
Lezem na krevet jer mi te slike ne pomazu u donosenju odluke.
Kao po komandi, njegov miris ispunjava sva moja cula i ja ne zelim da sklonim glavu odatle. Zelim da bude onih par sati ranije i da ne brinem ni za sta i ni o cemu. Zelim da slusam otkucaje njegovog srca i da mi fali nekoliko sekundi da zaspim.
Grlim jastuk. Boli me glava od razmisljanja, od suza, od odlazaka.
Boli me svaki delic tela, kao da se svaki buni sto ga mucim.
Zelim. Ne zelim.
Misli se bore u mojoj glavi.
Zelim da ostanem. Da jos uzivam u ovom mirisu, da sanjam pod istim nebom, da udisem isti vazduh.
Zelim da odem, da vidim more, da vidim staro drustvo, da vidim ljude koje znam celog zivota i da se isplacem zbog onih koji vise nisu tu.
Zelim da odem a da ostanem.
Zelim da budem tamo a da ne odem.
Ne zelim da ga ostavim. Ne sada kada sam ga vec ostavljala. Ne sad kada sam konacno tu. Ne posle onih mesec dana kada sam svake sekunde lomila prste pitajuci se gde je i da li je dobro, da li mu nedostajem ili mu je bolje kad nisam tu. Zelim da zaspim na njegovim rukama a ne ko zna koliko stotina kilometara dalje odatle. Zelim a ne zelim.
Zelim da ispunim ovaj raspust do kraja. Zelim da i sestra ispuni svoj. Zelim da odem a da ne odem.
Suze ne staju a i njegov miris na jastuku ne odustaje od mene.
Jedino u sta sam potpuno sigurna je da zelim da budem sa njim.
Zasto ne mogu samo to?

Uspomene

Pevusim neku staru pesmu.
Nisam je dugo cula ali reci mi se polako vracaju u secanje i uglavnom pogadjam svaku.
Kopam po fiokama i rasklanjam neke nepotrebne stvari. Pravim mesta za neke nove knjige kao sto i u glavi pravim mesta za novo razdoblje svog zivota i ko zna kakve jos sitnice.
Odjednom, ispod gomile nekih papira pronalazim je. Veliku belu kovertu koju sam napravila pre mnogo godina. Vremenom je postajala sve deblja i deblja. U nju sam pakovala uspomene i razne gluposti koje su bile vazne samo meni u tom trenutku. Sklanjam je na krevet, ne zelim da je vidim, i nastavljam da sredjujem.
Pakujem stare sveske, citam svoje stare price i sastave.
Koverta zuri u mene sa kreveta. To je glupost, razmisljam, koverta ne moze da zuri. Sklanjam pogled.
Ne.
Ne smem.
Smejem se nekim svojim glupostima.
Vadim svoje priveske iz posebne pregrade. Iz svakog grada u kom sam bila imam po privezak. Na tom velikom privesku sacinjenom od privezaka nema ni kljuca ni nicega. Za taj privezak su zakacene sve slike sveta koje sam mogla da spakujem na njih. Ima vise slika nego na bilo kakvoj kartici, ima vise slika nego u bilo kom albumu. Na tom privesku su svi moji omiljeni gradovi. Na tom privesku su otisci mojih prstiju, utisnuti moji osmesi, moje oci. Vidljivi a nevidljivi,
Koverta me zove da je otvorim. Ne mogu da se oduprem. Sklanjam je sa kreveta i odlepljujem traku koja tu stoji od kad sam je napravila.
Ispada fotografija. Dobro znam svaki milimetar te fotografije. Gledam svoje lice. Ne izgledam srecno. Smejem se ali nisam srecna. Oci mi se ne smeju, samo usne. Okrecem je i vidim datum. Proslo je skoro dve godine od tad. Previse a premalo.
Suze mi pune oci. Ne od tuge, ne od nedostajanja. Ove su suze predstavnici svega onoga sto sam sad. Nisu pune mrznje. Nisu pune besa. Samo ih pustam da odu jer sa njima odlaze i uspomene. Ruzne i lepe. Odlaze, nema ih. Uzimam makaze i seckam fotografiju na najsitnijje delove i bacam u kantu.
Nastavljam da gledam kovertu. Puna je cestitki za rodjendan, pozivnica za zurke, pisama od starog drsutva, Kroz tu kovertu je prosla moja osnovna i dve srednje skole. Mnogo ljudi. Mnogo uspomena. Mnogo rukopisa. Mnogo snova. Stavljam to sve na kraj stola.
Sledeci papir mi zaustavlja disanje.
Sedam na pod jer ne mogu vise.
"Za najlepsih mesec dana" pise. Znam sta je unutra i ne zelim da otvorim. Sklanjam papir na dno i znam da ga vise nikada necu izvaditi.
Mozda je tih mesec dana i bilo lepo ali su baceni u vatru onog trenutka kada sam saznala sve sto sam saznala. Grizem usnu da ne bih ponovo prizvala sve ono cega ne zelim da se secam. Kazu da treba pamtiti lepe stvari ali to je tesko kada su one u senci svega onog ruznog. Svako ''volim te'' palo je pod ono ''varao sam te'' a tih najlepsih mesec dana baceno je u mrak onih narednih godinu i po.
Vadim ostatak stvari iz koverte. Nekim od njih se nasmejem. Neke me rastuze. Neke me podsecaju na detinjstvo. Neke mi u zivot vracaju najboljeg druga.
Nalazim spisak knjiga koje sam nekad zelela da imam. Prelazim pogledom preko njega i shvatam da sam od kad sam ga napisala sve te knjige i dobila, kupila i procitala. Danas kada sam pakovala te knjige nisam se setila da su one ikada bile na takvom spisku niti da taj spisak uopste postoji jos. Neke od tih knjiga imaju i posvetu. Najlepse zelje. Brz oporavak. Cestitke ko zna za kakva takmicenja i postignuca.
Precrtavam jednu po jednu knjigu sa spiska. Imam ih sve.
Vreme je za nov spisak.
Vracam papire u kovertu i lepim novu traku.
Vreme je i za nove uspomene.
Sklanjam stvari i pricam sa njim, naravno. Koverta je proslost a on je sadasnjost i buducnost.
Zato, kada uspomene zakucaju na vrata, otvorite, ugostite ih, podelite neke suze i osmehe sa njima. Izbegavajte one mnogo ruzne i zagrlite one mnogo lepe. Ali nikada ih ne zadrzavajte kod sebe. Vratite ih u kovertu i posaljite ih nazad, u proslost.
Tamo je njihovo mesto.

Jeza

Dugo nisam prolazila tim putem.
Nekako ulice koje vode tamo nisu mi vise privlacne, svaka od njih odzvanja nekim zlokobnim zvucima i cudim se kako to nikad ranije nisam primetila. Nesto me vuce tuda. Nije proslost, sigurna sam da nije. Ne volim proslost. Nije ni sadasnjost jer je sadasnjost previse svetla da bi se vucarala takvim ulicama.
Ne znam sta me vuce tuda. Neki duhovi nekih zaboravljenih dozivljaja. Neki stari osmesi vezani ko zna za sta.
Ali te moje ulice vise nisu iste. Nema one klupe. Nema onog prozora. Nema one nadstresnice. Nema njega.
Nesto me vuce gore. Neke poznate svetle ruke. Neke bademaste oci.
Nesto me tera da nastavim da hodam isto onako kako me tera da nastavim da se borim onda kada mi nije do toga.
Nesto me lomi, nesto jace od mene.
Duva vetar i razmisljam da li da se vratim nazad pod izgovorom da je previse hladno da bih stigla na svoje odrediste. Ali ne smem. Ne mogu to da uradim. Bele ruke i tuzan pogled vode me jos gore. Pored mesta na kom je bila nasa klupa, pored izgorelog drveta koje stoji tu skoro isto onoliko dugo koliko smo i mi stajali. Ili barem ja jos uvek stojim.
Pravdam se da suze u mojim ocima izaziva vetar. Pravdam se samo ne znam kome jer ruke koje me vuku zapravo ne postoje. Osmeh koji vidim zapravo nije tu. A one zlatne niti u njegovoj kosi se rasprse svaki put kao staklasta povrsina vode kada pokusam da je dodirnem.
Placem.
Oci su mi potpuno crvene, ramena spustena.
Prolazim pored mesta na kom je nekad radio. Vlasnik jos uvek drzi njegovu sliku na polici. Secam se tog dana. Njegove mature. Secam se da me je molio da mu pomognem da ss obuce. Secam se tog nervoznog osmeha jer je isao sa devojkom koja mu se bas dugo svidjala.
Secam se.
Grizem usnu.
Njegove ruke me i dalje vuku a njegova visoka figura kao da mi zaklanja sunce na nacin na koji me je on stitio od svega sto me je mucilo.
On. Moj najbolji drug. Moj brat. Moje drugo ja.
Stizem na odrediste. Crna kapija odzvanja kao da udara kontru onim zlokobnim tonovima iz ulica iz kojih sam dosla. Stresla sam se ali se tesim da je od hladnoce. Put znam napamet i samo hodam. Mehanicki. Ne razmisljajuci ni o cemu.
Ruke polako nestaju i oko mene je tama, dlanovi su mi skroz hladni kao da je do sad nesto isisalo svu toplotu iz mene. Obrazi su mi mokri, od vetra. Od vetra.
Dolazim. Brisem sliku par puta.
Stavljam cvece.
Palim svecu koja gori uprkos jakom vetru. Onako kako se on borio protiv svih vetrova koje mu je sudbina spremila. I tako sve dok nije naisao uragan.
Spustam svecu negde gde mi nece smetati i smesim se poznatom liku.
Zdravo. Nedostajao si mi.

Kap

Trenutak.
To je merna jedinica za vreme u kojoj se desi premalo a previse stvari. Trenutak je kao domina, nesto sto moze da promeni onaj naredni trenutak a zatim onaj naredni pa  onaj naredni... jedna odluka u jednom trenutku i mozda vise ni jedan trenutak nece postojati.
Trenutak je onaj treptaj zbog kog nismo videli da se nesto desilo. Trenutak je ono kada se mi sagnemo jer nam se ucinilo da vidimo nesto i zbog toga izbegnemo nesto sto je bas zamalo moglo da nas pogodi u glavu. Trenutak je ono sto se cuje kad pucnemo prstima ili ono sto se oseti bas sekund pre nego sto srce prestane da kuca jednom zauvek.
Pada kisa.
Jedna kap, potpuno ista kao i sve ostale pada na vrh mog prozora. Kroz tu kap vidi se neka svetlost sa ulice pa izgleda kao da zapravo cela sija.
Pratim je pogledom. Njena putanja je prvo samostalna pa se posle nekog vremena spoji sa nekom drugom kapi pa se od nje odvoji da bi se spojila sa nekom trecom. Njena putanja je razlicita od one kojom na primer putuju zvezde. Njena putanja podseca mozda na neki put koji vodi nekoj kolibi u nekom dalekom gradu. Njena putanja lici na onu kojom niz lice putuju suze. Njena putanja je samo njena a povremeno se u nju ukljucuju i neke druge. Podseca pomalo na nase zivote. Spajamo se s nekom svojevrsnom kapi jer nam se putevi sasvim prirodno i neocekivano ukrste ali ubrzo se odvoje i ne moraju vise nikada da se sretnu. Cak i kada se sretnu ponovo toliko je toga iza njih da to cak vise i nije ista kap vec neka druga.
Taj put niz prozor nema uvek isti pravac. Skrece, pada, krivuda. Jedino sto nikad, bas nikad ne uradi je da se vrati nazad. Toliki put je previse glupo preci da bi se vratila nazad. Cemu? Ponovnom spustanju? Ponovnom ukrstanju sa istim onim stazama? Ne. Sve vreme ide na dole i ne postoji nacin da se okrene.
Odvaja se konacno od one prve kapi ali pronalazi neku drugu. Neku novu. Bolju. Vecu. Lepsu. Drugacijeg oblika. I nastavlja dalje. Mozda bas sa tom kapi bude do kraja. Mozda se kasnije ponovo odvoji. Mozda.
Moj vreli dah magli prozor a moja kap je stigla do ivice i zavrsila u travi. Spojena sa ko zna kojom drugom kapi sa kojom su joj se putevi ukrstili.
I sve to u jednom trenutku.

Sudbina

Bio je kraj juna.
Radila sam ono sto sam najbolje umela a sto mi je bilo preko potrebno - zaboravljala.
Punila sam novonastalu prazninu u svom zivotu svim i svacim ali nista nije uspevalo. Kao kada u mrtvu zemlju pokusavate da posadite cvet. Morala sam da se utesim nekako, morala sam. Clanovi sire familije trudili su se svim i svacim da mi pomognu, dolazili su iz ko zna kakvih krajeva cisto da mi daju do znanja da sam tu. I tako sam u jednom od njihovih eksperimenata zavrsila na koncertu. Ne bunim se, u pitanju je bila moja omiljena grupa, ali trenutak za to se cinio tako pogresnim. Zapravo je sve bilo pogresno.
Pogresno i prazno. Kao mrtva zemlja.
Gledala sam u telefon cekajuci poziv za koji sam znala da nece stici. Suzama sam kvasila ekran. Devojke oko mene su zvale svoje momke i u slusalicu vristale tekstove dobro poznatih pesama. A ja sam samo htela da cujem njegov glas iako sam znala da vise nikad necu imati prilike za to. Vec kad sam pocela da se iskljucujem iz sveta oko sebe i ponovo padam u one najdublje ponore svojih secanja, nesto me je jako udarilo u ruku. Podigla sam pogled, sklonila telefon i vec se spremila za neku ironicnu recenicu na temu izvinjenja kad nekome iscupas ruku iz ramena. Moje zajedljive komentare progutala je tisina kada sam ugledala svog 'napadaca'. Bio je visok i krupan i imao je najlepsi osmeh na svetu. Zadrzao je svoj pogled na meni dugo, dovoljno dugo da u tih nekoliko trenutaka osetim sve struje ovog sveta pod kozom i da izdrzim sve oluje otvorenih ociju samo da ne prekinem taj pogled.
Izvinio se ali njegov glas progutala je buka jedne od mojih omiljenih pesama. Usnama sam oblikovala tekst a on je bio na ivici da ostane tu i prica sa mnom bas kada ga je neka ruka odvukla dalje od mene. Telefon je ostao u mom dzepu a ja jos dugo nisam mogla da se oslobodim tog pogleda.
Zavrsio se koncert i u mojoj glavi konacno je bilo dovoljno tisine da ponovo prizovem taj glas..ali nije mi uspelo. Razmisljala sam da li bi zastao, da li bi pricao sa mnom samo da je imao dovoljno vremena za to. Razmisljala sam o tome da nam je mozda ta grupa ili neka odredjena pesma neka od stvari koje oboje volimo. Razmisljala sam o njemu dovoljno da ne bih razmisljala o svemu onome sto me je do tad mucilo.
Secam se te noci jer sam se kuci vratila kasno, toliko kasno da me alarm za skolu nije probudio a kroz san me je jos dugo pratio taj pogled.
Sada, posle godinu i par meseci, slusam taj glas svakog dana. Zaljubljujem se u te oci svakog dana. Osecam taj isti dodir svakog dana. I konacno, posle svih onih poziva koji nisu stigli mogu da kazem jednu jedinu stvar. Petre, pronasla sam ga.

Zid

Kazu 'noc je najgora'. Ne znam za sta tacno ali tako su mi rekli. Koliko puta sam ostajala budna do jutra ovo mogu da racunam i kao podne i kao vece iako je skoro ponoc.
Malo nema logike ali mozda vise nista i nema.
Volela bih da umem da objasnim sebe.
Volela bih da znam kako da nateram sebe da budem malo manje ja.
Placem jer ne mogu da verujem da me sve ono sto sam prosla nije nateralo da promenim sebe, da se zapitam sta sam sve mogla i sta mogu sad. Da se zapitam da li je problem u mebi iako odavno znam da jeste. Placem jer me toplota suza po licu tera da bar jos malo mucim sebe da vidim kako je drugima sa mnom. Placem jer ne znam kako drugacije.
Suze me lome. Na milion komadica. Ne daju se spojiti posle ponovo ali ne fale mi. Mnogo sam puta izbacila sve i svasta iz sebe. Toliko puta da se pitam sta je zapravo od mene ostalo. Ostao je zid. Zbog tog zida se zapravo i desava sve ovo sto se desava. Lomim se a delici mene ne idu dalje od tog zida neko me seku gde god da krenem. Ne idem dalje od sebe. Ne idem dalje ni od cega zapravo. Samo tapkam u mestu.
Da sam ja malo manje ja njemu bi bilo dobro. Ne bi bio povredjen. Ne bi bio tuzan posle svake druge moje poruke. Ne bi bio smoren. Treba da bude srecan. Da bude srecan onako kako sam ja sa njim i jos vise. A ja to ne umem da mu pruzim. Ne zasluzuje to, najmanje od nekoga kao sto sam ja. Prisao mi je. Skroz do kraja, do svake moje rane toliko da vidi koliko je svaka duboka. Toliko da svaki moj oziljak moze da vidi, da predje prstima preko njega. Toliko da i kad sam skroz gola nisam otkrivena kao kada zna svaku moju tajnu. A zna. Svaki put kad ga povredim isecem se na jos milion mesta. Ako mi pridje jos malo iseci ce se i on. A sta cu onda ja? Ako oteram njega vise od mene nece ostati nista. Samo staklo. I rane. One su valjda uvek tu. Taman neka zaraste i neka moja nova glupost je ponovo produbi. Ako povredim njega vise ni jedna jedina rana nece zarasti.
Dakle, kako da pobegnem od sebe, da ja ne budem ja?
Kako da nateram sebe da zacutim u pravom trenutku da ga ne bih povredila?
Kako da zatvorim sve ove ventile suza koje prete da me potope skroz?
Grejem se vrelinom svog lica.
Necu se zaustaviti. Znajuci koliko puta se smorio zbog mene, necu jos dugo zaustaviti ovo plakanje.
Toliko sam bila zauzeta trudom da ne napravim one stare greske da sam potpuno zanemarila sve one trenutke kad sam pravila druge.
Ne zelim da budem ovakva. Ne zelim da planem svaki put kada cujem nesto. Ne zelim da me samaraju svi oni trenuci kad mi kazu da nisam dovoljno dobra za njega jer svaki put probude neko zrno sumnje da mozda stvarno i nisam. Toliko se borim za njega i toliko zelim da se izborim da sve ovo uspe ali nikako to necu moci ovakva. Ne zelim da budem ona koju povrede sale samo zbog toga sto sam gomilu tih stvari milion puta cula a da nisu bile u sali. Ne zelim da ga povredjujem. Ne zelim sebe da povredjujem. Ne zelim nista od toga. Ne zelim. Ne zelim. Ne zelim da zivim sa sobom kada kazem nesto sto ga zaboli a znam da je to cesto. Ne zelim da budem ja. Ne zelim da budem ja samo na jedan dan. Tek toliko da i on vidi kako je to kada ti je lepo sa nekim.
Zelim da mogu na normalan nacin da mu pokazem da mozda valjam, zelim da imam malo manje mana a da mu malo vise odgovaram, da budem malo vise prava osoba za njega a malo manje ovakav debil prema njemu. Zelim da svaki put kad sam na ivici da povredim njega povredim sebe umesto toga. On ne zasluzuje to. Ne zasluzuje nista od toga. Zasluzuje nesto mnogo bolje. Nesto sto ja u sebi nikako ne mogu da pronadjem.
Za sad je jedina stvar koja mu odgovara to sto ga volim. Jedino to i umem.

238

Zatvorene su mi oci.
To i nije tako vazno jer cak i da su otvorene videla bih samo belinu plafona i nista drugo.
Vec sam znala ovu sobu skoro napamet, roletne su bile tek toliko rasirene da se jutarnje sunce ocrtavalo samo kroz par linijica i tackica iznad moje glave.
On je mirno spavao pored mene. Uhvatio ga je onaj prvi san i znala sam ako se mrdnem pokvaricu i to. Cula sam plejlistu koja nam se vrtela ko zna koliko dugo od kad smo zajedno. Cula sam iako sam znala da je to zapravo samo u mojoj glavi. Volela bih da sam mogla da ostanem tako ne znam ni sama koliko dugo. Volela bih da sam mogla da zaustavim vreme u tom trenutku i u svakom narednom. Svetlost se sirila zidom svaki put kada bih makar malo podigla roletnu. Otvorio je pospane oci i nasmejao se onim savrsenim osmehom. Uzvratila sam mu mada sam znala da moj osmeh nije nista u porednjenju sa njegovim. Bio je pokriven samo do pola i nisam mogla da odolim a da ne predjem pogledom preko njega. Otkriveni deo njega osvetlelo je sunce a ja nisam mogla da odvojim pogled od tog savrsenog prizora.
Ispruzio je ruku a ja sam legla na njegovo rame, moje mesto, napravljeno samo za mene.
Mirisalo je na nas. Nista neobicno, od kad smo zajedno sve mirise na nas. Nase ulice mirisu na nas, nase mesto, sve ono kroz sta smo prosli za ovako kratko vreme. Mada zapravo ni ne znam koliko je vremena proslo jer sa njim sve prolazi prebrzo. Volela bih da umem to nekako da objasnim ali ne umem.
Vec je znao sve moje zelje napamet tako da i nisam morala nista da izgovorim, sve mi je citao sa usana. A nase vreme se svodilo na smeh iz nekog nepoznatog razloga, mozda poneki film koji na kraju ne bismo ni odgledali zaokupljeni nekom sasvim desetom pricom.
Ali iz koje price smo mi dosli? Iz koje price se stvorio on onda kada sam ga cekala na onom mestu znajuci da cu po prvi put poljubiti njegove usne? Iz koje sam price dosla ja isti taj dan, uspanicena kao malo dete koje po prvi put treba da uradi nesto vazno? Iz koje price su dosli svi oni poljupci koji su usledili? Ili nase 'svadje'? Iz koje price smo dosli mi ovako vezani jedno za drugo ko zna cime?
Nemam odgovor ni na jedno pitanje ali mi i nije potreban. Zapravo mi nista nije potrebno osim njega.
Svetlo je jos uvek saralo po njegovom telu a ja sam sve vise utisavala ona osecanja koja su se sve vise sirila kroz mene. Sa takvim izgledom mogao je da ima bilo koju, stvarno bilo koju, a bio je moj.
Nisam mogla da budem srecnija zbog toga.

Zvezda

Bila jednom jedna zvezda.
Ne secam se njenog imena ali razumite me, od njenog postojanja je proslo mnogo, mnogo godina.
Kao sto rekoh, bila jednom jedna zvezda.
Njen zivot odvijao se u neko lepse vreme, kada nasom planetom nije vladao ovakav haos kakav danas vlada.
Jednoga dana nasa zvezda je otkrila neku cudnu moc. Otkrila je da ume da pronadje dvoje ljudi koji savrseno odgovaraju jedno drugom. Neki od njih bili su predaleko, neki sasvim blizu a neki su se cak i poznavali mada se nisu nesto preterano voleli. "Pronaci cu nacin da ih sve spojim" pomislila je.
Posto zvezda nije umela da se spusti cak do planete posla je da se pozali Suncu.
-Zdravo veliki brate-prosaputala je zvezda krijuci oci od mocnog sjaja.-dosla sam da te zamolim za uslugu.
-Racunaj na mene,zvezdo.
-Otkrila sam nacin da vudim ljude kojima je sudjeno da budu zajedno ali mi je potrebna pomoc da ih pronadjem i kazem im. Da li postoji nacin da se spustim nekako dole, makar na jedan dan?
Sunce je tuzno odmahnulo glavom. -Zao mi je zvezdo ali mi smo daleko od ljudi i nema nacina da im preneses svoju poruku. Mozda ce se ljudi vremenom sami pronaci.
Ali nasa zvezda je znala da je ljudima potrebna njena pomoc i nije htela da odustane od svog plana.
Odlucila je da poseti Saturn. Divila se njegovim sarenim prstenovima i nekako je imala osecaj da imaju veze sa ljudima na planeti i onime sto je zelela da uradi za njih.
-Pre nego sto ispricam ono zbog cega sam dosla-zapocela je zvezda-volela bih da pohvalim tvoje ukrase. Divim se svemu sto ti posedujes a nama zvezdama je uskraceno. Velika si planeta i imas dugacku liniju zivota. A sta sam ja? Mene ce zivot oduvati ko zna gde i vise necu biti nista. Na neki nacin sam zbog toga ovde. Vidis, jos sitniji od mog zivota su zivoti onih ljudi na planeti. Potrebna im je nasa pomoc da bi izmedju sebe pronasli ljubav ali ja ne znam ni jedan jedini nacin da to izvedem. Ima li ikakve sanse da mi ti kao tako velika i uticajna planeta pomognes u tome?
Saturn je bio ljubazan dzin i sazalio se na malu zvezdu.
-Ne postoji nacin da ti pomognem u tvojoj zamisli ali znam da imas veliko srce pa cu ti reci sta bi moglo da ti ostvari misiju koju si sebi zacrtala. Vidis li onaj satelit oko planete kojoj toliko zelis da pomognes? To je Mesec. On je mudriji od svih planeta zajedno i ako postoji neko ko bi ti dao odgovor to je sigurno on.
Zvezda se zahvalila Saturnu i, diveci se po poslednji put njegovim prstenovima, otisla je da se obrati najmudrijoj nepoznatoj stvari.
Neko vreme je samo kruzila oko Meseca smisljajuci kako da mu se obrati.
-Zdravo Mesece-povikala je odlucnim glasom, tako sitna u odnosu na velicinu Meseca.-ja sam zvezda i potrebna mi je tvoja pomoc. Volim planetu i ljude na njoj i znam da mogu da izazovem ljubav medju njima. Sigurna sam da postoje srodne duse i da mogu da im pomognem da se pronadju izmedju sebe. Ti, po kome su ljudi hodali i koga su toliko puta zeleli da osvoje i ispitaju, ako ti nemas nacin da mi pomognes ko ce imati?-vec je uplakano molila  zvezda.
-Postoji jedan nacin-obratio se zvezdi najmocniji od svih-ali moras biti veoma paznjiva jer ljudi nisu u potpunosti onakvi kakvim ih zamisljas. Probace da te iskoriste za svoje dobro i ko zna kada ces se vratiti medju nas.
-Moj zivot je kratak ali njihov je jos kraci i zelim da im pomognem-bila je odlucna zvezda u svom planu.
-Ako je tako, ispunicu ti ono sto najvise zelis-rekao je Mesec.
Zasjao je jace nego inace i zvezda je zamalo oslepela od kolicine energije koja je izbijala iz njega. Osetila je neko cudno peckanje svuda po sebi. Zatim je osetila kako dobija rep i kako polako pada i leti prema planeti kojoj je toliko zelela da pomogne.
Kao sto rekoh, ne secam se njenog imena jer je od njenog postojanja proslo dosta vremena. Znam samo da jos uvek s vremena na vreme na nebu vidimo ono sto je ona ucinila za nas. Otkaci se i padne ko zna kome u krilo. Neki je zovu Zvezda padalica, neki je zovu Sudbina, neki Zelja, neki Nada.

Koraci

Hodala sam za njim trudeci se da sakrijem odjek svojih koraka.
Posle nekoliko ulica zasao je za ugao i umalo da mu izgubim svaki trag. Brzo sam se vratila i prekorela sebe zbog rasejanosti. Zamalo da ga izgubim a to nikako nije smelo da se desi.
Hodao je brzo ali mi se po njegovom opustenom stavu cinilo da nije svestan mog prisustva. Pratila sam ga vec nekoliko sati i moj stomak je vec ludeo u znak protesta. Nisam mogla sebi da dozvolim da sad zastanem zbog neke tako male i nevazne stvari kao sto je hrana.
Projurio je kroz uski prolaz i istrcao na ulicu rizikujuci da ga udare kola koja nisu prestajala da idu. Kao da ga se nista od toga nije ticalo samo je isao pravo a nekom neobjasnjivom magijom nijedan od automobila nije ga ni okrznuo ni dodirnuo, cinilo se kao da ga niko i ne primecuje.
Sa ove razdaljine mogla sam da vidim malo vise od obrisa njegove figure.
Bio je topao prolecni dan pa je preko njegovog savrseno oblikovanog tela bila majica kratkih rukava ispod koje se svaki misic na ledjima jasno ocrtavao poslusno prateci svaki nagli pokret. Ponovo sam morala da se usredsredim na ulicu jer mi je njegova figura odvlacila previse paznje. Morala sam da sacekam dobrih par minuta da bih bezbedno presla ulicu za njim. Zamalo opdt da ga izgubim iz vida. Opsovala sam sebi u bradu kada mi je debeli covek iz obliznjih kola svirnuo zbog loseg pretrcavanja ulice.
Zamakao je za sledeci ugao. Sunce mi je teralo suze na oci i jedva sam ga primetila medju toliko ljudi. Nastavila sam da jurim njegove tragove po vrelom asfaltu.
Prosao je jos nekoliko raskrsnica koje su nekom magijom sve postajale manje bucne i bezbedne kada bi on prolazio a ponovo bi podivljale cim on predje na drugu stranu. Mrstila sam se svom odrazu u izlogu dok sam cekala na sledecem semaforu. Pobeci ce mi, sigurna sam da hoce, a onda ga vise nikad necu naci. Usporio je malo. Znala sam to jer se razdaljina izmedju nas znatno smanjila a ja sigurno nisam ubrzala korak jer vise nisam imala snage za to. Okrenuo je svoj radoznali pogled na jednu pa na drugu stranu. Stala sam na odredjenoj udaljenosti i nisam se usudjivala ni da disem. Koga ceka?
Namrstila sam se kada je novi nalet toplote izazvao jos jednu bujicu suza u mojim ocima.
Znala sam da nisam za ovaj posao. Smrcnula sam par puta i proklela i polen i sve oko mene sto mi je remetilo posmatranje. Na nekoliko koraka od mene on je i dalje stajao na istom mestu i cekao ko zna sta. Nije delovao ni zabrinuto ni tuzno ni nervozno, na licu mu se nije videla nikakva emocija osim ciste radoznalosti. Presao je pogledom preko mene. Jednom. Drugi put. Treci put. Odjednom kao da je konacno nasao ono sto trazi prisao mi je i pruzio ruku. U njegovim tamnim ocima videlo se ocigledno pitanje koje se par sekundi kasnije spustilo i na njegove usne.
-Zasto me pratis?

Venecija

Jurila je ulicama.
Ne zna ni sama zasto je zurila, u to vreme ionako nema nigde nikoga.
Vrucina je pretila da ponovo usija krovove Venecije ali ona je i dalje jurila ne brinuci ni za koga i ne trazeci zapravo nista.
Citala je nazive ulica mada nije znala italijanski.
Par ulica na levo, mozda neka na desno. Sve se cinilo kao mali lavirint napravljen specijalno za nju.
Prestala je da trci i trazila vazduh. Njeni koraci su odzvanjali za njom i parali tisinu. Nije bilo nikoga.
Sela je na most. Naravno, ceo grad je u mostovima.
Voda je ponekad zapljuskivala pod njenim nogama ali cak ni to nije remetilo mir oko nje.
Nervozno je vrtela ogrlicu po prstima mada joj ni to nije dugo drzalo paznju.
Okrenula se oko sebe. Osim beline mosta na kom je sedela, sve oko nje je zracilo crvenom bojom. Zidovi su oronuli, krovovi su bili verovatno stariji i od nje same. U vazduhu se osecao miris starosti a popucali plocnik bio je zivi svedok cestog izlivanja vode iz okolnih kanala.
Zatvorila je oci. Culo se poneko kapljanje sa krovova iako nigde nije bilo kise.
Setila se kako je kao mala mastala da zivi u ovom gradu. Sad nije videla svrhu toga. Grad je zimi bio pust, leti prepun turista i skoro da nije bilo nikoga ko tu zivi tokom cele godine.
Razne misli su joj se motale po glavi. Kakav bi to zivot bio ovde, daleko od svih ljudi koje je poznavala a za koje je znala da joj ne bi ni nedostajali? Da li bi bilo bolje?
Sigurno bi bilo bolje.
Povratila je vazduh i ponovo otvorila oci pomalo zaslepljena jutarnjim suncem. Cak su i njeni koraci utihnuli sasvim i sad su do nje vodili samo tragovi njenih sandala u pesku.
Nasmejala se nekoj sopstvenoj sali.
Divan je osecaj bio oziveti sve one ulice o kojima je toliko citala.
Vekovi su prosli od tih ispisanih stranica a opet se nista u gradu nije promenilo. Ostali su spomenici starih trgova sa fontanama u centru, ostaci jevrejskih cetvrti i tragovi lomaca koje su za sobom krile ko zna koliko leseva ljudi koji su smatrani vesticama ili nisu zeleli da promene veru. Sve je to zivelo u tom gradu, udaljeno od nje samo nekoliko koraka kroz uske ulicice.
Postajalo je sve toplije.
Grad nije grejalo sunce nego istorija ispisana na nebeskom svodu iznad njega. Grejalo ga je ko zna koliko ljubavi koje su se zavrsile na Mostu uzdaha i iza kojih je ostao samo katanac prikacen za ogradu sa ponekim ispisanim slovom ili godinom.
Crveni grad.
Uzivala je hvatajuci njegovu energiju.
Okretala se oko sebe. Sati su prolazili i ulice su se polako punile ljudima koji su remetili jutarnji mir. Gotovo je.
Sklonila se sa svog utocista i nestala u gomili. Sutra ce se ponovo vratiti cim cuje da katedrala Svetog Marka ponovo odzvanja najavljujuci zoru.
Sutradan se naravno vratila.
I narednog dana.
I onog sledeceg.
Uvek u trku.
Uvek na isto mesto.
Cekala je nekoga ko nece doci.
Kazu da njen duh jos uvek ponekad uzdise hvatajuci vazduh na Mostu kraljeva.
Uvek u isto vreme.

Cms

-Kako znas toliko o zvezdama?- pitao me je onim svojim toplim glasom.
Kako znam?
Svaki dan sam vidjala najlepsa sazvezdja u njegovim ocima. Jurile su me zvezde u toj savrsenoj boji svaki put kada bi me pogledao.
Nocima sanjam njegove ruke kako me vuku da se vratim, da ponovo budem sa njim.
Daleko smo hiljadu kilometara, manje vise.
Toliko daleko a ja ipak ne prestajem da razmisljam o svemu sto smo prosli dok smo jos bili blizu.
Koliko cemo ovako izdrzati?
Gde ce nas sledeci put odvesti nase ulice?
Jedva cekam da se vratim.
Dok sam jos ovde, mislima se vracam na tu savrsenu noc. Hodali smo nemom ulicom prema njegovoj kuci. Ne secam se imena ulice jer mi se svaki put cini da je suvise dugacka kad koracam sama a suvise kratka kad sam sa njim. Hodali smo a ja sam gledala nebo. Daleko od gradskih svetala u savrseno mirnoj ulici, zvezde su sijale jace nego bilo gde drugde na svetu. Opcinjeno sam ih posmatrala. Moje svetle oci, oci boje mora kako kazu, parale su tamno nebo. More i nebo, moja dva omiljena sveta. Zvezde su nam se smejale. Znala sam da me posmatra, osecala sam to po dodiru njegove ruke u mojoj. Njegovi topli prsti izazivali su trnce svuda po meni ali sam bila okupirana zvezdama. Gledao me je kao da ga moja pojava zabavlja. Ovaj put ulica je bila prekratka za nase korake i moje zvezde je prekrio krov njegove kuce. Poveo me je na sprat onako kako stalno radimo.
-Dodji za cas - pozvao me je u neku sobu u kojoj nikad nisam bila.
Odveo me je na terasu sa koje sam mogla da nastavim da posmatram nebo. Bilo je savrseno. Osmeh nije hteo da se skine sa lica a sama cinjenica da sam jednu od omiljenih zanimacija podelila sa njim grejala mi je srce. Lezali smo tako ko zna koliko dugo. Pricala sam o sazvezdjima o kojima tako puno znam, pricala i sanjarila ko zna o cemu. Njegov dodir mi je pokazivao da me jos uvek posmatra s onim cudnim izrazom na licu. Za nekoga kao sto sam ja, nekoga ko lako savlada i najvece knjige, nekoga ko zeli da upozna i dubine svih mora i beskonacnost neba, bilo mi je drago sto sam njega uspela da osvojim. Moj licni mali svet.
-Kako znas toliko o zvezdama? - pitao me je a ja sam se okrenula da ga poljubim. Dodir njegovih usana na mojim jos uvek uliva zivot u sve ove dane kada smo razdvojeni.
Ne secam se ni sta sam mu odgovorila.

Sazvezdje

Koliko dana sam ovde? Mesec? Godinu?
Zasto vreme prolazi ovako sporo?
Zar ne bi moglo samo malcice da se ubrza?
Malo samo, tek toliko da sutra vec krenem nazad ili, jos bolje, da vec budem tamo?
Tamo, u njegovim rukama. Najlepsem mestu na svetu.
Vreme prolazi suvise sporo. Kao da sam juce mokra do koze stajala na autobuskoj stanici ljubeci njegove usne poslednji put ko zna do kad. A zelim da prolazi brzo. Zelim da sada bude onaj pretposlednji dan pred odlazak i da on ne pusti moju ruku nego da krene za mnom i ostane tu noc pored mene. Zelim da se sad probudim i da sam se tad probudila pored njega, sklupcana kao malo dete, glave naslonjene na njegovo rame. Ali to ni tada nije bilo a ni sada nije moguce.
Kao sto sam vec rekla, mokra do koze dolazim na stanicu. Prvo sto ugledam je njegov osmeh. Toliko sam se na taj osmeh navikla da zatvorenih ociju mogu da vidim svaki njegov detalj.
Vidim da nosi nekakvu kesu. Znam i sta je u njoj. Suze zbog zaboravljenog poklona prete da me uguse ali ne dam se. Obecala sam da necu plakati, ni zbog odlaska ni zbog bilo koje druge stvari. Crveni trag u kesi privlaci mi pogled. Ruza. Najdivniji cvet. Setio se, naravno da se setio, on nije ja. Igram se prstima sa ukrasnom trakom. Gutam suze ali se smejem. Zelim da me zapamti nasmejanu, njegovu, zelim da mu zapisem na usnama da sam samo njegova i da nema nacina da se to promeni, ni na milimetru ni na hiljadama kilometara daljine. Zelim da mu na kozi nacrtam sve ono sto recima ne umem da mu izgovorim i napisem. Hej, tvoja sam, vristim u sebi. Zna on to. Ali ipak se samo smejem. Vracam ruzu na mesto. Grlim ga. Zelim da upijem svaki miris i detalj. Plasim se da cu zaplakati. Krecem. Ne zelim da odem. Zelim da cujem ono ostani, iako znam da ne mogu. Ne zelim da odem. Samo me ne terajte da odem. Zelim da povedem i njega sa sobom jer sve sto je moje i njegovo je. Ljubim ga poslednji put. Usne su ti meke, secam se da mi je rekao. I tvoje su hej, kazem u sebi jer ako izgovorim to naglas puci ce i on i ja sa njim. Ne terajte me da odem. Ako odem sada, moj zivot ce ostati ovde. A ne mogu da odem negde bez zivota, zar ne?
Saplicem se, ne znam ni sta radim, rasejana sam, glava mi je u oblacima. Samo ne gledaj kroz staklo, zaplakaces ako ga vidis, sapucem svom mozgu.
Noc putovanja i stizem. Godinama dolazim na isto mesto i sve mi je vec poznato. Neispavana i tuzna ne znam ni sta sam videla ni pored cega sam prosla. Samo znam da mi je potreban i da ga mnogo zelim. Znam da ne mogu bez njega. Znam da necu izdrzati. Nekoliko noci tonem u san onako kako tonem i u svoju tugu i nedostajanje. Znam da cu se vratiti. Znam da ce ponovo sve biti kao pre. Ali kako izdrzati do te tacke?
Potreban mi je.
Znam da misli da ce me izgubiti sitnicama ali nesto ovako veliko ne da se srusiti sitnicama.
Iako ga prekratko poznajem znam da je to to. Potpuno razliciti a savrseni zajedno.
Gledam u zvezde. Ispisujem njegovo ime po nebeskom svodu. Jedna od njih se otkacinje onako kako se iz prepunog oka otkacinje suza jer nema vise gde da stoji. Hej, ako ti je usput, javi mu da sam ja jos uvek tu, sapucem u nebo. Sazvezdja, nebo, mape. Sve je tu, osim mog celog sveta.
Kako da putujem bez njega?

Odlazak

Odmahivala sam glavom.
Znala sam da to nista nece pomoci ali morala sam da pokusam.
Autobus je jos uvek stajao na semaforu a ja sam se trudila da ga mislima vratim nazad jer mi se nije islo.
Odmahivala sam glavom naslonjena na njegove grudi i svaki put kad bih se pomerila osecala sam njegov miris. Zapamti taj miris, pravila sam sebi podsetnike u glavi.
Nisam smela da ga pogledam. Prosula bih se na milion delica da sam ga pogledala a znam da bi i on jer sam prepoznala njegovo disanje. Oboma nam je malo falilo i nikako nisam zelela da ga pogledam da zapocnem sve to.
Samo sam odmahivala glavom.
Nekoliko suza kanulo je na njegovu majicu.
Nemoj, sapnuo mi je.
Nisam mogla da prestanem.
Tresla sam se od jecaja ali nisam mogla da prestanem.
Grad i ljudi oko nas su prestali da postoje.
Sigurna sam da jesu. Nisam zelela da odem i vreme je stalo u tom trenutku.
Upalilo se zeleno svetlo i autobus je krenuo.
Jos jednom sam ga nemo zamolila da stane, da nam ne krade te trenutke jer ih je ionako bilo premalo.
Nije stao.
Popela sam se na prste i poljubila ga. On mi je sve na svetu a ostavljala sam ga kao da je nista. I nikako to nisam mogla da promenim.
Usne su nam se razdvojile ali sam izbegavala da ga pogledam u oci. Slomio bi se. Znam da bi. A i ja bih sa njim.
Pustio me je iz zagrljaja a ja sam potrcala prema autobusu.
Nisam se ni trudila da obrisem suze.
Stezalo me je u grudima.
Znala sam da ce stajati na sledecem semaforu i da ce pogledati gde sam. Slomice se. Ovako kao ja, mozda cak i vise. Pustila sam suze da jos malo setaju mojim licem i kvase mi pantalone.
Jedina, napisao mi je.
Stegla sam telefon.
Srce je preskocilo par otkucaja a u grudima me je toliko stezalo da sam se uplasila da ce me to ubiti.
Nekoliko suza kanulo je na ekran dok sam kucala odgovor.
Vec mi nedostaje.

Vrucina

Ne cuje se nista.
Nema vazduha. Vrucina je.
U sobi je mrkli mrak.
Nesto me budi.
Zbunjena, jos uvek pod utiskom sna koji lebdi negde oko moje glave, okrecem se oko sebe.
Polako shvatam sta se desava a to shvatanje me istovremeno razbudjuje i cini srecnom.
Cujem usporeno disanje pored sebe i osecam ruku prebacenu preko stomaka. Nekako me je okrenuo u snu i naslonio glavu na moje rame i uspeo da me probudi. Polako okrecem glavu ka njemu. Spava savrseno mirno, toliko mirno da se skoro i ne oseca njegovo disanje. Ne pomeram se. Nikako se ne pomeram jer znam da bi ga to probudilo a to ne zelim. Lezim tako neko vreme, ne zelim ni da trepnem, ni da nastavim da spavam, ni da udahnem. Saram mu neke zamisljene slike prstima po kosi i niz ledja. Uzivam u toj tisini jer znam da je on tu i ne zelim da pokvarim taj trenutak. Mir i tisinu prekida njegov trzaj izazvan snom koji ga ocigledno muci. Nekako kao uplasen time prebacuje nogu preko mojih. Ne disem. Ne zelim da ga probudim. Ne disem ali ga jos vise pribijam uz sebe da zna da sam tu.
Smiruje se a ja nastavljam da uzivam u njegovom prisustvu i tisini.
Naslanjam usne na njegovo celo i sapucem "ljubavi" u mrak.
Znam da me negde kroz more svojih snova sigurno cuje.
Savrsen je dok spava.
Telo mu se skroz opusti a ja zbog toga imam osecaj da mi u potpunosti veruje.
Tezak je ali ne zelim da ga pomerim.
Zelim samo da tako ostanem sto duze.
Ovaj put trenutak kvare moji snovi, zovu me nazad, vuku me.
Pred kraj, poslednji sekund pred ponovo sklapanje ociju, cujem odjek nekih svojih prethodnih misli... Zaljubila sam se. Nepovratno.

//

Cudna sam.
Prepuna sam osecanja i svesna sam da se po tome razlikujem od drugih.
Sve radim nekim obrnutim redosledom koji je meni sasvim normalan mada ljudi gledaju drugacije na to.
Ali posle godina cudnih pogleda navikla sam. Nekako mi nista vise ne smeta, ni ogovaranje ni cudni pogledi, nekako ne obracam paznju vise ni na sta.
Naravno ni to nije bilo iznenada. Uvek se desi nesto. Prvo se desi nesto sto te smiri i unisti a onda nesto sto te vrati. Zacarani krug iz kojeg ne mozes da se izvuces.
I meni su se desile obe stvari. O onoj losoj ne bih da pisem jer sam taman spojila onih milion staklenih komadica svog srca koji su posle nje ostali.
A moja dobra stvar..
Pa, on je tu dugo.
Nije ni svestan koliko mi pomaze ali od kada smo poceli da se druzimo ima neopisivo dejstvo na mene. Njegovo prisustvo me smiruje, njegove reci cine da sve nestane i nekako ni onih milion komadica vise ne seku i ne grebu onako jako.
Cudno je nekako osecati sve to posle toliko vremena, toliko neizgovorenih reci. Cudno je to sto je toliko dugo on sve vreme bio tu a ja ga nisam primecivala, promicali su mi svi oni znaci koji su svima bili jasni..
Dok konacno nije sve postalo jasno.
Nisam verovala, a i kako bih mogla?
Posle svega sto sam prosla, osecala, izgubila, kako sam mogla da poverujem da se nesto tako dobro kao sto je on desava bas meni?
Ali sam se oslobodila. Dugo sam razmisljala. O njemu. O sebi. O nama. O onome sto bismo mogli da budemo. I znala sam vec tad da cu se i namuciti sa njim jer ima tesku narav kao ja ali sam isto tako znala da ce mi biti prelepo jer je on, sta god o sebi mislio, predobra i prepametna osoba koja uvek ima prave reci za sve i koja se trudi oko onoga sto zeli.
A zeleo je mene.
I znala sam da ne mogu da mu odolim. Drmala me je neka cudna nervoza celog tog dana i znala sam da moram da ga vidim. A kada je dosao i seo pored mene, progovorio, nasmejao se onako kako ume... pa, nisam mogla da odolim, ni njemu ni njegovim usnama i samo sam se prepustila tom osecaju. I poljubila ga. U tom trenutku da su se menjala godisnja doba oko nas ja ne bih primetila. Toliko je neceg posebnog bilo u svemu tome da sam izgubila pojam u svemu.
I tad sam znala da je odavno trebalo da se prepustim bas njemu i da budem njegova ovako kako sam sad.
Od tog trenutka sve je postalo drugacije. On se vise smeje a ja sam nekako srecnija, vise ne razmisljam ni o cemu losem jer je sa njim sve lepo.
Vise pred spavanje ne razmisljam o tome sta bi bilo kad bi bilo, misli se usmere na sve one sitnice koje volim kod njega, njegove tople ruke u kojima se osecam tako sigurno, njegove usne koje u meni izazovu mesavinu svih onih osecanja po kojima se toliko razlikujem od drugih, njegove oci u kojima se izgubim i istopim istovremeno.
Ali cak i nije sve u tome. Najvise volim ono sto izaziva u meni. Ume da me razume i razmislja na slican nacin kao i ja, ume da me oraspolozi  i da me smiri, da ucini da se svaki deo mene oseca posebnim i da pomislim da nikad nisam sama jer uvek postoji neko ko razmislja o meni.
Jedina stvar koja me malo plasi je njegov trud. Ni sama ne znam da li sam vredna svega onoga sto on radi za mene i da li mu ja vracam i delic toga. Znam sebe, trudim se svim silama da njemu bude lepo sa mnom jer znam da bih mogla da uprskam na sve moguce nacine, ali on tera strah. Zagrli me i sve ono u sta sumnjam kod sebe nestaje. Znam da mu se svidjam ovakva kakva sam a znam i da se on meni svidja isto toliko.
Niko drugi ne ume da ucini da se osecam ovako.
Niko drugi ne ume samo jednom recju i poljupcem da mi okrene svet naglavacke.
I zato volim sve njegove sitnice, i nesavrsenosti i mane i sve ono sto on ne voli kod sebe. I, cak i ako je u njemu vise licnosti svaka od njih mi se svidja. Jer znam da ja ne treba da budem tu samo onda kada sve ide kako treba, ja sam odavno resila da budem tu i onda kada je najgore, kad se cini da nista ne valja i ako ikada pozeli da vice i da se ljuti znam da cu biti tu jer nista tako malo ne moze da srusi sve ovo veliko sto sam ja spremna da uradim za njega.
Da se sve desilo nekako drugacije mozda nam sad ne bi bilo ovako lepo i, od onih veceri kad sam razmisljala o svemu sto bih imala sa njim, drago mi je i ponosna sam na sve ono sto sam sposobna da osecam.
Jer da nije tako nikad ne bih bila sa ovakvom osobom kao sto je on.
B.

Parking

Upoznao bih je na nekom parkingu.
Ne znam zasto bas na parkingu, to mi je valjda neka asocijacija na ukrstanje puteva koji inace deluju kao da ne mogu da se ukrste.
Na parkingu se srecu prevozna sredstva iz raznih delova sveta pa bi se tako srele i nase duse, takodje iz nekih razlicitih delova sveta.
Sreo bih je eto tako, iz cista mira. Pruzio bih ruku, promrmljao svoje ime gorucih obraza i iskreno bih se potrudio da zapamtim njeno. Siguran sam da bi imala neko lepo ime, egzoticno kao i mesto iz kog bi dolazila. Imala bi dugu smedju kovrdzavu kosu koja bi joj golicala preplanula ledja a ja dugo ne bih skidao pogled sa nje.
Zaljubio bih se. Siguran sam da bih se zaljubio u cudnovatu devojku na parkingu.
Nikad se ne zna, mozda bih se i ja njoj svideo ovako obican i prosecan tip kakve verovatno srece na svakom koraku. Ali zasto bi ona tako posebna primetila bilo sta sto bi joj se svidelo na meni tako obicnom?
Pretpostavljam da bih nasao nacin da je osvojim, mozda salama, mozda pozitivnom energijom koju posedujem, mozda ponekim osmehom. Mozda bi moj dodir na njenoj kozi izazvao trnce i jednostavno ne bi mogla da mi odoli.
Ne znam kako ali svakako da bi u jednom trenutku bila moja. Trudio bih se svim silama da joj se dopadnem a ona bi to znala da ceni. Bio bih spreman da svu proslost koju sam tako dugo vukao za sobom odbacim zbog nje i da joj se predam tako ranjiv i bespomocan, da se oslonim na nju i poklonim joj srce za koje znam da ga sigurno imam vise od svih onih prosecnih tipova. Tako je, osvojio bih je srcem. Siguran sam da bi ona to umela da ceni.
Izvodio bih je na posebne vrste sastanaka, setali bismo parkom, ako je ikako moguce pored neke reke i pricali bismo o svemu i svacemu. Divio bih se njenoj lepoti ispod oka jer ne bih zeleo da misli da stvarno ne mogu da skinem pogled sa nje. Iako sam siguran da ne bih mogao. Osvojio bih je polako, predala bi mi srce jer sam cvrsto siguran da bi ga imala i umela sa njim.
Dugo bismo bili zajedno. Kao ni njena lepota, ni moja dugo gradjena ljubav prema njoj ne bi bledela. Nasli bismo nejlepse mesto za zivot, noci bi nam bile najbolje drustvo a za samocu sigurno ne bismo znali. Ona bi bila moja a ja sam vec sada nepopravljivo njen. A ipak mislim da ne bismo ni ona ni ja izgubili posebnost.
Upoznao bih je na parkingu, tu gde se najrazlicitiji ljudi srecu i rastaju svakog dana u nekom velikom broju.
Ostvarila bi mi sve ono sto sam zamisljao o njoj a, verujte mi, zamisljao sam mnogo. Nase duse, spojene iz nespojivih delova sveta, pronasle bi se u tom trenutku dok bih joj pazljivo pruzao ruku spreman da ponosno izgovorim svoje ime diveci se njenoj nestvarnoj lepoti.

Staklo

Cesto se budim rano u zoru. Ranije je to bilo zbog psa koji nije prestajao da laje svakog jutra uvek u isto vreme, a sada je to vec postala navika. Otvorim oci i ne moram ni da pogledam koliko je sati.
Nocas je bilo drugacije.
Taj mali znak da te jos uvek ima medju zivima i da mozda ipak razbijeni delici mogu ponovo da se spoje, taj maleni otkucaj srca koji sam konacno ponovo osetila sa tvoje strane ucinio je da konacno mirno zaspim. Mada se, ocigledno, moj mozak nije slagao sa mnom.
Sanjala sam cudan san. Sanjala sam da smo otputovali negde daleko i da, naravno, nisi hteo da razgovaras sa mnom. Sanjala sam kako ulazim u tvoju sobu i razgovaram sa tvojim psom a onda si odjednom progovorio. Bilo je to sasvim tiho, trajalo je jedva otkucaj srca ali to je za mene bilo vracanje u zivot.
Probudila sam se kasnije nego inace, jos uvek pod utiskom sna. Docekala me je tvoja poruka, a vec dugo nije bilo tako, pa sam pocela da se pitam da li snovi imaju neka skrivena znacenja i da li je vreme da konacno pocnem da verujem u njih. U poruci je pisalo samo 'izvini' ali nisam bas bila sigurna za sta.
Da li se izvinjavas zbog lazi? Zato sto nas vise nema? Zato sto je od samog pocetka postojala neka druga, neka bolja? Zato sto si izdao moje poverenje? Zato sto nisi rekao 'volim te' ili zato sto si se uplasio sto ja to jesam rekla? Nisam sigurna za sta se izvinjavas a izgleda i da ti nemas nameru da mi kazes. Plasim se da ce ovo da bude jos jedna tmurna noc a moglo je toliko lepoh stvari da se desi. Jer, i pored svega, jos se nadam da je sve ovo neki kosmar, da si jos uvek tu, da nisi prekrsio sve ono sto si mi obecao, da nisi otisao onda kada si mi najvise na svetu trebao. Da se nisi uplasio mojih osecanja iako si odavno obecao da neces. Koliko lazi je pored toga bilo? Koliko ce jos tvojih devojaka da me zove da me obavesti da sam ja samo jos jedan idiot koji je naseo na sve tvoje price? Koliko cu jos puta pokusati da te izbacim iz glave nemocna da prestanem da te volim? Sa koliko njih ces se jos smejati svemu mome sto si u zajebanciji na meni hvalio? Koliko ce jos vremena proci dok posle tebe ne vratim samopouzdanje koje sam imala? Hajde, kazi mi, to je samo nekoliko brojki.
Hajde, uveri me da nisam u pravu, prospi jos neku laz, probudi jos nekoliko suza u mojim ocima. Smej se jos malo mojim osecanjima, ko zna koliko njih se smeje sa tobom.
Ali posle svega, ako ikada ovo procitas, seti se koliko smo toga mogli samo da nisi bio takav kakav si. Seti se koliko ljubavi sam ti pruzila, koliko sam vremena i snage potrosila voleci te. Seti se koliko si se ti pretvarao da me zelis. Seti se svega toga pre nego sto pronadjes jos neku osobu sa kojom bi napravio od mene salu.
Seti se jer, veruj mi, nikada neces ponovo naci nekoga kao sto sam ja. Ja oprostim, predjem preko svega, ali kada me slomis svi ostri delici onoga sto je od mene ostalo ubosce te svaki put kada pomislis da si bolji od mene. Ubosce te kao i sve lazi koje si tako dugo sakupljao. Samo nikada vise neces naci nekoga ko bi u to verovao.

Ćelije

Ne trazim te.
Kunem se, odavno nisam zavirila ni u jednu fioku s nasim uspomenama.
Evo, ako mi ne verujes, pogledaj samo koliko dugo nisam uzela papir u ruke.
Olovka me popreko gleda vec nekoliko dana a ja nemam snage da je uzmem u ruke i nedostatak tebe pretocim u reci.
Ne trazim te.
Znam da se ne krijes. Negde si u svom svetu iz kog mozda ponekad izviris da vidis da li neko izdaleka posmatra tvoju lepotu i brzo se vracas u svoje utociste, ali ne krijes se.
Cekas da prodjem.
Cekas da nestane svako zrnce osecanja kako tvojih tako i mojih.
Ako je tako zasto i dalje, kad god izviris iz svog utocista i istrazujes da li ti se neko izdaleka divi, proveravas da li sam taj neko ja?
Svakako, ja stojim tu negde. Na granici izmedju moguceg i nemoguceg, onoga sto nismo a mogli smo da budemo i onoga sto smo postali. Ne mozes da vidis tu granicu. Ti si je izmedju nas postavio svojim srcem ali je ona toliko duboko u tebi da ne vidis nista izvan nje a, veruj mi, ja sam samo na milimetar odatle.
Zatvoris oci i udises slani morski vazduh.
Ptice pevaju, cuju se talasi, omiljena knjoga ti je prevrnuta na stomaku jer te je u sred citanja uhvatio onaj suncani san. I ja sam tu. Lezim pored tebe i cekam da se nasmejes jer znas da te posmatram. Ali onda tvoj osmeh bledi. Shvatas da ja sigurno nisam tu i da zapravo sve vreme zamisljas.
Desava ti se to ponekad?
Znam, ume savest da rezira razlicite predstave u kojima je glavni glumac obicno nasa podsvest. A zidovi koji me teraju iz tvoje glave, kule, zidine, mostovi, okeani kojima se trudis da se odvojis od mene, nestaju nocu kada pokusavas da zaspis. Nestaju, sruse se, ispare, i na scenu onda dolazim ja. Tacno onakva kakvom ne zelis da me zamisljas.
Dolazim. Kvarim ti snove. Jurim ti misli.
Trebam ti jer samo ja umem da rascistim oluju zbrke u tvojoj glavi.
Trebam ti ali ja nisam tu.
Nisam jer, kao sto sam vec rekla negde na pocetku, ja te ne trazim.
Tebe moje zidine i okeani drze daleko i nocu, tebe moje misli ne dozivaju jer sam ih sve zakljucala duboko u zatvorske celije mojih uspomena.
Mada jos uvek nisam sigurna da li je to zatvor za mene ili za tebe. Svakako da sam ja ta koja je zarobljena u uspomenama i ne ume da se izbavi.
Obicno je to tako. Ako das sebe nekome od tebe ne ostane nista.
A onda svu onu prasinu koja je padala tokom vremena koje smo proveli zajedno  vetar oduva pravo u dubine mojih ociju i vise nema ni zidina ni okeana, suze ih same oteraju dovodeci tebe.
Ali ipak te ne trazim.
Trudim se, koliko mogu, da nadjem nesto sto bi popunilo sve ono sto si za sobom ostavio.... prazninu zapravo.
Jer, veruj mi opet, posle tebe nije ostalo nista.
Olovka me je predugo dozivala a ja nisam znala kako da pisem a da ne bude o tebi. Papir na sam pomen tvog imena prebledi potpuno (ironicno) tako da ga necu napisati.
Ali znas ti da ja o tebi pisem.
Valjda ces mi dati jos neki razlog za to, jer pisanje o tome kako te nema moze da traje predugo. A kad si tu dovoljna je i jedna napisana rec. A ti svakako znas koja je to.

Pismo osobi koju sam volela najvise na svetu.

Dragi Petre,
Pre nego sto pocnem sa svojim pricama zelim da ti kazem koliko mi nedostajes. Nedostaju mi tvoja zacikavanja, tvoje ludacke poruke koje sam samo ja umela da razumem, tvoji dugi zagrljaji i nenormalni nadimci koje si mi smisljao.
Nedostajes mi ti. Nedostaje mi svaki delic tebe, tvoji osmesi, tvoje oci, dobrota koja je zracila iz svake tvoje pore.
Nedostajes mi da te uhvatim za ruku kad me plasi mrak, nedostaje mi da mi brises suze, da me nasmejes kad mi je najmanje do smeha.
Nedostajes mi toliko da me boli od prvog dana i nikako da prestane da boli.
Boli me tvoj odlazak, boli me praznina koju si ostavio za sobom, boli me tisina koja odzvanja kada, po navici, okrenem tvoj broj.
Svratim ponekad do tebe. Uvek pronadjem poneki buket cveca, nekad sretnem tvoju mamu, izgrlim se s njom, nekad je pusto ali ja sam uvek tu. Volim da sednem pored tebe i da ti pricam, koliko god apsurdno to bilo, o svemu. Mada ti nikad nisi ni prihvatao nista manje od svake sitnice.
Secas se kako si me terao da pricam dok ne ispricam sve sto me je mucilo? Secas li se kako je odzvanjao moj smeh ispod naseg zaklona od kise?
Prosetam do tebe. Sednem pored hladnog kamena i u prvih par trenutaka samo osluskujem vetar. Znam, to mi ti pevas onim svojim laganim glasom. Redjas tonove i uvodis me u pricu sta to ima novo kod mene. Nema tako puno stvari, jos uvek sam ona zaljubljena osoba, malo stidljivija nego ranije, previse uplasena da se zblizim sa bilo kim od kad tebe nema. Ma hajde, secas se mene, ona se neukrotivom kosom sa koje si mi tako cesto skidao gumice i snale jer nisi voleo da je vezujem. Verujem da i sada negde medju tvojim stvarima u sobi postoji jedna gomila snalica i gumica koje su bile moje.
Nista novo kod mene osim nedostajanja.
Nedostaje mi prica sa tobom. Potrebno mi je tvoje misljenje o mojoj novoj ljubavi, potreban mi je tvoj savet oko fakulteta koji zelim da upisem, potrebna mi je tvoja uteha. Potreban si mi.
Rasplakala sam se. Gde si da mi brises suze? Gde si da se nasalis na svoj racun kako nisam normalna sto placem za takvom budalom.
Nedostajes mi, nisi ni svestan koliko.
Donesem ti fotografije ponekad. Obrisem prasinu sa njih pa ih pazljivo spakujem u neku posebnu kesu pa se zajedno sa tobom prisecam starih vremena.
Volim uspomene. Istina, bole vise od najgore glavobolje, probadaju vise od noza i produbljuju rane koje sam tako pazljivo lecila ovih godinu dana. Ali ipak su najlepsa stvar koje posedujem. Uspomene me grade, stvaraju me ovakvom kakva sam, pomazu mi da prema novim ljudima ne budem bas potpuno zatvorena. Dokle god se ne pojavi neko kome cu smeti i umeti da kazem bas sve i ko, kao ni ti, nece prihvatati nista manje od mene same. Nadam se da sam to pronasla u ovoj novoj ljubavi o kojoj ti toliko pricam, nadam se da ce dovoljno dugo da se zadrzi tu da ga zavolim, da ce ostati tu.
Ne, ne budi ljubomoran, nikako nece zauzeti tvoje mesto, niko ne moze da zauzme tvoje mesto.
Pre nego sto zavrsim, osecam potrebu da te pitam kako si ti? Kako provodis vreme sa tatom? Da li te iznervira ponekad? Da, umeju roditelji to ponekad, mene moji cesto izbace iz takta tako da te razumem. Uvek sam te razumela.
Ne zaboravi na mene. Baci pogled ponekad na nasu ulicu, na dvorista koja smo toliko puta posetili, osmehni mi se ponekad kad pogledam u nebo.
Znam da me vidis, znam da si uvek tu, znam da ne odlazis.
Znas i ti da moja ljubav prema tebi, ona prava sestrinska ljubav, ne prestaje ni sada kada si toliko daleko.
Nedostajanje ne prestaje.
Voli te tvoja (svaki nadimak koji si mi ikada dao) Ivana

San

Otvaram oci. Pogled mi je mutan posle dugog sna i ne mogu odmah da razaznam oblike pred sobom. Ruka mi je utrnula jer sam veci deo noci provela lezeci na njoj i sada me bocka u znak protesta. Razbudjujem se. Kao i svakog jutra gledam isti prizor, posmatraju me daske naredjane na krevetu iznad mog. Citam isti natpis kao i svakog jutra dok pokusavam da oteram san. Osecam tezinu sna na licu i znam da mi je kosa potpuno umrsena ali misli odbijaju da se usredsrede na takve sitnice. Gledam pored sebe. Negde u toku noci visak pokrivaca oblikovala sam u neku cudnu gomilu i grlila je tokom sna. Premotavam film u glavi i pred ocima mi seta stihija mojih ranijih snova. Sanjala sam da si tu.
Sanjala sam da spavas pored mene, da dises polako i povlacis pokrivac preko glave terajuci hladnocu onako kako to radis svake veceri. Usne su ti bile razdvojene tek toliko da udahnes jos neki trenutak sna, da se ne izgubis u potpunosti jer najvise volis da spavas. Ruka ti je bila prebacena preko mog struka i cudna jeza je pocinjala tacno od mesta dodira tvojih prstiju. Negde dok sam sanjala o svemu tome napravila sam i tu cudnu gomilu od pokrivaca i grlila je celu noc.
Ali tebe nije bilo. Kao i nekoliko ranijih veceri, nisi bio tu da mi pozelis laku noc. Nisi bio tu da se jutro nasmeje tvom licu prosaranom suncevim zracima. Nisi bio tu da me poljubis za dobro jutro, nije bilo tvojih reci, tvojih dodira.
Nisi bio tu ni kada sam, po ko zna koji put, okrenula tvoj broj i drhteci cekala da cujem tvoj glas sa druge strane i da se nasmejem dok me polako prolazi jeza od tog zvuka. Ponovo se nisi javio a ja sam ponovo tonula u besmisao jer ti ne nedostajem ni posle toliko dana koliko se nismo culi.
Nisi bio tu a jutra bez tebe su previse tuzna, usamljena.
Nema te a ja se plasim da te nije pronasla neka druga. Plasim se da se nije pojavila neka koja me je oterala iz tvojih misli, neka koja je obrisala sve moje tragove. Da li zato odlazis? Da li lutas kraj neke druge? Da li je ona ukrala sva ona jutra koja bi mogla da budu moja?
Vrati se. U nedostatku resenja zatvaram oci i tiho te molim da se vratis. Da ponovo dises istim ritmom kao ja. Molim te da ponovo provuces onaj elektricitet mojim telom kada izgovoris moje ime. Vrati se jer nijedan naredni trenutak bez tebe necu moci da izdrzim. Vrati se jer ne umem da zapocnem dan bez jutra sa tobom.
Vrati se jer ako se ne vratis ti ni moje srce se nikad nece vratiti.

Neki sasvim drugi svet.

Nekad me zanima da li ljudi o kojima mi razmisljamo razmisljaju o nama. Da li im nedostajemo kao oni nama?
Gde su nestali svi oni ljudi koji se ne plase da pokazu svoje emocije, da zavole?
Gde su nestali ljudi koji ne misle samo na sebe nego obracaju paznju i na druge?
O koji kamen su se saplele sve one godine u kojima smo mogli da volimo a nismo zato sto smo bili uplaseni da mozemo da budemo odbijeni?
U koji svet su se preselile sve nase emocije koje smo cuvali a nismo imali kome da ih poklonimo pa su jednostavno isparile ostavljajuci nas hladne i odbojne?
Zasto ne mozemo da volimo onako prosto kao deca, da nam nije vazno ni koliko osoba koju volimo ima novca ni odakle je?
Gde se izgubilo sve?
Gde je nestala ona klupa na kojoj smo prvi put naslonili glavu na necije rame, na kojoj smo sedeli prvi put kada smo se zaljubili u neciji osmeh, na kojoj smo se prvi put poljubili?
Da li su se sva lepa mesta preselila na neko drugo mesto gde mozda jos postoje ljudi koji umeju da ih postuju? Ljudi koji umeju da vole?
Da li jos postoji poneko dete koje nema potrebu da zapali cigaru sa dvanaest godina ili da pegla kosu i sminka se? Da li smo mi poslednje generacije koje su na ulicu jurile da se igraju loptom s drustvom umesto da sedimo u kuci po ceo dan i visimo na telefonima?
Da li jos uvek postoji neko ko uziva u setnjama gradom, ko voli duga lutanja ulicama, ko voli da drzi za ruku?
Ako postoji, volela bih da ga upoznam, da dokazem sebi da nisam jedina.
A gde su nestali svi oni pogledi skriveni od osobe koja nam se svidja? Gde su nestali stid i rumeni obrazi kada nas neko uhvati za ruku? Gde je nestao onaj drhtavi osecaj dugo iscekivanih zagrljaja? Da li su se svi ti osecaji vremenom sveli samo na krevet?
Da li sam ja jedina osoba koja seta gradom sama sa svojim mislima, koja se osmehuje prolaznicima kada se sudarimo iako su oni krivi? Da li sam jedina osoba koja jos uvek zastane da slusa svirace u Knezu i da uziva u tonovima koji plove gradom i gube se u buci automobila?
Da li sam jedina osoba koja voli svim srcem iako se to zavrsi lomljenjem na milion sitnih delova?
Da li sam jedina osoba koja se nasmeje suncanom danu i lezi na klupi u parku samo da bi posmatrala sunce i nebo?
Da li neko dise bas ovako kao ja ili sam sama, izgubljena u drugom univerzumu?
Pretpostavljam da sam ipak na neki nacin rodjena i odrasla u nekom drugacijem svetu od ovog.

Zvezde

Volim tisinu.
Volim da znam da sam sama sa svojim mislima, volim da budem slobodna da se smejem i da zaplacem u bilo kom trenutku a da me niko ne pita sta mi je.
Tisina je sasvim poseban zvuk.
Legnem na krevet i ne cujem nista, zatvorena u svoja cetiri zida gledam u daske od kreveta iznad mog.
Razmisljam.
Pravim razliku izmedju dana kada telefon ne prestaje da zvoni, kada svi odjednom shvate da ja postojim ali sve to nestane u trenutku kada shvatim da svima njima zapravo samo treba nesto, i onih dana kada nema nigde nikoga iako se u meni sve lomi i kida a svi odjednom imaju neka vaznija posla od mene.
Velika je razlika. Toliki se jaz pravi kao da su u pitanju razlicite godine, vekovi a ne dani.
Tisina zuji svuda oko mene a nema nikoga. Cujem kisu. Odzvanja o oluke, kvasi prozore, sliva se niz hiljade krovova i nestaje na betonu. Nije hladno ali se u kosti uvlaci ona drugacija vrsta hladnoce, ona nesposobnost da razmisljam o bilo cemu osim o tome da nema nigde nikoga.
Previse sam okupirana da bih mastala o bilo cemu, previse rasejana da bih razmisljala o snovima, previse besna na proslost da bih je iskopavala iz grobova u koje sam je odavno sahranila.
Ne plasim se mraka. U mraku su stvari jasnije, bistrije, svetlije. Sve ono sto nam promakne po danu vidi se nocu. Svaka sitnica, svaka nesavrsenost, sve ono sto guramo i krijemo dok smo budni ispliva u trenucima pre nego sto zaspimo.
Misli se bore da izadju, da potuku sve ono za sta smo predugo gradili bedeme, da nas otrgnu od snova.
I tako iz jedne veceri u drugu.
Kada sam bila mala po plafonu su mi bile izlepljene zvezdice i mesec i sunce koji bi sijali nocu a ja sam volela da ih posmatram dok se trudim da zaspim. Sijale bi dok im se ne istrosi energija a ja bih ih brojala dok mi se oci ne zatvore i ne isplovim u snove.
Volela bih da sada mogu da vidim zvezde, da ih brojim, da ih pretvaram u uspavanku, da sanjam ono sto sam sanjala kao mala. Volela bih da ima nekoga, da ne bude sve ovako prazno oko mene i u meni.
Ali da bude tisina.
Da se osmehujem, da cutim, da brojim zvezde. Samo da ne budem sama.
Zato se plasim snova. Plasim se da sanjam o nekom lepsem svetu jer znam da ne postoji. Plasim se da uzivam u nekim trenucima jer znam da ce proci. Plasim se da kazem da volim jer znam da mi nije uzvraceno. Plasim se da sanjam jer znam da je realnost spremna da ubije sve moje snove.
Zato lezim i osluskujem tisinu.
Dokle god se ne nadje neko sa kim bi i tisina dobila smisao.
Samo kada mi ne bi odbio poziv.

Radijator

Najvise puta mi se desilo da neko koga upoznam na najcudniji nacin kasnije zgotivim za zlatnu medalju.
Negde krajem leta prosle godine drug me je naterao da izadjem sa njim i jos nekim tviterasima. Nisam bas osoba koja visi po kaficima a mislila sam da oni to rade tako da mi se nije preterano ni islo ali sam htela da ga ispostujem. Ispostavilo se da je to samo bleja u parku s ljudima koji dolaze i odlaze i gde svako svakog zna po nadimku pre nego po imenu.
Te veceri sam upoznala Radijator. Iskreno, u prvom trenutku stekla sam utisak da je malo nenormalan, malo me cak plasila cinjenica da je sve vreme buljio u mene kao one najgore psihopate iz horor filmova (oprostice mi on valjda ovo poredjenje) i nisam nesto preterano zurila da ga upoznam. To je jedan od onih trenutaka kad steknete pogresan prvi utisak o nekome i vodite se tim misljenjem ne shvatajuci u kakvoj ste zabludi.
Posle nekog vremena poceli smo dopisivanje o nekim potpuno glupim i nenormalnim stvarima (tockovi, sapuni, cajevi i cetkice za zube) i trebalo mi je dosta vremena da se otarasim predrasuda i da shvatim koliko je on ustvari jedna emotivna osoba iako se to ne vidi na prvi pogled. Bas me briga sto on kaze da je "boli me kurac" tip, meni se vise cini da je on sve ono sto ne ume da iskaze emocijama zakopao malo dublje u sebe i izleti mu s vremena na vreme na neki papir. I razumem zasto je tako, i ja sam bila takva na kratko, dodju ti u zivot ljudi koji te uniste i posle toga ne znas ni kome da verujes ni s kim da pricas.
Tako da smo Radijator i ja sklopili jedan ugovor koji je on sakrio negde u svojoj palati.
Negde na drugoj strani, posle nekog vremena, Radijator je sve vise poceo da se smeje. Nije vise bio toliko onaj ozbiljni lik za koga bi ljudi pomislili da bi spopao neku jadnu zenu u prolazu. Osmeh mu se sirio licem i postao nenormalno zarazan a meni su bili zanimljivi pokusaji da ga nasmejem.
Cutljiv je, vise se cini da analizira svakoga u drustvu nego sto se trudi da razgovara, ali ima neka razmisljanja o zivotu koja se cine preozbiljnim za njega a uopste nisu. Nekad deluje kao neko ko je prebrzo odrastao, nekad deluje kao neko ko samo trazi razgovor, nekad deluje kao da izaziva ljude da mu ne uzvrate osmeh kada im se nasmeje. A zapravo je sve to pomalo, uvek tu da me saslusa, nekad da malo zeza, nekad da mi se smeje kad se tresem od hladnoce pa prestanem kad neko pogleda u mene.
I tako se jedno od najdebilnijih upoznavanja pretvorilo u jedno opiceno prijateljstvo izmedju Radijatora i mene.

Bajka

Kao mala sam mnogo volela bajke.
Valjda ono sto covek ne nalazi u stvarnosti trazi u izmisljenim pricama za decu. Ali ne mora svaka bajka da bude pisana da bi uspavala neko dete. Postoje bajke koje se razumeju tek kada covek odraste. Postoje one sa srecnim krajem, postoje one sa tuznim a postoje i one koje nemaju kraj. Na primer, niko nikad nije saznao sta se desilo sa misevima i mackom  zavrsila Pepeljuga. Da li su i oni ziveli srecno do kraja svojih misijih i macijih zivota?
Sto dovodi do nekog cudnog zakljucka da su i nasi zivoti nekakve bajke.  Isprepletane jedna sa drugom, te bajke prave povezanost izmedju nasih zivota, izmedju nas i ljudi koje srecemo negde usput.
Negde u knjizi svih tih bajki na svetu nasla se i ova moja koju, u nedostatku neke kreativnije reci, zovem zivotom. Stranice moje bajke ispisujem ja, svakog trenutka. Ponekad, samo ponekad, legnem na krevet i citam je ispocetka.
Bila jednom jedna (jer tako svaka bajka treba da pocne) ja.
Nisam se rodila ni kao princeza, ni kao prosjak vec vise kao sporedni lik, neko prosecan, jednostavan.
Zivela sam po nekim unapred odredjenim pravilima, nekom sablonu koji je odredjen porodicom u kojoj sam se rodila.
Nisam se ubola na vreteno niti sam bila otrovana nekom carobnom vockom, zapravo sam zivela sasvim normalnim zivotom.
I tako dok se nije pojavio princ (jer svaka bajka mora da ima princa).
Moj princ nije dosao ni u obliku zabe, niti je imao belog konja (mada je imao psa ali pretpostavljam da to nije isto, ovo je malo modernija bajka).
On je razbio monotonost. Zivot se vise nije svodio na neke dane odredjene krajem nedelje, na mesece odredjene letom koje tek treba da dodje. On je bio taj zbog koga sam cesto iskakala iz sablona u koji sam bila tako cvrsto upletena. On je bio jedina osoba s kojom sam zelela da budem, jedina osoba koja mi je na tim stranicama bila toliko bitna. jedina osoba zbog koje sam i pomislila da nadjem nacin da se preselim u drugi grad, daleko od ljudi koje poznajem daleko od zivota kakav sam do tada imala. Iako nismo imali unapred odredjen brak kakav postoji u bajkama, bio je jedina osoba koju zelim da imam kraj sebe u tom i u svakom narednom trenutku.
Ovo je prica o tome kako smo mogli mnogo toga da su nam bajke bile drugacije ispisane. Da smo se rodili u istom gradu. Da smo se ranije sreli, bolje poznavali. Ali se cela prica svodi na to sta bi bilo kad bi bilo. Da li bismo se posle nekog vremena razdvojili da zivimo razlicite zivote? Sto dovodi do toga da smo sada tacno tamo gde treba da budemo.
Upoznali bismo se na nekom posebnom mestu, mozda druzili neko vreme, mozda bismo bili jedno drugom ravnoteza, dobra stvar za sve one lose koje bi postojale. Mozda bismo posle nekoliko dana, meseci, godina, shvatili da smo jedno za drugo, mozda bismo se prvi put poljubili na tom posebnom mestu na kom smo se i upoznali. Mozda bismo bili dugo zajedno, mozda bismo na kraju odlucili da smo jedno za drugo i da ne postoji niko ko bi to mogao da promeni. Niko drugi me ne bi zanimao dokle god bi me on zeleo. I bio bi najvaznija stvar u mom zivotu.
Iako se prica nije razvijala u tom smeru, iako nismo rodjeni pod istom zvezdom, nasli smo nacin da dodjemo jedno do drugog, da se pronadjemo u moru izgubljenih ljudi. Ja sam pronasla njega i sebe u njemu a on je pronasao mene i sebe u meni. Kao razlicite polovine iste vocke bacene pod odvojene zvezde tako da jedna ne moze bez druge i samo zajedno mogu da cine bas tu vocku.
Spavala sam a on mi je dolazio u snove, bila sam budna i on mi je dolazio u mastu. Iako nasi roditelji nisu bili ni kraljevi ni kraljice, ni najvazniji ljudi u drzavi, iako nas brak nije bio ugovoren nimalo se nisam dvoumila kada bi me pitao da li bih provela ostatak zivota sa njim.
Moj princ je bio prelep, imao je najlepse oci i osmeh koji je topio led, ali nisam se zbog toga vezala za njega. Nisam se vezala za njega ni zbog toga sto je on mene smatrao princezom iako sam to najmanje bila. Vezala sam se za njega zato sto je bio tu kada mi je bio potreban, zato sto mi je mamio osmeh na lice, zato sto mi je ispunjavao dane, misli, osecanja. Volela sam mog princa na taj neki savrsen nacin koji nije imao veze ni sa izgledom, ni sa bogatstvom, nego samo sa cistim osecanjima koja su bila vezana za njegovu licnost. Niko mi nije bio ono sto mi je bio on i ni za sta na svetu to ne bih menjala.
Dakle nasa bajka je imala pocetak da je bilo jednom jedno... nesto, nasa bajka imala je princa i devojku koja je bila zaljubljena u njega. Nije imala mitska stvorenja, ni zmajeve ni magiju ali nije to bila kljucna razlika izmedju nje i ostalih bajki.
Nasa bajka je stvarnost. Likovi su stvarni, opipljivi. Osecanja su stvarna i duboka a reci kojima je pisana nisu samo reci.
Nasa bajka smo mi.