Pet godina kasnije

Prošlo je pet godina.
Znala sam. Sekund pre nego što sam se probudila po milioniti put, znala sam da ću se probuditi. A znala sam i zbog čega. Znala sam i to da ni taj put neće biti poslednji.
Ustala sam, kao pijana pronašla put do kupatila i, po treći put te noći, umila se ledenom vodom da obrišem snom izazvane suze. Nisam ni morala da pogledam da bih znala da mi se ruke tresu. Presvukla sam se jer mi je majica ponovo bila mokra.
Znajući da neću moći ponovo da zaspim tako brzo, upalila sam laptop i počela da ti pišem.
Reči mi zastaju na vrhovima prstiju jer ne umem da pronađem one prave. Prvo što želim da kažem je - žao mi je. Ali zastajem. Znam da ne želiš to. I znam da već znaš. Još uvek me jede krivica zbog svega. I to znaš.
Tvoj lik me progoni u snovima. Volela bih da mogu da ti kažem koliko puta sam te videla (znam da mi se čini, ali delovao si tako stvarno) kako stojiš ispred mojih vrata. Smeješ mi se onim svojim iskrivljenim osmehom. Mašeš mi. Probudi me vrisak. Dolaziš mi u snove. Nekad samo da se javiš. Nekad bez glasa. Nekad me juri ona noć... znaš već. Krivica mi pritiska grudi i ponestaje mi vazduha ponekad. Znam da nisam kriva ali krivica me jede polako. Dok ne nestanem.
Ne krivim ni tebe. Ne krivim te što mi, posle svega što je bilo sa tobom, fale reči da objasnim ono što osećam. Ne krivim te što bih svaki svoj tekst započela vrištanjem u nadi da to može da dočara prazninu koju osećam u grudima. Ne krivim te što posle tebe ne umem i ne smem i plašim se da se vežem za druge ljude. Ne krivim te što te tražim u drugima. Ne krivim te što mi dolaziš u snove i uvek te dočekam pruženih ruku, spremna za zagrljaj, čekajući da me podigneš i zavrtiš dok mi u ušima odzvanja onaj tvoj zarazni smeh. U tim noćima želim da te zagrlim ali mi samo prođeš kroz ruke, kao vazduh, ma koliko ih ja daleko prema tebi pružala. Ne krivim te.
Volela bih da vratim naše godine. Volela bih da mogu da ti objasnim koliko mi nedostaješ. Volela bih da mogu da vratim vreme da ti kažem koliko te volim, iako znam da znaš. Volela bih da ponovo tišina oko nas priča onda kada su reči suvišne. Volela bih da tvoja fotografija ne stoji tamo gde si nekad radio jer se svaki put rasplačem kad tuda prođem. Volela bih da me ne podseća toliko stvari na tebe jer se uvek izgubim u nekoj pesmi, u nekim očima koje zasijaju kao tvoje, u nekim ljudima, u nekim rečima... volela bih da se ne gubim kad mi tvoj lik dođe da me upozori da se ne vezujem za ljude.
Ljudi uvek odlaze. Neki bez pozdrava. Neki slučajno. Neki namerno. Neki uz bol. Neki na radost. Ljudi uvek odlaze. Prihvatam to. Ono što me boli je zašto si baš TI morao da odeš. Ljudi uvek odlaze. Kada bi moji krici dok spavam mogli da te vrate, do sad bi već opet bio tu. Moje mesečarenje se, kao i uvek u ovo doba godine, pogoršava. Ne znam kuda idem. Ne znam da li krećem prema tebi. Ne znam da li idem da te pronađem iako znam da ćeš opet nestati. Ljudi uvek odlaze. Osećam se kao da besciljno lutam, i u snovima i na javi. I nikada te ne pronađem.
Reči mi beže s prstiju, kao da su sve dalje što više pokušavam danih se setim. Ne umem da ti kažem ono što želim, savršeno svesna toga da mi ni večnost ne bi bila dovoljna da ti sve ispričam. Samo kada bi mi reči istekle iz prstiju. Ali ne idu. Zbog toga mi je i potrebna čitava noć i već pola ovog dana da se ova priča oblikuje.
Znaš da te čekam na našem mestu, iako već dugo ne živiš tu. Provela bih tu dane i noći dok te ne dočekam jer mi je potreban onaj medveđi zagrljaj i one reči utehe koje si oduvek samo ti imao za mene. Čekam te da me smiriš jer sama ne umem da se nosim sa gomilom problema koji su me, kao za inat, svi snašli u isto vreme u istoj godini. Izbegavam mesta sa mnogo ljudi jer nemam gde da pobegnem kad krenem da plačem. A plačem mnogo. Da imam reči koliko i suza do sada bih već roman napisala. Počela sam da teram ljude od sebe, u nadi da ću tako da ih spasem makar malo od vira koji se oko mene stvorio, a koji me polako ali sigurno vuče u neke dubine iz kojih znam da neću moći da isplivam jer će mi nestati vazduha. "To su samo pluća, zar ne?", to si mi oduvek govorio. "Važno je da voliš baš sve trenutke sve dok ne dođe onaj u kojem prestaneš da dišeš."
E pa, Petre, plašim se da je moja duša prestala da diše zajedno sa tobom.

Izgubljeni

Legenda kaže da je jednom, ko zna kad,  postojao jedan "izgubljeni" vladar neke do sada već zaboravljene države. Na rođenju je kao poklon dobio jedan crveni svileni jastuk za koji se verovalo da, ko god bi na njemu sanjao, njegovi snovi bi se pretočili u stvarnost. Poklon nije došao sa porukom i svi su se kleli da nisu videli ko ga je doneo, mada su se mnogi mogli zakleti da su videli devojčicu bele puti a da niko nije znao ko je ona.
Od tog dana je Izgubljeni počeo da živi sve svoje živote. Sanjao bi mora, šum drveća, ptice i planete. Kad god bi otvorio oči našao bi se u nekoj drugoj stvarnosti, a da se ne bi ni pomerio sa mesta. Svaki san koji je sanjao ostvario bi mu se. Noć bi započeo na svom jastuku, jutro bi dočekao u nekom univerzumu zarobljenom između njegove podsvesti i njegove mašte, gde nikad nije bio ni dan ni noć. Putovao je kroz snove toliko da više nije mogao da ih razlikuje od budnosti. Više nije postojao i više nije znao ko je. Ljudi oko njega bili su zabrinuti zbog njegovog života u snovima, plašili su se da se nikad neće vratiti u stvarnost, te su ga zbog toga i prozvali "Izgubljeni". U svom svetu snova uvek je ljubio najlepše devojke, imao zlata koliko je hteo, preživeo je prošlost i video budućnost, čekao je i želeo je, imao je sve i uvek je dobijao još. Ali nikada nije pronašao sebe. Svi su pokušavali da mu pomognu da izađe iz svoje zamišljenosti, koje on naravno nije ni bio svestan. Tražili su šta se desilo sa prethodnim vlasnikom, kako je on uspeo da jastuk prosledi dalje i gde je on nestao. Tražili su način da se jastuk uništi, da se Izgubljeni probudi, da se svet snova rasturi. Ali niko nije uspeo da pronađe poreklo crvenog jastuka i već su se svi pomirili sa tim da je sudbina Izgubljenog da zauvek pluta zarobljen u onom trenutku kad se oči tek sklope pa se još uvek čuju krici jave a ipak talasi sna vuku u dubine. Izgubljeni je svakog dana pomalo kopnio a njegova priča polako nestajala u zaborav. Jednog jutra, ili noći, negde u snu ili na javi, Izgubljenom je prišla jedna devojčica. Kože bele kao sneg, blistavih prestrašenih očiju i tužnog osmeha, stala je pred njega više ličeći na duha nego na dete. Očima boje izbledelog ametista prodorno je posmatrala Izgubljenog, kao da može da vidi njegovo srce i pročita njegovu dušu. Pružila mu je svoju ruku, hladnu kao led, kao da ga izaziva da je dodirne. Opijen i nesvestan svoje realnosti u snovima, odlučio je da joj pruži ruku i dozvoli da ga to malo bledo dete odvede u ono što je on mislio da je sledeća pustolovina. Na dodir njene kože, oko njih su se promenila godišnja doba, kroz glavu su mu prošle sve godine koje je proveo u "drugom" svetu, u istom trenutku je bio beba koja prvi put sanja na crvenom jastuku i starac koji će tek postati.

Tada je shvatio ko je devojčica. Tužno mu se osmehnula i pre nego što je nestala uspeo je da je pita kako da se vrati u realnost i u život koji je odavno trebalo da bude njegov. 

"Jednostavno je" rekla je glasom hladnijim od leda, a toplijim od Sunca "samo sanjaj da je jastuk poklonjen nekom drugom. Kontroliši svoje snove onako kako si do sada dozvoljavao da kontrolišu oni tebe."

"Hoće li onda sve proći? Da li ću onda shvatiti ko sam ja ustvari?" Imao je toliko pitanja za nju. "Da li ćemo se ponovo sresti sada kada nas više ne vezuje ovaj svet snova?" Iz nekog njemu nepoznatog razloga osećao je neverovatnu bliskost i povezanost sa tim poluduhom za koji još uvek nije bio siguran ni da je san ni da je java. Devojčica se još jednom tužno osmehnula a zatim nestala. Za njom je ostao samo beličasti trag u vazduhu i njene prestrašene oči zauvek urezane Izgubljenom u sećanje. 

Legenda kaže da se nakon toga sve vratilo u normalu.

Mada, ko to može da zna? Za Izgubljenog je toliko dugo svet snova bio normala da je sve nakon toga izgledalo kao da je naopako. Devojčicu više nikad nije video, ali nije ni zaboravio šta mu je rekla. Ne dozvoli svojim snovima da te kontrolišu. Znao je da, ako ponovo zaplovi u tu brzu reku snova i pusti da ga te struje odvuku, više nikad neće moći da se vrati. 

Crveni svileni jastuk je nestao i više niko nije uspeo da mu uđe u trag.

Ostala su samo pitanja: koliko Izgubljenih se krije među nama, sanjajući na svojim svilenim jastucima? Da li znaju šta je oko njih stvarnost ili im je glava zauvek zarobljena u oblacima? Da li ih treba probuditi i baciti u surovu realnost ili ih ostaviti da sanjaju ono što žele a ne mogu da imaju?
Da li i ja pripadam njima? 

I, ako da, da li uopšte želim da se probudim?

Plamen

Upoznao sam je i svidela mi se.
Voleo bih da je sve to tako jednostavno, ali nije. Ja sam imao nekoga ko me je čekao kod kuće. Nekoga kome sam ja bio potreban i ko je bio potreban meni. Ona je imala nekoga ko je bio daleko i često je o njemu ćutala. Ne, kad bi govorila, nikad to ne bi bilo o njemu. O njemu su bile tišine, uzdasi i zabrinuto lice. A ja nikad nisam govorio o onoj sa kojom sam ja, onoj koja je moja. Nije bilo potrebe ni razloga da je u sve to mešam. A nisam ni želeo. Morao sam da odvojim dva sveta u kojima sam se našao i sebi nisam smeo da dozvolim da se ta dva sveta dotaknu, čak ni kroz razgovor.
Upoznao sam je i svidela mi se. To je bio početak mog drugog sveta.
Jedina stvar koju sam sebi govorio od početka a koja se ni u jednom trenutku nije promenila je to da ovako štitim i nju i sebe. Nju možda više nego sebe jer, ona kakva je, uvek u sve prvo kreće srcem pa tek onda glavom, što za mene nikad nije moglo da se kaže. Ja sam morao da mislim na sebe, na ono što imam i ne smem da rizikujem, a ona je mislila samo na ono što želi i kako to da dobije. Morao sam da je štitim od sebe same.
Plašio sam se da bih mogao da je previše privučem, toliko da upadne sa mnom u vir, a ako uspe da se izbavi iz njega (a uspela bi), to bi je možda uništilo. Možda ne odmah, možda ne baš istog trena, možda tek kroz neko vreme, možda neprimetno, ali bi je uništilo za nekog sledećeg. Za nekoga ko čeka baš nju. Onako kako sam ja mogao da je čekam da je bila meni suđena.
Voleo sam da je posmatram. Okrenuo bih glavu ka njoj a, kao po nekoj komandi, ona bi se nasmejala i rekla "znam da me gledaš". Kao da je to zabranjeno. Voleo sam da je posmatram. Njen lik bi me smirio i izvukao iz neke poplave misli koja bi me mučila. Nije bila svesna toga, ali pomagala mi je da se smirim i onda kad ništa ne bi govorila. Njena pojava mi je često bila dovoljna da skinem sa leđa loš dan, loš mesec, lošu godinu. Za kišu u mojoj glavi ona je bila sunce. A ja to nisam umeo da joj kažem. Samo sam je posmatrao. Voleo sam da je posmatram. Imala je neki čudan osmeh, koji je zbog neke svoje nesigurnosti često skrivala i zaklanjala rukom, ne znajući koliko ja volim kad se smeje i koliko sam se trudio da je nasmejem. Njena raspoloženost uticala je i na mene, a svestan sam toga da nisam smeo to da dozvolim sebi. Možda joj zbog toga nisam ništa rekao. Više sam voleo da je posmatram nego da joj pričam o tome. Pre svega nisam želeo da je zamaram onim što osećam jer sam smatrao da ona nije ni dovoljno odrasla da bi me razumela. Morao sam da se štitim. Morao sam nju da štitim. Nadao sam se da razume. Okrenuo bih se prema njoj a ona je usredsređeno gledala ispred sebe iako sam znao da zna da je posmatram. Voleo sam da je posmatram.
Razmišljao bih tako da joj pošaljem poruku onda kada bi se između nas drala tišina. Telefoni su ćutali a ćutali smo i mi. Znala je da ne sme da mi se javi jer nikad nije bila sigurna koga ima oko mene. Nekad bi mi tako poslala poruku u pola noći pričajući mi o tome kako ima osećaj da sam budan, a ja sam se divio njenoj hrabrosti. Razmišljao bih tako da joj pošaljem poruku. Između nas drala se tišina a ja sam razmišljao o njenom osmehu. Uvek se smešila tako stidljivo mada sam znao da krije vatru iza tog osmeha, samo je trebalo pronaći. A, iz nekih samo njoj znanih razloga, meni je dozvoljavala da ponekad osetim taj plamen. Jednom sam, posmatrajući je kako se nervira zbog neke greške koju je načinila, više se ne sećam ni koje, ućutao da bih je bolje osmotrio. Zastala je i pogledala me, pogrešno protumačivši moj pogled kao razočaranje. Već u sledećem trenutku bacila mi se oko vrata i zagrlila me. Divio sam se njenoj hrabrosti. Srce joj je radilo brže od misli, i za ono što je želela da uradi nikad nije razmišljala previše. Razmišljao bih tako da joj pošaljem poruku. Šta bih joj rekao? Toliko sam stvari želeo da joj kažem ali nisam mogao i nisam smeo. Smatrao sam da ona već dovoljno toga zna i da ne moram da joj pričam. U gomili svojih teorija koje je imala o meni i mojim osećanjima, postojale su one koje su bile ispravne, na šta bih se ja uvek nasmejao, impresioniran onime što je znala o meni iako sam ćutao. Kad bi spomenula neku svoju teoriju o tome šta ja osećam prema njoj i pogodila, često sam u strahu menjao teme, brinući se o onome što bi mogla da sazna. Možda me je sve to malo i plašilo. Nisam smeo da joj dozvolim da mi se toliko približi, nisam smeo da joj dozvolim da mi toliko prodrma svet, nisam smeo da joj kažem da želim da je poljubim toliko da me je od želje stezalo u grudima. Razmišljao bih da joj pošaljem poruku. Da joj kažem da je želim. Da joj kažem da mi se sviđa više nego što ona misli. Možda je to i znala, a meni je to "možda ona već sve zna" bilo dovoljno. Jer ja to nisam smeo da joj kažem. Nisam znao da ona zbog mog ćutanja misli sasvim suprotno od onoga što ja osećam. Mislila je, a ja sam to tek kasnije bolno saznao, da mi se ne sviđa, da nije dovoljno dobra, da me ne privlači. A ja sam ćutao misleći da ona sve zna. Želeo sam da je zaštitim. Morao sam sebe da zaštitim. Želeo sam da je ljubim. Želeo sam da joj pošaljem poruku. Da prekinem tišinu. Samo da joj se javim. Morao sam da ćutim. Želeo sam da joj kažem da je želim. Da je pitam da li želi i ona mene. Znam i kako bi to bilo - pustila bi svoje srce da mi odgovori koliko me želi, iako sam je hiljadu puta opomenuo da mozak treba da blokira ono što srce želi da kaže. Morala je da nauči. Morala je da me razume. Želeo sam da me razume. Želeo sam nju. Razmišljao bih tad da joj pošaljem poruku.
Čekala me je. Uveče. Kada bi svi oko mene zaspali znala je da dolazim i čekala me je. Kasno. Onda kada je već trebalo da spava i da sanja o nekom drugom ona je čekala mene. Rastužila bi se kada se ne bih pojavio ali bi me ipak sledećeg dana opet čekala. Nije trebalo. Nije trebalo da je vučem sa sobom. Nije trebalo da joj dozvolim da mi se približi. Nije trebalo da se upoznamo. Nije trebalo da se zbližimo. Nije trebalo da je posmatram. Nije trebalo da me čeka. A čekala me je. Njene su godine idealizovale sve što sam ja. Idealizovala je ono što sam joj govorio i ono što sam joj prećutkivao. Idealizovala je moju pojavu. Moje srce. Moja osećanja. Moje tišine i moje reči. Nisam joj uzvratio. Nije tu bilo ničeg idealnog. U idealnom svetu ja bih je upoznao i svidela bi mi se. Mogla bi da bude moja a ja bih mogao da budem njen. Ne ovako. U idealnom svetu ja bih joj rekao da mi se sviđa. Ja bih joj rekao da je želim. Ja bih došao ranije jer bih znao da me čeka. A čekala me je. Uvek. Svake večeri. I onda kada nisam davao nikakav znak. Dok bih ja razmišljao da joj pošaljem poruku ona je tu poruku već čekala. Ali je nije bilo.
Morao sam da se udaljim od nje. Morao sam svoje oluje da vratim na svoju obalu a nju da pustim da bude mirna negde bez mene. Negde gde ne bi morala da strepi kada i koju poruku u strahu da pošalje. Mada ona u sebi nije imala strah. Kočnice da. Kočnice za neke stvari koje je želela da uradi a oseti da bi mogle da je povrede. Ali nikad strah. Nije imala strah ni onda kada je sve između nas stalo i umesto da krene bez mene vratila se i poljubila me još jednom. Nije bilo straha ni onda kada je sa mnom probijala granice koje nije smela. Ne. Samo ta vatra. Voleo sam mnogo tu njenu dozu ludosti i bezobraznosti koje bi je vraćale na još jedan poljubac i onda kad ja kažem da je gotovo. Zbog toga, zbog tog njenog plamena, zbog njene upornosti, ja sam smatrao da sam mogao sve da joj kažem a da se ona ne naljuti. Bilo mi je potrebno da me razume. A nije trebalo.
Morao sam da je udaljim od sebe.
Morao sam ja da se udaljim od nje.
Zbog toga sam ćutao. Zbog straha. Zbog želje. Zbog rizika. Zbog njene hrabrosti a mog kukavičluka. Zbog njene impulsivnosti. Zbog njenih usana. Zbog toga što sam voleo da je posmatram. Zbog njenog čekanja. Zbog onoga što smo imali svako u svom svetu. Zbog onog sveta koji je bio samo naš.
Zbog toga što bi u idealnom svetu ona bila moja a ja njen. Zbog toga što idealan svet ne postoji.
Zbog toga što nisam želeo da je povredim, a upravo time što joj ništa nisam govorio najviše sam je povređivao. Zbog toga što sam mislio da ona sve zna. Zbog njene vatre.
Upoznao sam je i svidela mi se.
Sličila je meni. Poznavala me je i kad sam ćutao. Poznavao sam i ja nju i kad je ćutala. Svidela mi se a nisam smeo da joj kažem iako sam znao da joj je bilo potrebno to da čuje od mene. Znao sam i da ne bi to iskoristila protiv mene već je samo želela da zna da mi ne poklanja svoje osmehe uzalud. Da mi ne pruža ruku a da je sa moje strane dočeka hladno srce. Želela je da zna da nije samo njeno telo ono zbog čega me privlači. To joj je bila najveća briga. A ja joj nikad nisam ništa rekao da je razuverim. Mislio sam da je tišinom čuvam.
Upoznao sam je. Toliko mi se svidela. Toliko je bila drugačija. Toliko mi je nedostajala kad je nestala.
Nestala je.
Nadam se da je negde sa nekim ko ume da joj kaže.
Nestala je.
A ja joj nisam rekao.
Nestala je.
U tom svom čekanju koje je potrošila na mene nikad nije saznala koliko sam njen.
Nestala je.
A ja sam se samo nadao da u njoj još ima onog plamena koji je palila kada je bila sa mnom.

Trideset sati

V. Sarojan je jednom rekao: "Ne znam šta čini jednog pisca piscem, ali smatram da je to verovatno njegova veselost."

Nisam sigurna koliko se slažem sa tim. 

Po nekoj mojoj teoriji, a sam Bog zna koliko teorija imam, najbolji tekstovi pišu se u trenucima velike tuge i uznemirenosti.  Uostalom, moji najbolji tekstovi su uvek bili oni koje sam od suza jedva i uspela da napišem i svaki put kada bih ih pročitala ponovo su izazivali istu količinu suza.

Moje mišljenje je da jednog pisca piscem čini ono što je u stanju da ispriča. Da sam osmisli događaj, njegove likove, vreme i mesto. Sposobnost da jedan pogled pretvori u ljubav u samo par stranica. Način na koji stvari iz svakodnevnog života ispriča kroz par rečenica, možda ne uvek tačno onako kako su se dogodile, uspevajući pritom da u priču ubaci i onog ko čita. 

Ovo je moja priča. 

Ili možda nije.

Sve je počelo u jednom parku. Sedela sam i preturala po torbi tražeći maramice da bih obrisala sa majice kafu koja je izletela iz termosa čim sam ga otvorila. Uvek sam bila nespretna što i jeste razlog zbog kojeg sam uvek nosila maramice sa sobom. Proleće je bilo par nedelja udaljeno tako da je još uvek bilo sveže napolju, što je razlog zbog čega je većina tešnosti otišla na moj kaput. Opsovala sam tiho u sebi pokušavajući da se setim gde sam ga prošli put nosila na hemijsko čišćenje. Biće to dug dan. Krenula sam polako iako sam znala da ću zakasniti. Tu više nije bilo pomoći. U vazduhu se osećao miris cveta trešnje, iako prerano za ovo doba godine. Zastala sam da dohvatim telefon da vidim koliko ću tačno zakasniti ali nije bio u džepu. Sagnula sam se da pogledam gde je kad su mi naočare pale sa glave. Ne verujući baksuzu koji me je pratio nisam ni shvatila da neko nešto viče. Podigla sam glavu taman na vreme da vidim kako do mene dotrčava dečko po izgledu par godina stariji od mene. Tamnim očima pogledao je prema dlanu i pokazao mi telefon koji mi je verovatno ispao nekoliko metara ranije.

"Ne ide ti danas", zaključio je pogledavši u moj kaput.

Zahvalila sam mu se rekavši da je to samo jedan od takvih dana kad sve ide, ali naopačke. Obećala sam da ću ga sledeći put kad ga sretnem  voditi na kafu i uz još jedno hvala ostavila sam ga da gleda za mnom i požurila jer sam već uveliko kasnila.

Iako sam mislila da ga više neću sresti, barem ne u dovoljno kratkom vremenskom periodu da se setim ko je, pogledi su nam se ponovo susreli par dana kasnije u punom autobusu. Provlačeći se između ljudi prišao mi je i pitao da li mi je nešto ispalo ili ovog puta imam sve na broju. Zaustila sam da odgovorim ali me je prekinuo rekavši svoje ime. Izgovorio ga je toliko tiho da se plašim da neću uspeti da ga ponovim tačno kako treba, te se neću ni potruditi. Pogledala sam na sat i shvatila da ne žurim i da je vreme da ispunim obećanje koje sam mu dala prošli put. 

Seli smo u jedan kafić par metara dalje od stanice i u isto vreme naručili istu kafu. Posle nekog vremena one čudne tišine, koja kod mene uvek nastupi kad treba da razgovaram sa nekim koga ne poznajem, razgovor je krenuo lagano, sam od sebe, kao da tišine nije ni bilo i da je naše poznanstvo zapravo duže od deset minuta. Krenulo je od jednostavnih pitanja o tome kako stižem da studiram dva fakulteta (tako što noću ne spavam nego učim), gde mi je društveni život pored toga (ne postoji), šta volim da radim u slobodno vreme (slobodno vreme je retkost, ali gledam serije i čitam knjige), i nekako smo došli do malo težih pitanja kao na primer koliko dugo sam u vezi i da li u njegovom životu postoje žena, deca, devojka, ljubavnice... Spontano. U nekoliko momenata uspela sam da uhvatim par zamišljenih pogleda, kao da me posmatra i pokušava da me protumači. Kada smo oboje zaključili da je vreme da krenemo, rekao je da će me pozvati da se nađemo ponovo. Još uvek nisam znala šta znači sve to i kako protumačiti taj čudni osećaj da sam kraj nekoga ko me jako dobro poznaje iako me ne zna. Kući sam se vratila nekoliko sati kasnije puna misli o tome šta se ranije tog dana dogodilo.

Njegov poziv nije došao sutradan, ni dan nakon toga. Ne mogu da kažem da sam proveravala telefon svakih nekoliko minuta, niti da sam željno iščekivala poziv, ali neka radoznalost me je previše držala vezanu za to "zvaću te". Što je postalo mnogo gore kada je prošlo još 2 dana a poziva nije bilo. Peti dan poslala sam poruku ja njemu i pitala ga da li me je zaboravio ili sam ga prepala prošli put pa nije hteo da se javi na šta mi je on odgovorio da ne želi da bude kukavica i dogovorili smo se da se ponovo vidimo. Našalila sam se da će mu ostati nadimak kukavica i da ne sme da se naljuti jer ga je sam sebi dodelio na šta je, par minuta kasnije, stigao odgovor da će morati da se dokazuje i da mu se sviđa način na koji ga zezam. Veče je ostalo na tome.

Sledeće viđanje nosilo je sa sobom još pitanja, još odgovora, mnogo smeha i osmeha, nagađanja, zanimljivosti i još onih skrivenih pogleda koje sam primetila i prošli put. Kao neka vrsta radoznalosti, kao da pokušava da otkrije moju najveću tajnu samo gledajući u mene. Zanimljivo je bilo razgovarati sa nekim ko je isti kao ti. Kao da sam, saznajući stvari o njemu, upoznavala sebe malo bolje. Čudan osećaj koji se rodio prošli put sada je postajao malo veći i opipljiviji. Zaspala sam sa osmehom a osećala sam se loše zbog toga.Sve to označilo je početak onoga čega sam se najviše plašila - iščekivanja poruke u svakom mogućem trenutku.

Da budem iskrena, za skoro četiri godine veze, od kojih polovinu nismo u istom gradu, ne verujem da je moguće da je moja druga polovina uspela da izdrži da "ne šara" okolo ali to nije umanjilo taj osećaj krivice koji me je probudio narednog jutra u pet, iako sam bila savršeno svesna toga da nisam ništa uradila. Moj mozak je taj koji je osetio povezanost, nešto iskreno i čisto čemu nisam znala ime, a moje srce i moja savest su se svim silama borili protiv toga. Kako odvojiti misli od nekoga čije te misli toliko privlače? Sve se svelo na moje čekanje, osećaj krivice, činjenicu da nisam ništa uradila i neku tihu blagu mržnju prema samoj sebi. 

Kroz glavu su mi prošli svi razgovori, svi osmesi, svi pogledi, sve tišine, svi lagani dodiri dlanova, sve te pesme koje su mahom podsećale na nešto neimenovano i nedefinisano. Znala sam da ne pripadam tu i da tu nije moje mesto, da bi on mogao da pokvari nešto što ja imam a da ja već od prvog pogleda kvarim nešto što on ima. Nervozno sam prevrtala sat po rukama i polako vraćala film kasete unazad. Sve je počelo od njegove "sviđaš mi se" poruke, unazad do rađanja mog osećaja krivice, odlaska u kafić i na kraju do parka.

Sedela sam u parku i shvatila da sam zaboravila termos kod kuće. Znajući da ne vredi da žalim, krenula sam brzim hodom da ne bih zakasnila, i nakon par koraka čula sam tup zvuk pada telefona. Vratila sam se da ga dohvatim i zadržala naočare na glavi kako mi ne bi spale. Ostalo mi je još samo par minuta da stignem ali znala sam prečicu. Stigla sam na čas i na tihom grčkom se izvinila učeniku koji se verovatno ponadao da neću doći uopšte.  Nekoliko dana kasnije vozila sam se autobusom i kroz prozor gledala u kafić u kojem volim da pijem kafu. Telefon nije zvonio a ja nisam iščekivala. Noću sam učila, jedva spavala i po ceo dan držala časove. Nisam pronašla sebe ni u sebi ni u nekom drugom. Kaseta se nije prekinula.

Da li naše priče kontroliše sudbina ili slučajnosti? Koliko je važno razmišljati o onome što se desilo? Ili se nije desilo?

Možda pisca piscem čini ono što pokušava da kaže a ne ume jer, kako je rekao S. Ficdžerald: "Ne pišete zato što želite nešto da kažete, već zato što imate nešto da kažete."

Šta je meni moja priča htela da kaže kad se desila? Ili se nije desila?