Koraci

Hodala sam za njim trudeci se da sakrijem odjek svojih koraka.
Posle nekoliko ulica zasao je za ugao i umalo da mu izgubim svaki trag. Brzo sam se vratila i prekorela sebe zbog rasejanosti. Zamalo da ga izgubim a to nikako nije smelo da se desi.
Hodao je brzo ali mi se po njegovom opustenom stavu cinilo da nije svestan mog prisustva. Pratila sam ga vec nekoliko sati i moj stomak je vec ludeo u znak protesta. Nisam mogla sebi da dozvolim da sad zastanem zbog neke tako male i nevazne stvari kao sto je hrana.
Projurio je kroz uski prolaz i istrcao na ulicu rizikujuci da ga udare kola koja nisu prestajala da idu. Kao da ga se nista od toga nije ticalo samo je isao pravo a nekom neobjasnjivom magijom nijedan od automobila nije ga ni okrznuo ni dodirnuo, cinilo se kao da ga niko i ne primecuje.
Sa ove razdaljine mogla sam da vidim malo vise od obrisa njegove figure.
Bio je topao prolecni dan pa je preko njegovog savrseno oblikovanog tela bila majica kratkih rukava ispod koje se svaki misic na ledjima jasno ocrtavao poslusno prateci svaki nagli pokret. Ponovo sam morala da se usredsredim na ulicu jer mi je njegova figura odvlacila previse paznje. Morala sam da sacekam dobrih par minuta da bih bezbedno presla ulicu za njim. Zamalo opdt da ga izgubim iz vida. Opsovala sam sebi u bradu kada mi je debeli covek iz obliznjih kola svirnuo zbog loseg pretrcavanja ulice.
Zamakao je za sledeci ugao. Sunce mi je teralo suze na oci i jedva sam ga primetila medju toliko ljudi. Nastavila sam da jurim njegove tragove po vrelom asfaltu.
Prosao je jos nekoliko raskrsnica koje su nekom magijom sve postajale manje bucne i bezbedne kada bi on prolazio a ponovo bi podivljale cim on predje na drugu stranu. Mrstila sam se svom odrazu u izlogu dok sam cekala na sledecem semaforu. Pobeci ce mi, sigurna sam da hoce, a onda ga vise nikad necu naci. Usporio je malo. Znala sam to jer se razdaljina izmedju nas znatno smanjila a ja sigurno nisam ubrzala korak jer vise nisam imala snage za to. Okrenuo je svoj radoznali pogled na jednu pa na drugu stranu. Stala sam na odredjenoj udaljenosti i nisam se usudjivala ni da disem. Koga ceka?
Namrstila sam se kada je novi nalet toplote izazvao jos jednu bujicu suza u mojim ocima.
Znala sam da nisam za ovaj posao. Smrcnula sam par puta i proklela i polen i sve oko mene sto mi je remetilo posmatranje. Na nekoliko koraka od mene on je i dalje stajao na istom mestu i cekao ko zna sta. Nije delovao ni zabrinuto ni tuzno ni nervozno, na licu mu se nije videla nikakva emocija osim ciste radoznalosti. Presao je pogledom preko mene. Jednom. Drugi put. Treci put. Odjednom kao da je konacno nasao ono sto trazi prisao mi je i pruzio ruku. U njegovim tamnim ocima videlo se ocigledno pitanje koje se par sekundi kasnije spustilo i na njegove usne.
-Zasto me pratis?