Prica o jednom slikaru. I o njoj.

Ne verujem u savrsenstvo.
Za mene jedina stvar koja tezi necemu sto bi se moglo nazvati savrsenstvom su boje. Boje i oblici. Boje i ja. Kao jedna celina.
Slikam od kad znam za sebe. I moj otac je slikao od kad zna za sebe. I njegov otac. To valjda tako ide.
Jednog dana sam sedeo na klupi u parku. Imao sam, kako se to vec zove, umetnicku blokadu. Nisu me zelele boje u svom svetu. Ma, ni jedna jedina linija. Nista.
Sedeo sam potisten na klupi ko zna koji dan za redom. Tuzan nekako. Falio mi je drugi deo mene. Falilo mi je da osetim prostor, da dodirnem svet oko sebe. Ne ovako, prstima, nego slikama i tehnikama.
Osecao sam se bespomocno, kao da me svet vise nije zeleo za sebe.
Tad je u zivot usla ona. Tiha. Sarena. Uvijena nekako. Kao moje linije. Sela je pored mene na klupu i izvadila mi slusalicu da bi cula sta slusam. Prekinula je buku u mojoj glavi, buku koja je terala lose misli, gusila ih, nije im dozvoljavala da izbiju na povrsinu.
Sela je pored mene i tek tako otkinula deo mog sveta. Posmatrao sam je ispod oka. Duga crna neposlusna kosa poskakivala joj je oko ramena dok je nekim uvijenim pokretima postala jedno sa muzikom koju je uzela od mene. Svidela mi se. Tako drska, cudna, neustrasiva. Toliko mi se svidela da sam zeleo da je pretocim u platno. Naslonila je glavu na moje rame kao da se znamo godinama, kao da oduvek pripada tu, bas tu kod uvale mog ramena. Cak i to mi se neopisivo svidjalo.
Mirisala je na neko cvece. Ne razumem se u imena cveca ali secam se da je moja stara kuca i moj stari zivot mirisao tako. Sveze. Da boje mogu da mirisu ovaj miris bi bio ljubicasta. Ili zuta. Nisam bas siguran, previse sam bio opijen njom.
Vratio sam se kuci nekoliko sati kasnije i preneo je na platno. Svaku krivinu njenog tela, milion boja njenih ociju, svaki zamrseni pramen njene kose. Nisam znao njeno ime pa je i slika ostala Bezimena kao i ona.
Od tog dana pa jos mnogo godina kasnije ona se svaki dan budila na mom ramenu. U istoj onoj uvali. Na svom mestu.
Ja sam ponovo postao jedno sa bojama. Ponovo sam osecao sve oblike i ponovo sam bio dobrodosao na ovoj planeti.
Ona je vratila mojoj umetnosti i meni onaj jedan deo koji nam je oboma falio.
Ona je bila nesto najblize savrsenstvu sto sam ikada video.
Drska, tiha, cupava. Moja.
Posao je isao dobro, nikad se nisam hvalio svojim imenom a bio sam poznat. Imao sam svoju galeriju i stan u bogatom kvartu. Ali najvrednija stvar je bila ona. Kao biser. To sto sam imao nju cinilo me je najbogatijim covekom na planeti.
Mene, obicnog slikara.
Bio sam mnogo srecan, nakon svih onih godina u kojima sam samo ziveo, sa njom sam konacno bio ziv.
Zato i ne umem da vam objasnim kako sam se osecao kada sam shvatio da je vise nema. Posecivao sam je redovno, naravno, ali njeno prelepo lice nije se nikako moglo zameniti kamenom plocom koja ga je sad predstavljala. Onako kako je dosla i donela mi ono sto mi je falilo, tako je i otisla i odnela to sa sobom.
Vise i ne slikam, kako kazu, zivim od stare slave. Ali sada sve one slike koje imaju onu uvijenu liniju na sebi, one koje gledaju u mene onim prelepim ocima, one slike koje imaju istu onu crnu kosu i pomeraju se u ritmu mojih pesama, sve te slike sada nose njeno ime.
Jer, vidite, ja ne verujem u savrsenstvo. Verujem da je covek stvoren savrsen samo do pola a drugu polovinu pronalazi u svojoj srodnoj dusi.
Ja sam drugu polovinu svoje savrsenosti pronasao u njoj.