Cao,
ne znam bas kako bi trebalo da pocnem.
Nismo se dugo culi. Znas li koji je datum? Naravno da znas, ti nikad ne zaboravljas datume, jos manje ovako vazne.
Nadam se da si dobro, nadam se da ti ne nedostajem puno jer ne bih podnela da patis jos vise zbog tako nebitne i male osobe kao sto sam ja.
Fali mi ovaj dan. Fali mi da, kao i svake godine, odemo na nase mesto i ponesemo nekoliko flasa i uz alkohol cekamo ponoc. Fali mi da te tako pijanog kasno vratim kuci i da se tvoja mama dere na mene kako ti sve dozvoljavam a trebalo bi da budem odgovornija.
Kao i svake godine, do sad bih vec imala spremljen poklon, nesto sto samo ja mogu da ti nadjem i da se divis ponovo koliko te dobro poznajem. A poznavala sam te, bolje nego sebe. Znala sam svaku tvoju misao, svaku zelju, sve sto si zeleo da imas a nisi mogao.
Znam da bi me do sad verovatno prekinuo u mom izlaganju da me pitas kako je meni na faksu. Dobro je, znas, ja sam uspela da se uhvatim u bitku sa svojim snovima i polako je dobijam. Nadam se da ne baksuziram ali vreme ce pokazati. Bio bi ponosan na mene, ti koji mi nikad nisi dozvolio da posumnjam u svoje odluke, jos manje u samu sebe.
Pored svega, nekako se osecam krivom. Razdvojili smo se previse u zadnje vreme. Malo je reci da mi nedostajes. Ne znam da li sam ja kriva, da li nisam bila dovoljno tu za tebe, da li sam mogla da promenim i da izbegnem sve, da sad budes tu. Jos uvek me ponekad nocu probudi tvoje lice. Ne vidim te uvek ali znam da si ti.
Pretpostavljam da je i to krivica zbog svega sto sam mogla da uradim a nisam.
Znam da bi me sad izgrdio zbog svega sto pisem da si tu, ali tako se ja osecam.
Mozda, da sam ja bila bolja, nista od ovoga se ne bi desilo. Ne bi mi se oci punile suzama svaki put kad te spomenu ili kad prodjem pored one zgrade.
Tiho je previse. Ne izlazim vise sa starim drustvom jer previse ima tame u njima. Ne mogu da te pronadjem a trazila sam te svuda. Cak ni tvoju mamu ne srecem vise, cini mi se da je otputovala negde jer tvoja kuca mesecima zraci prazninom. Nedostajes svima, znas li? Jos uvek s vremena na vreme prodjem pored Paba pa provirim unutra u nadi da cu te videti. Pitaju za tebe ljudi koji ne znaju, ja ne znam sta da im odgovorim. Tvoja slika jos uvek stoji na istom mestu na kom sam je i ostavila. Jos uvek se smejes. Od same pomisli na to nalece nova bujica suza. Zao mi je sto stalno placem, znam da ne volis suze.
Ponekad prezirem sebe kad se nasmejem. Svaki put kad se uhvatim za neki novi san naleti novi talas krivice. Sta je sa tvojim snovima, gde su oni nestali? Da li bi, da sam ja donela drugacije odluke, ti do sad skupio dovoljno para i konacno otisao na ono putovanje koje si toliko zeleo? Da li bi upisao faks od svega onoga sto je tvoja mama ustedela za tebe? Mozda, da sam ja one veceri otisla sa tobom, mozda bi sve bilo drugacije.
Nedostajes mi. Ne znam koliko reci bi mi trebalo da ti opisem koliko mi nedostajes ali mislim da nemam dovoljno vremena da pisem o tome. Verovatno bih napunila sto i neku dok zavrsim. A mozda ne bih ni zavrsila. Nedostaje mi ovaj dan. Ovo vece. Nedostaje mi tvoje pijano zvanje devojke koju si toliko voleo a toliko te je ubila. Znam da nikad nisi presao preko toga i da si do svog poslednjeg treptaja i dalje voleo nju. Nisam je dugo srela. Kazu mi da se preselila negde ali nemam mnogo volje da se raspitujem o njoj. Iako te ona nije bukvalno ubila, svakako ti je oduzela veliki deo volje za zivotom pa i ne mogu bas da budem njen najvatreniji fan, znas to, izvini. A ipak mi je bilo zanimljivo da te gledam svake godine kako okreces isti broj iako si se zakleo da si ga obrisao iz imenika. Kukao bi, plakao bi a ona te nikad ne bi saslusala do kraja. Sutradan se ionako ne bi secao sta si joj sve pricao, dokazi se lako daju obrisati.
U tim trenucima imala sam osecaj da mogu da ti procitam dusu, da zavirim u tvoje najdublje strahove, da dodirnem tvoje srce koje je cesto bilo mnogo vece od tebe. Nisi zasluzio nista od ovoga. Danasnji dan je tu da me tako bolno podseti na to. Da li mislis da se onaj koji ti je ovo uradio nekad seti tebe? Da li zna sta je uskoro? Da li zna sta je uradio svima koji su te upoznali, svima koji su te voleli? I ja mislim isto kao i ti.
Ne zelim da duzim, samo cu se jos vise rasplakati. Ne znam sta bih ti jos rekla. Sutra ce, negde, u tvoju cast stajati parce pite od jabuka, jer kome jos treba torta?
Znas da nikad necu prestati da mislim na tebe. Zao mi je zbog svega sto sam mogla da uradim a nisam, mozda ce krivica jednog dana prestati da me jede. A do tad...
Srecan ti rodjendan, Petre,
Voli te tvoja sestra
