//

Cudna sam.
Prepuna sam osecanja i svesna sam da se po tome razlikujem od drugih.
Sve radim nekim obrnutim redosledom koji je meni sasvim normalan mada ljudi gledaju drugacije na to.
Ali posle godina cudnih pogleda navikla sam. Nekako mi nista vise ne smeta, ni ogovaranje ni cudni pogledi, nekako ne obracam paznju vise ni na sta.
Naravno ni to nije bilo iznenada. Uvek se desi nesto. Prvo se desi nesto sto te smiri i unisti a onda nesto sto te vrati. Zacarani krug iz kojeg ne mozes da se izvuces.
I meni su se desile obe stvari. O onoj losoj ne bih da pisem jer sam taman spojila onih milion staklenih komadica svog srca koji su posle nje ostali.
A moja dobra stvar..
Pa, on je tu dugo.
Nije ni svestan koliko mi pomaze ali od kada smo poceli da se druzimo ima neopisivo dejstvo na mene. Njegovo prisustvo me smiruje, njegove reci cine da sve nestane i nekako ni onih milion komadica vise ne seku i ne grebu onako jako.
Cudno je nekako osecati sve to posle toliko vremena, toliko neizgovorenih reci. Cudno je to sto je toliko dugo on sve vreme bio tu a ja ga nisam primecivala, promicali su mi svi oni znaci koji su svima bili jasni..
Dok konacno nije sve postalo jasno.
Nisam verovala, a i kako bih mogla?
Posle svega sto sam prosla, osecala, izgubila, kako sam mogla da poverujem da se nesto tako dobro kao sto je on desava bas meni?
Ali sam se oslobodila. Dugo sam razmisljala. O njemu. O sebi. O nama. O onome sto bismo mogli da budemo. I znala sam vec tad da cu se i namuciti sa njim jer ima tesku narav kao ja ali sam isto tako znala da ce mi biti prelepo jer je on, sta god o sebi mislio, predobra i prepametna osoba koja uvek ima prave reci za sve i koja se trudi oko onoga sto zeli.
A zeleo je mene.
I znala sam da ne mogu da mu odolim. Drmala me je neka cudna nervoza celog tog dana i znala sam da moram da ga vidim. A kada je dosao i seo pored mene, progovorio, nasmejao se onako kako ume... pa, nisam mogla da odolim, ni njemu ni njegovim usnama i samo sam se prepustila tom osecaju. I poljubila ga. U tom trenutku da su se menjala godisnja doba oko nas ja ne bih primetila. Toliko je neceg posebnog bilo u svemu tome da sam izgubila pojam u svemu.
I tad sam znala da je odavno trebalo da se prepustim bas njemu i da budem njegova ovako kako sam sad.
Od tog trenutka sve je postalo drugacije. On se vise smeje a ja sam nekako srecnija, vise ne razmisljam ni o cemu losem jer je sa njim sve lepo.
Vise pred spavanje ne razmisljam o tome sta bi bilo kad bi bilo, misli se usmere na sve one sitnice koje volim kod njega, njegove tople ruke u kojima se osecam tako sigurno, njegove usne koje u meni izazovu mesavinu svih onih osecanja po kojima se toliko razlikujem od drugih, njegove oci u kojima se izgubim i istopim istovremeno.
Ali cak i nije sve u tome. Najvise volim ono sto izaziva u meni. Ume da me razume i razmislja na slican nacin kao i ja, ume da me oraspolozi  i da me smiri, da ucini da se svaki deo mene oseca posebnim i da pomislim da nikad nisam sama jer uvek postoji neko ko razmislja o meni.
Jedina stvar koja me malo plasi je njegov trud. Ni sama ne znam da li sam vredna svega onoga sto on radi za mene i da li mu ja vracam i delic toga. Znam sebe, trudim se svim silama da njemu bude lepo sa mnom jer znam da bih mogla da uprskam na sve moguce nacine, ali on tera strah. Zagrli me i sve ono u sta sumnjam kod sebe nestaje. Znam da mu se svidjam ovakva kakva sam a znam i da se on meni svidja isto toliko.
Niko drugi ne ume da ucini da se osecam ovako.
Niko drugi ne ume samo jednom recju i poljupcem da mi okrene svet naglavacke.
I zato volim sve njegove sitnice, i nesavrsenosti i mane i sve ono sto on ne voli kod sebe. I, cak i ako je u njemu vise licnosti svaka od njih mi se svidja. Jer znam da ja ne treba da budem tu samo onda kada sve ide kako treba, ja sam odavno resila da budem tu i onda kada je najgore, kad se cini da nista ne valja i ako ikada pozeli da vice i da se ljuti znam da cu biti tu jer nista tako malo ne moze da srusi sve ovo veliko sto sam ja spremna da uradim za njega.
Da se sve desilo nekako drugacije mozda nam sad ne bi bilo ovako lepo i, od onih veceri kad sam razmisljala o svemu sto bih imala sa njim, drago mi je i ponosna sam na sve ono sto sam sposobna da osecam.
Jer da nije tako nikad ne bih bila sa ovakvom osobom kao sto je on.
B.

Parking

Upoznao bih je na nekom parkingu.
Ne znam zasto bas na parkingu, to mi je valjda neka asocijacija na ukrstanje puteva koji inace deluju kao da ne mogu da se ukrste.
Na parkingu se srecu prevozna sredstva iz raznih delova sveta pa bi se tako srele i nase duse, takodje iz nekih razlicitih delova sveta.
Sreo bih je eto tako, iz cista mira. Pruzio bih ruku, promrmljao svoje ime gorucih obraza i iskreno bih se potrudio da zapamtim njeno. Siguran sam da bi imala neko lepo ime, egzoticno kao i mesto iz kog bi dolazila. Imala bi dugu smedju kovrdzavu kosu koja bi joj golicala preplanula ledja a ja dugo ne bih skidao pogled sa nje.
Zaljubio bih se. Siguran sam da bih se zaljubio u cudnovatu devojku na parkingu.
Nikad se ne zna, mozda bih se i ja njoj svideo ovako obican i prosecan tip kakve verovatno srece na svakom koraku. Ali zasto bi ona tako posebna primetila bilo sta sto bi joj se svidelo na meni tako obicnom?
Pretpostavljam da bih nasao nacin da je osvojim, mozda salama, mozda pozitivnom energijom koju posedujem, mozda ponekim osmehom. Mozda bi moj dodir na njenoj kozi izazvao trnce i jednostavno ne bi mogla da mi odoli.
Ne znam kako ali svakako da bi u jednom trenutku bila moja. Trudio bih se svim silama da joj se dopadnem a ona bi to znala da ceni. Bio bih spreman da svu proslost koju sam tako dugo vukao za sobom odbacim zbog nje i da joj se predam tako ranjiv i bespomocan, da se oslonim na nju i poklonim joj srce za koje znam da ga sigurno imam vise od svih onih prosecnih tipova. Tako je, osvojio bih je srcem. Siguran sam da bi ona to umela da ceni.
Izvodio bih je na posebne vrste sastanaka, setali bismo parkom, ako je ikako moguce pored neke reke i pricali bismo o svemu i svacemu. Divio bih se njenoj lepoti ispod oka jer ne bih zeleo da misli da stvarno ne mogu da skinem pogled sa nje. Iako sam siguran da ne bih mogao. Osvojio bih je polako, predala bi mi srce jer sam cvrsto siguran da bi ga imala i umela sa njim.
Dugo bismo bili zajedno. Kao ni njena lepota, ni moja dugo gradjena ljubav prema njoj ne bi bledela. Nasli bismo nejlepse mesto za zivot, noci bi nam bile najbolje drustvo a za samocu sigurno ne bismo znali. Ona bi bila moja a ja sam vec sada nepopravljivo njen. A ipak mislim da ne bismo ni ona ni ja izgubili posebnost.
Upoznao bih je na parkingu, tu gde se najrazlicitiji ljudi srecu i rastaju svakog dana u nekom velikom broju.
Ostvarila bi mi sve ono sto sam zamisljao o njoj a, verujte mi, zamisljao sam mnogo. Nase duse, spojene iz nespojivih delova sveta, pronasle bi se u tom trenutku dok bih joj pazljivo pruzao ruku spreman da ponosno izgovorim svoje ime diveci se njenoj nestvarnoj lepoti.