Leto

So na trepavicama.
Vidim je kad onako zazmurim do pola.
Osecam je i na ramenima, grebucka mi kozu i pomalo svrbi.
Osecam je i u vazduhu, mirise more, mirise kamenje i plaza.
Zatvaram oci. So na trepavicama.
Peckaju me oci, sto od suza sto od soli.
Ne volim rastanke. Ne volim kad odlazim odavde.
Ovde sam ostavila sebe. Pola zivota, pola detinjstva, prve korake, prve reci, sve sam ostavila ovde. Sa ovim ljudima sam provela zivot, dane, noci, jurila sunce, bezala od hlada. Plivala, ronila.
Ovi ljudi su mi kao porodica. Deca, njihovi roditelji, roditelji njihovih roditelja. Kao jedna velika porodica. Koliko sam ljudi ispratila odavde, koliko sam ih ovde dopratila. Ovde sam kao domaca.
Secam se ovih dvorista. Secam se mirisa maslina, mirisa pokosene trave, mirisa nara, malina, kupina. Sve se to skupi u jednu uspomenu. Pa bocka, podseca, vraca u misli godine koje vise nikad necu moci da vratim u telo.
Odrasla sam i sa ovom plazom. Pratila sam svaki brod koji je leti dolazio i odlazio odavde. Pratila sam izgradnju kuca, dolazak Rusa, menjanja ulica.
Odrastala sam ja, odrastalo je i ovo mesto sa mnom.
Gomila ljudi, poznanika.
Toliko da ne stignes kod svakoga da svratis makar dva meseca bio ovde.
Samo deca.
Neka dolaze, neka odlaze.
Kao domaci turisti.
A meni su ovde svi kao rodjaci. I ova kuca u kojoj sam sad. Jos uvek stoji prazno mesto u kuhinji na koje niko nije seo od kad je baka umrla. Ja kazem baka a zapravo mi i nije bila rod. To valjda ide tako. Kad dolazi covek tako dugo na jedno mesto sraste sa ljudima, sa nacinom zivota, sa jezikom, kamenjem, vazduhom.
I sada stojim na stanici. Odlazim, opet. Odlazim svake godine i svake godine se vracam. Ali opet je tesko.
Mirise so.
Osecam je na trepavicama, na kozi. Svrbi me, pecka. Ali mirise.
Ne volim rastanke. Zatvaram oci.
Zbogom, do sledece godine.