Pevusim neku staru pesmu.
Nisam je dugo cula ali reci mi se polako vracaju u secanje i uglavnom pogadjam svaku.
Kopam po fiokama i rasklanjam neke nepotrebne stvari. Pravim mesta za neke nove knjige kao sto i u glavi pravim mesta za novo razdoblje svog zivota i ko zna kakve jos sitnice.
Odjednom, ispod gomile nekih papira pronalazim je. Veliku belu kovertu koju sam napravila pre mnogo godina. Vremenom je postajala sve deblja i deblja. U nju sam pakovala uspomene i razne gluposti koje su bile vazne samo meni u tom trenutku. Sklanjam je na krevet, ne zelim da je vidim, i nastavljam da sredjujem.
Pakujem stare sveske, citam svoje stare price i sastave.
Koverta zuri u mene sa kreveta. To je glupost, razmisljam, koverta ne moze da zuri. Sklanjam pogled.
Ne.
Ne smem.
Smejem se nekim svojim glupostima.
Vadim svoje priveske iz posebne pregrade. Iz svakog grada u kom sam bila imam po privezak. Na tom velikom privesku sacinjenom od privezaka nema ni kljuca ni nicega. Za taj privezak su zakacene sve slike sveta koje sam mogla da spakujem na njih. Ima vise slika nego na bilo kakvoj kartici, ima vise slika nego u bilo kom albumu. Na tom privesku su svi moji omiljeni gradovi. Na tom privesku su otisci mojih prstiju, utisnuti moji osmesi, moje oci. Vidljivi a nevidljivi,
Koverta me zove da je otvorim. Ne mogu da se oduprem. Sklanjam je sa kreveta i odlepljujem traku koja tu stoji od kad sam je napravila.
Ispada fotografija. Dobro znam svaki milimetar te fotografije. Gledam svoje lice. Ne izgledam srecno. Smejem se ali nisam srecna. Oci mi se ne smeju, samo usne. Okrecem je i vidim datum. Proslo je skoro dve godine od tad. Previse a premalo.
Suze mi pune oci. Ne od tuge, ne od nedostajanja. Ove su suze predstavnici svega onoga sto sam sad. Nisu pune mrznje. Nisu pune besa. Samo ih pustam da odu jer sa njima odlaze i uspomene. Ruzne i lepe. Odlaze, nema ih. Uzimam makaze i seckam fotografiju na najsitnijje delove i bacam u kantu.
Nastavljam da gledam kovertu. Puna je cestitki za rodjendan, pozivnica za zurke, pisama od starog drsutva, Kroz tu kovertu je prosla moja osnovna i dve srednje skole. Mnogo ljudi. Mnogo uspomena. Mnogo rukopisa. Mnogo snova. Stavljam to sve na kraj stola.
Sledeci papir mi zaustavlja disanje.
Sedam na pod jer ne mogu vise.
"Za najlepsih mesec dana" pise. Znam sta je unutra i ne zelim da otvorim. Sklanjam papir na dno i znam da ga vise nikada necu izvaditi.
Mozda je tih mesec dana i bilo lepo ali su baceni u vatru onog trenutka kada sam saznala sve sto sam saznala. Grizem usnu da ne bih ponovo prizvala sve ono cega ne zelim da se secam. Kazu da treba pamtiti lepe stvari ali to je tesko kada su one u senci svega onog ruznog. Svako ''volim te'' palo je pod ono ''varao sam te'' a tih najlepsih mesec dana baceno je u mrak onih narednih godinu i po.
Vadim ostatak stvari iz koverte. Nekim od njih se nasmejem. Neke me rastuze. Neke me podsecaju na detinjstvo. Neke mi u zivot vracaju najboljeg druga.
Nalazim spisak knjiga koje sam nekad zelela da imam. Prelazim pogledom preko njega i shvatam da sam od kad sam ga napisala sve te knjige i dobila, kupila i procitala. Danas kada sam pakovala te knjige nisam se setila da su one ikada bile na takvom spisku niti da taj spisak uopste postoji jos. Neke od tih knjiga imaju i posvetu. Najlepse zelje. Brz oporavak. Cestitke ko zna za kakva takmicenja i postignuca.
Precrtavam jednu po jednu knjigu sa spiska. Imam ih sve.
Vreme je za nov spisak.
Vracam papire u kovertu i lepim novu traku.
Vreme je i za nove uspomene.
Sklanjam stvari i pricam sa njim, naravno. Koverta je proslost a on je sadasnjost i buducnost.
Zato, kada uspomene zakucaju na vrata, otvorite, ugostite ih, podelite neke suze i osmehe sa njima. Izbegavajte one mnogo ruzne i zagrlite one mnogo lepe. Ali nikada ih ne zadrzavajte kod sebe. Vratite ih u kovertu i posaljite ih nazad, u proslost.
Tamo je njihovo mesto.
Nisam je dugo cula ali reci mi se polako vracaju u secanje i uglavnom pogadjam svaku.
Kopam po fiokama i rasklanjam neke nepotrebne stvari. Pravim mesta za neke nove knjige kao sto i u glavi pravim mesta za novo razdoblje svog zivota i ko zna kakve jos sitnice.
Odjednom, ispod gomile nekih papira pronalazim je. Veliku belu kovertu koju sam napravila pre mnogo godina. Vremenom je postajala sve deblja i deblja. U nju sam pakovala uspomene i razne gluposti koje su bile vazne samo meni u tom trenutku. Sklanjam je na krevet, ne zelim da je vidim, i nastavljam da sredjujem.
Pakujem stare sveske, citam svoje stare price i sastave.
Koverta zuri u mene sa kreveta. To je glupost, razmisljam, koverta ne moze da zuri. Sklanjam pogled.
Ne.
Ne smem.
Smejem se nekim svojim glupostima.
Vadim svoje priveske iz posebne pregrade. Iz svakog grada u kom sam bila imam po privezak. Na tom velikom privesku sacinjenom od privezaka nema ni kljuca ni nicega. Za taj privezak su zakacene sve slike sveta koje sam mogla da spakujem na njih. Ima vise slika nego na bilo kakvoj kartici, ima vise slika nego u bilo kom albumu. Na tom privesku su svi moji omiljeni gradovi. Na tom privesku su otisci mojih prstiju, utisnuti moji osmesi, moje oci. Vidljivi a nevidljivi,
Koverta me zove da je otvorim. Ne mogu da se oduprem. Sklanjam je sa kreveta i odlepljujem traku koja tu stoji od kad sam je napravila.
Ispada fotografija. Dobro znam svaki milimetar te fotografije. Gledam svoje lice. Ne izgledam srecno. Smejem se ali nisam srecna. Oci mi se ne smeju, samo usne. Okrecem je i vidim datum. Proslo je skoro dve godine od tad. Previse a premalo.
Suze mi pune oci. Ne od tuge, ne od nedostajanja. Ove su suze predstavnici svega onoga sto sam sad. Nisu pune mrznje. Nisu pune besa. Samo ih pustam da odu jer sa njima odlaze i uspomene. Ruzne i lepe. Odlaze, nema ih. Uzimam makaze i seckam fotografiju na najsitnijje delove i bacam u kantu.
Nastavljam da gledam kovertu. Puna je cestitki za rodjendan, pozivnica za zurke, pisama od starog drsutva, Kroz tu kovertu je prosla moja osnovna i dve srednje skole. Mnogo ljudi. Mnogo uspomena. Mnogo rukopisa. Mnogo snova. Stavljam to sve na kraj stola.
Sledeci papir mi zaustavlja disanje.
Sedam na pod jer ne mogu vise.
"Za najlepsih mesec dana" pise. Znam sta je unutra i ne zelim da otvorim. Sklanjam papir na dno i znam da ga vise nikada necu izvaditi.
Mozda je tih mesec dana i bilo lepo ali su baceni u vatru onog trenutka kada sam saznala sve sto sam saznala. Grizem usnu da ne bih ponovo prizvala sve ono cega ne zelim da se secam. Kazu da treba pamtiti lepe stvari ali to je tesko kada su one u senci svega onog ruznog. Svako ''volim te'' palo je pod ono ''varao sam te'' a tih najlepsih mesec dana baceno je u mrak onih narednih godinu i po.
Vadim ostatak stvari iz koverte. Nekim od njih se nasmejem. Neke me rastuze. Neke me podsecaju na detinjstvo. Neke mi u zivot vracaju najboljeg druga.
Nalazim spisak knjiga koje sam nekad zelela da imam. Prelazim pogledom preko njega i shvatam da sam od kad sam ga napisala sve te knjige i dobila, kupila i procitala. Danas kada sam pakovala te knjige nisam se setila da su one ikada bile na takvom spisku niti da taj spisak uopste postoji jos. Neke od tih knjiga imaju i posvetu. Najlepse zelje. Brz oporavak. Cestitke ko zna za kakva takmicenja i postignuca.
Precrtavam jednu po jednu knjigu sa spiska. Imam ih sve.
Vreme je za nov spisak.
Vracam papire u kovertu i lepim novu traku.
Vreme je i za nove uspomene.
Sklanjam stvari i pricam sa njim, naravno. Koverta je proslost a on je sadasnjost i buducnost.
Zato, kada uspomene zakucaju na vrata, otvorite, ugostite ih, podelite neke suze i osmehe sa njima. Izbegavajte one mnogo ruzne i zagrlite one mnogo lepe. Ali nikada ih ne zadrzavajte kod sebe. Vratite ih u kovertu i posaljite ih nazad, u proslost.
Tamo je njihovo mesto.
Нема коментара:
Постави коментар