Sazvezdje

Koliko dana sam ovde? Mesec? Godinu?
Zasto vreme prolazi ovako sporo?
Zar ne bi moglo samo malcice da se ubrza?
Malo samo, tek toliko da sutra vec krenem nazad ili, jos bolje, da vec budem tamo?
Tamo, u njegovim rukama. Najlepsem mestu na svetu.
Vreme prolazi suvise sporo. Kao da sam juce mokra do koze stajala na autobuskoj stanici ljubeci njegove usne poslednji put ko zna do kad. A zelim da prolazi brzo. Zelim da sada bude onaj pretposlednji dan pred odlazak i da on ne pusti moju ruku nego da krene za mnom i ostane tu noc pored mene. Zelim da se sad probudim i da sam se tad probudila pored njega, sklupcana kao malo dete, glave naslonjene na njegovo rame. Ali to ni tada nije bilo a ni sada nije moguce.
Kao sto sam vec rekla, mokra do koze dolazim na stanicu. Prvo sto ugledam je njegov osmeh. Toliko sam se na taj osmeh navikla da zatvorenih ociju mogu da vidim svaki njegov detalj.
Vidim da nosi nekakvu kesu. Znam i sta je u njoj. Suze zbog zaboravljenog poklona prete da me uguse ali ne dam se. Obecala sam da necu plakati, ni zbog odlaska ni zbog bilo koje druge stvari. Crveni trag u kesi privlaci mi pogled. Ruza. Najdivniji cvet. Setio se, naravno da se setio, on nije ja. Igram se prstima sa ukrasnom trakom. Gutam suze ali se smejem. Zelim da me zapamti nasmejanu, njegovu, zelim da mu zapisem na usnama da sam samo njegova i da nema nacina da se to promeni, ni na milimetru ni na hiljadama kilometara daljine. Zelim da mu na kozi nacrtam sve ono sto recima ne umem da mu izgovorim i napisem. Hej, tvoja sam, vristim u sebi. Zna on to. Ali ipak se samo smejem. Vracam ruzu na mesto. Grlim ga. Zelim da upijem svaki miris i detalj. Plasim se da cu zaplakati. Krecem. Ne zelim da odem. Zelim da cujem ono ostani, iako znam da ne mogu. Ne zelim da odem. Samo me ne terajte da odem. Zelim da povedem i njega sa sobom jer sve sto je moje i njegovo je. Ljubim ga poslednji put. Usne su ti meke, secam se da mi je rekao. I tvoje su hej, kazem u sebi jer ako izgovorim to naglas puci ce i on i ja sa njim. Ne terajte me da odem. Ako odem sada, moj zivot ce ostati ovde. A ne mogu da odem negde bez zivota, zar ne?
Saplicem se, ne znam ni sta radim, rasejana sam, glava mi je u oblacima. Samo ne gledaj kroz staklo, zaplakaces ako ga vidis, sapucem svom mozgu.
Noc putovanja i stizem. Godinama dolazim na isto mesto i sve mi je vec poznato. Neispavana i tuzna ne znam ni sta sam videla ni pored cega sam prosla. Samo znam da mi je potreban i da ga mnogo zelim. Znam da ne mogu bez njega. Znam da necu izdrzati. Nekoliko noci tonem u san onako kako tonem i u svoju tugu i nedostajanje. Znam da cu se vratiti. Znam da ce ponovo sve biti kao pre. Ali kako izdrzati do te tacke?
Potreban mi je.
Znam da misli da ce me izgubiti sitnicama ali nesto ovako veliko ne da se srusiti sitnicama.
Iako ga prekratko poznajem znam da je to to. Potpuno razliciti a savrseni zajedno.
Gledam u zvezde. Ispisujem njegovo ime po nebeskom svodu. Jedna od njih se otkacinje onako kako se iz prepunog oka otkacinje suza jer nema vise gde da stoji. Hej, ako ti je usput, javi mu da sam ja jos uvek tu, sapucem u nebo. Sazvezdja, nebo, mape. Sve je tu, osim mog celog sveta.
Kako da putujem bez njega?