Sudbina

Bio je kraj juna.
Radila sam ono sto sam najbolje umela a sto mi je bilo preko potrebno - zaboravljala.
Punila sam novonastalu prazninu u svom zivotu svim i svacim ali nista nije uspevalo. Kao kada u mrtvu zemlju pokusavate da posadite cvet. Morala sam da se utesim nekako, morala sam. Clanovi sire familije trudili su se svim i svacim da mi pomognu, dolazili su iz ko zna kakvih krajeva cisto da mi daju do znanja da sam tu. I tako sam u jednom od njihovih eksperimenata zavrsila na koncertu. Ne bunim se, u pitanju je bila moja omiljena grupa, ali trenutak za to se cinio tako pogresnim. Zapravo je sve bilo pogresno.
Pogresno i prazno. Kao mrtva zemlja.
Gledala sam u telefon cekajuci poziv za koji sam znala da nece stici. Suzama sam kvasila ekran. Devojke oko mene su zvale svoje momke i u slusalicu vristale tekstove dobro poznatih pesama. A ja sam samo htela da cujem njegov glas iako sam znala da vise nikad necu imati prilike za to. Vec kad sam pocela da se iskljucujem iz sveta oko sebe i ponovo padam u one najdublje ponore svojih secanja, nesto me je jako udarilo u ruku. Podigla sam pogled, sklonila telefon i vec se spremila za neku ironicnu recenicu na temu izvinjenja kad nekome iscupas ruku iz ramena. Moje zajedljive komentare progutala je tisina kada sam ugledala svog 'napadaca'. Bio je visok i krupan i imao je najlepsi osmeh na svetu. Zadrzao je svoj pogled na meni dugo, dovoljno dugo da u tih nekoliko trenutaka osetim sve struje ovog sveta pod kozom i da izdrzim sve oluje otvorenih ociju samo da ne prekinem taj pogled.
Izvinio se ali njegov glas progutala je buka jedne od mojih omiljenih pesama. Usnama sam oblikovala tekst a on je bio na ivici da ostane tu i prica sa mnom bas kada ga je neka ruka odvukla dalje od mene. Telefon je ostao u mom dzepu a ja jos dugo nisam mogla da se oslobodim tog pogleda.
Zavrsio se koncert i u mojoj glavi konacno je bilo dovoljno tisine da ponovo prizovem taj glas..ali nije mi uspelo. Razmisljala sam da li bi zastao, da li bi pricao sa mnom samo da je imao dovoljno vremena za to. Razmisljala sam o tome da nam je mozda ta grupa ili neka odredjena pesma neka od stvari koje oboje volimo. Razmisljala sam o njemu dovoljno da ne bih razmisljala o svemu onome sto me je do tad mucilo.
Secam se te noci jer sam se kuci vratila kasno, toliko kasno da me alarm za skolu nije probudio a kroz san me je jos dugo pratio taj pogled.
Sada, posle godinu i par meseci, slusam taj glas svakog dana. Zaljubljujem se u te oci svakog dana. Osecam taj isti dodir svakog dana. I konacno, posle svih onih poziva koji nisu stigli mogu da kazem jednu jedinu stvar. Petre, pronasla sam ga.