Zid

Kazu 'noc je najgora'. Ne znam za sta tacno ali tako su mi rekli. Koliko puta sam ostajala budna do jutra ovo mogu da racunam i kao podne i kao vece iako je skoro ponoc.
Malo nema logike ali mozda vise nista i nema.
Volela bih da umem da objasnim sebe.
Volela bih da znam kako da nateram sebe da budem malo manje ja.
Placem jer ne mogu da verujem da me sve ono sto sam prosla nije nateralo da promenim sebe, da se zapitam sta sam sve mogla i sta mogu sad. Da se zapitam da li je problem u mebi iako odavno znam da jeste. Placem jer me toplota suza po licu tera da bar jos malo mucim sebe da vidim kako je drugima sa mnom. Placem jer ne znam kako drugacije.
Suze me lome. Na milion komadica. Ne daju se spojiti posle ponovo ali ne fale mi. Mnogo sam puta izbacila sve i svasta iz sebe. Toliko puta da se pitam sta je zapravo od mene ostalo. Ostao je zid. Zbog tog zida se zapravo i desava sve ovo sto se desava. Lomim se a delici mene ne idu dalje od tog zida neko me seku gde god da krenem. Ne idem dalje od sebe. Ne idem dalje ni od cega zapravo. Samo tapkam u mestu.
Da sam ja malo manje ja njemu bi bilo dobro. Ne bi bio povredjen. Ne bi bio tuzan posle svake druge moje poruke. Ne bi bio smoren. Treba da bude srecan. Da bude srecan onako kako sam ja sa njim i jos vise. A ja to ne umem da mu pruzim. Ne zasluzuje to, najmanje od nekoga kao sto sam ja. Prisao mi je. Skroz do kraja, do svake moje rane toliko da vidi koliko je svaka duboka. Toliko da svaki moj oziljak moze da vidi, da predje prstima preko njega. Toliko da i kad sam skroz gola nisam otkrivena kao kada zna svaku moju tajnu. A zna. Svaki put kad ga povredim isecem se na jos milion mesta. Ako mi pridje jos malo iseci ce se i on. A sta cu onda ja? Ako oteram njega vise od mene nece ostati nista. Samo staklo. I rane. One su valjda uvek tu. Taman neka zaraste i neka moja nova glupost je ponovo produbi. Ako povredim njega vise ni jedna jedina rana nece zarasti.
Dakle, kako da pobegnem od sebe, da ja ne budem ja?
Kako da nateram sebe da zacutim u pravom trenutku da ga ne bih povredila?
Kako da zatvorim sve ove ventile suza koje prete da me potope skroz?
Grejem se vrelinom svog lica.
Necu se zaustaviti. Znajuci koliko puta se smorio zbog mene, necu jos dugo zaustaviti ovo plakanje.
Toliko sam bila zauzeta trudom da ne napravim one stare greske da sam potpuno zanemarila sve one trenutke kad sam pravila druge.
Ne zelim da budem ovakva. Ne zelim da planem svaki put kada cujem nesto. Ne zelim da me samaraju svi oni trenuci kad mi kazu da nisam dovoljno dobra za njega jer svaki put probude neko zrno sumnje da mozda stvarno i nisam. Toliko se borim za njega i toliko zelim da se izborim da sve ovo uspe ali nikako to necu moci ovakva. Ne zelim da budem ona koju povrede sale samo zbog toga sto sam gomilu tih stvari milion puta cula a da nisu bile u sali. Ne zelim da ga povredjujem. Ne zelim sebe da povredjujem. Ne zelim nista od toga. Ne zelim. Ne zelim. Ne zelim da zivim sa sobom kada kazem nesto sto ga zaboli a znam da je to cesto. Ne zelim da budem ja. Ne zelim da budem ja samo na jedan dan. Tek toliko da i on vidi kako je to kada ti je lepo sa nekim.
Zelim da mogu na normalan nacin da mu pokazem da mozda valjam, zelim da imam malo manje mana a da mu malo vise odgovaram, da budem malo vise prava osoba za njega a malo manje ovakav debil prema njemu. Zelim da svaki put kad sam na ivici da povredim njega povredim sebe umesto toga. On ne zasluzuje to. Ne zasluzuje nista od toga. Zasluzuje nesto mnogo bolje. Nesto sto ja u sebi nikako ne mogu da pronadjem.
Za sad je jedina stvar koja mu odgovara to sto ga volim. Jedino to i umem.