Dragi Petre,

Dragi Petre,
Ne znam koliko godina od tvoje smrti treba da prodje da bih ja znala kako da zapocnem ovakva pisma i ovakve price. Nadam se da si dobro i da lepo provodis toliko ocekivano vreme sa tatom.
Ja sam tu. Vrzmam se pomalo po zaboravljenim ulicama, koracam po tudjim zivotima i svake veceri odlazim u krevet nadajuci se da necu biti napustena, ostavljena i sama.
Nedostajes mi. Proslo je dva dana od druge godisnjice a ja nisam znala kako da ti sklopim dovoljno reci i kako da ti opisem koliko mi fali kad nisi tu. Bili su da te posete, znas? Tvoji drugovi iz skole su sedeli okupljeni na travi i u blatu i pricali kao da si tu sa njima. Razumem ih, i ja tako razgovaram sa tobom. Ne mislim da si otisao, bar ne zauvek, mislim da jos uvek visis tu negde iznad nasih glava i pazis na nas, ne mozes da pricas ali se tvoja poruka jasno cuje: nisam zeleo da vas ostavim same.
Je l tako Petre? Tvoj odlazak nije znacio da nisi voleo nekoga od nas i da ti mi nismo bili vazni. Tvoj odlazak ne znaci da smo svi mi, da sam ja zauvek izgubljena i da deo mene nikad nece shvatiti gde si ti i zasto se ne vratis vec jednom. Tvoj odlazak ne znaci da nas nisi voleo, da nisi svaki svoj otkucaj srca posvetio dobrom raspolozenju, vecitom osmehu na licu, srecnim danima i jakim osecanjima. Ti si tu jos uvek. Ne mogu da te dodirnem ni da  te vidim, ne mogu da cujem tvoj smeh i da osetim kako mi brises suze, ali ti si tu. Ti si jos onaj madjionicar sto mi je za polazak u treci razred napravio papirnu pticu i navodno je izvukao iz sesira "samo za publiku". To si jos ti, samo sto nema nijednog tvog traga oko mene. Nema tvog mirisa ni tamne kose. Nema tvog kucanja na vrata u sred noci da mi pricas kakav si debil ispao ovaj put.
Znas li da nisam dobila ruzu za maturu? Obecao si mi je pre toliko godina ali te nije bilo da mi je doneses. Nisam je dobila ni od koga drugog, jednostavno nikoga nije bilo tu, niko cak nije ni dosao da me vidi i pozdravi. Tuzno je to, zar ne?
Tu je Jana. Dolazila je do tebe. Videla sam je kako stoji u udaljenom delu groblja i, verovatno, ceka da mi svi odemo da ti dodje. Znam da si je voleo do poslednjeh daha i volela bih da mogu da ti opisem koliko mi je zao sto ona to nije cula od tebe i sto te je povredjivala toliko sve ove godine. Nadam se da razumes zasto joj se nisam ni javila. Susret sa njom bio bi kao da vidim duha a zapravo si jedina osoba koju sam tu zelela da vidim ti.
Sacekala sam da sveca dogori do kraja, imala sam osecaj da su sve poruke koje sam zelela da ti posaljem bile ugravirane u nju i da ti ih je dim odneo da ih cujes.
Nadam se da cujes, Petre, da cujes moje krike kako te zovu i kukaju i mole. Nadam se da znas da me jos nije prosao i da me nikad nece proci tvoj odlazak. Ja sam tu, punim rezervoar godina, koracam po tudjim zivotima, placem tudju tugu a svoju ostavljam za sebe. Kako da te spomenem drugima kad znam da bi mi glas pukao i da bih se rasplakala? Kako da dozvolim svima da vide kako se lomim na sitne, najsitnije komadice i nestajem?
Ne mogu to.
Zelim svog najboljeg prijatelja nazad, da pricam, da placem, da budem srecna, da dobijem poruku, da dobijem tu toliko cekanu ruzu. Zelim svog prijatelja, ne zelim prolazne ljude u svom zivotu, ne zelim da nemam sa kim da razgovaram o poklonima, o tugama, o zivotu, i banalnim stvarima. Zelim da budes tu, da te zagrlim kao nikad i da ti kazem da mi falis.
Zao mi je, Petre, zbog svega za sta nisam bila dobra, zbog svakog loseg saveta i cimanja kada mi nije dobro i kada mi nesto fali. Zao mi je zbog svake ruzne reci ako ih je bilo, zao mi je zbog suza, zbog losih navika. Zao mi je...
A najvise mi je zao sto ne mogu da te vratim.
Hej! Proslo je dve godine. Vreme je da pozdravis ponovo Cvrleta i da joj promenis nadimak, ovaj je tako star.  Vreme je da se vratis. Zasto te nema?