Sudbina

Bio je kraj juna.
Radila sam ono sto sam najbolje umela a sto mi je bilo preko potrebno - zaboravljala.
Punila sam novonastalu prazninu u svom zivotu svim i svacim ali nista nije uspevalo. Kao kada u mrtvu zemlju pokusavate da posadite cvet. Morala sam da se utesim nekako, morala sam. Clanovi sire familije trudili su se svim i svacim da mi pomognu, dolazili su iz ko zna kakvih krajeva cisto da mi daju do znanja da sam tu. I tako sam u jednom od njihovih eksperimenata zavrsila na koncertu. Ne bunim se, u pitanju je bila moja omiljena grupa, ali trenutak za to se cinio tako pogresnim. Zapravo je sve bilo pogresno.
Pogresno i prazno. Kao mrtva zemlja.
Gledala sam u telefon cekajuci poziv za koji sam znala da nece stici. Suzama sam kvasila ekran. Devojke oko mene su zvale svoje momke i u slusalicu vristale tekstove dobro poznatih pesama. A ja sam samo htela da cujem njegov glas iako sam znala da vise nikad necu imati prilike za to. Vec kad sam pocela da se iskljucujem iz sveta oko sebe i ponovo padam u one najdublje ponore svojih secanja, nesto me je jako udarilo u ruku. Podigla sam pogled, sklonila telefon i vec se spremila za neku ironicnu recenicu na temu izvinjenja kad nekome iscupas ruku iz ramena. Moje zajedljive komentare progutala je tisina kada sam ugledala svog 'napadaca'. Bio je visok i krupan i imao je najlepsi osmeh na svetu. Zadrzao je svoj pogled na meni dugo, dovoljno dugo da u tih nekoliko trenutaka osetim sve struje ovog sveta pod kozom i da izdrzim sve oluje otvorenih ociju samo da ne prekinem taj pogled.
Izvinio se ali njegov glas progutala je buka jedne od mojih omiljenih pesama. Usnama sam oblikovala tekst a on je bio na ivici da ostane tu i prica sa mnom bas kada ga je neka ruka odvukla dalje od mene. Telefon je ostao u mom dzepu a ja jos dugo nisam mogla da se oslobodim tog pogleda.
Zavrsio se koncert i u mojoj glavi konacno je bilo dovoljno tisine da ponovo prizovem taj glas..ali nije mi uspelo. Razmisljala sam da li bi zastao, da li bi pricao sa mnom samo da je imao dovoljno vremena za to. Razmisljala sam o tome da nam je mozda ta grupa ili neka odredjena pesma neka od stvari koje oboje volimo. Razmisljala sam o njemu dovoljno da ne bih razmisljala o svemu onome sto me je do tad mucilo.
Secam se te noci jer sam se kuci vratila kasno, toliko kasno da me alarm za skolu nije probudio a kroz san me je jos dugo pratio taj pogled.
Sada, posle godinu i par meseci, slusam taj glas svakog dana. Zaljubljujem se u te oci svakog dana. Osecam taj isti dodir svakog dana. I konacno, posle svih onih poziva koji nisu stigli mogu da kazem jednu jedinu stvar. Petre, pronasla sam ga.

Zid

Kazu 'noc je najgora'. Ne znam za sta tacno ali tako su mi rekli. Koliko puta sam ostajala budna do jutra ovo mogu da racunam i kao podne i kao vece iako je skoro ponoc.
Malo nema logike ali mozda vise nista i nema.
Volela bih da umem da objasnim sebe.
Volela bih da znam kako da nateram sebe da budem malo manje ja.
Placem jer ne mogu da verujem da me sve ono sto sam prosla nije nateralo da promenim sebe, da se zapitam sta sam sve mogla i sta mogu sad. Da se zapitam da li je problem u mebi iako odavno znam da jeste. Placem jer me toplota suza po licu tera da bar jos malo mucim sebe da vidim kako je drugima sa mnom. Placem jer ne znam kako drugacije.
Suze me lome. Na milion komadica. Ne daju se spojiti posle ponovo ali ne fale mi. Mnogo sam puta izbacila sve i svasta iz sebe. Toliko puta da se pitam sta je zapravo od mene ostalo. Ostao je zid. Zbog tog zida se zapravo i desava sve ovo sto se desava. Lomim se a delici mene ne idu dalje od tog zida neko me seku gde god da krenem. Ne idem dalje od sebe. Ne idem dalje ni od cega zapravo. Samo tapkam u mestu.
Da sam ja malo manje ja njemu bi bilo dobro. Ne bi bio povredjen. Ne bi bio tuzan posle svake druge moje poruke. Ne bi bio smoren. Treba da bude srecan. Da bude srecan onako kako sam ja sa njim i jos vise. A ja to ne umem da mu pruzim. Ne zasluzuje to, najmanje od nekoga kao sto sam ja. Prisao mi je. Skroz do kraja, do svake moje rane toliko da vidi koliko je svaka duboka. Toliko da svaki moj oziljak moze da vidi, da predje prstima preko njega. Toliko da i kad sam skroz gola nisam otkrivena kao kada zna svaku moju tajnu. A zna. Svaki put kad ga povredim isecem se na jos milion mesta. Ako mi pridje jos malo iseci ce se i on. A sta cu onda ja? Ako oteram njega vise od mene nece ostati nista. Samo staklo. I rane. One su valjda uvek tu. Taman neka zaraste i neka moja nova glupost je ponovo produbi. Ako povredim njega vise ni jedna jedina rana nece zarasti.
Dakle, kako da pobegnem od sebe, da ja ne budem ja?
Kako da nateram sebe da zacutim u pravom trenutku da ga ne bih povredila?
Kako da zatvorim sve ove ventile suza koje prete da me potope skroz?
Grejem se vrelinom svog lica.
Necu se zaustaviti. Znajuci koliko puta se smorio zbog mene, necu jos dugo zaustaviti ovo plakanje.
Toliko sam bila zauzeta trudom da ne napravim one stare greske da sam potpuno zanemarila sve one trenutke kad sam pravila druge.
Ne zelim da budem ovakva. Ne zelim da planem svaki put kada cujem nesto. Ne zelim da me samaraju svi oni trenuci kad mi kazu da nisam dovoljno dobra za njega jer svaki put probude neko zrno sumnje da mozda stvarno i nisam. Toliko se borim za njega i toliko zelim da se izborim da sve ovo uspe ali nikako to necu moci ovakva. Ne zelim da budem ona koju povrede sale samo zbog toga sto sam gomilu tih stvari milion puta cula a da nisu bile u sali. Ne zelim da ga povredjujem. Ne zelim sebe da povredjujem. Ne zelim nista od toga. Ne zelim. Ne zelim. Ne zelim da zivim sa sobom kada kazem nesto sto ga zaboli a znam da je to cesto. Ne zelim da budem ja. Ne zelim da budem ja samo na jedan dan. Tek toliko da i on vidi kako je to kada ti je lepo sa nekim.
Zelim da mogu na normalan nacin da mu pokazem da mozda valjam, zelim da imam malo manje mana a da mu malo vise odgovaram, da budem malo vise prava osoba za njega a malo manje ovakav debil prema njemu. Zelim da svaki put kad sam na ivici da povredim njega povredim sebe umesto toga. On ne zasluzuje to. Ne zasluzuje nista od toga. Zasluzuje nesto mnogo bolje. Nesto sto ja u sebi nikako ne mogu da pronadjem.
Za sad je jedina stvar koja mu odgovara to sto ga volim. Jedino to i umem.

238

Zatvorene su mi oci.
To i nije tako vazno jer cak i da su otvorene videla bih samo belinu plafona i nista drugo.
Vec sam znala ovu sobu skoro napamet, roletne su bile tek toliko rasirene da se jutarnje sunce ocrtavalo samo kroz par linijica i tackica iznad moje glave.
On je mirno spavao pored mene. Uhvatio ga je onaj prvi san i znala sam ako se mrdnem pokvaricu i to. Cula sam plejlistu koja nam se vrtela ko zna koliko dugo od kad smo zajedno. Cula sam iako sam znala da je to zapravo samo u mojoj glavi. Volela bih da sam mogla da ostanem tako ne znam ni sama koliko dugo. Volela bih da sam mogla da zaustavim vreme u tom trenutku i u svakom narednom. Svetlost se sirila zidom svaki put kada bih makar malo podigla roletnu. Otvorio je pospane oci i nasmejao se onim savrsenim osmehom. Uzvratila sam mu mada sam znala da moj osmeh nije nista u porednjenju sa njegovim. Bio je pokriven samo do pola i nisam mogla da odolim a da ne predjem pogledom preko njega. Otkriveni deo njega osvetlelo je sunce a ja nisam mogla da odvojim pogled od tog savrsenog prizora.
Ispruzio je ruku a ja sam legla na njegovo rame, moje mesto, napravljeno samo za mene.
Mirisalo je na nas. Nista neobicno, od kad smo zajedno sve mirise na nas. Nase ulice mirisu na nas, nase mesto, sve ono kroz sta smo prosli za ovako kratko vreme. Mada zapravo ni ne znam koliko je vremena proslo jer sa njim sve prolazi prebrzo. Volela bih da umem to nekako da objasnim ali ne umem.
Vec je znao sve moje zelje napamet tako da i nisam morala nista da izgovorim, sve mi je citao sa usana. A nase vreme se svodilo na smeh iz nekog nepoznatog razloga, mozda poneki film koji na kraju ne bismo ni odgledali zaokupljeni nekom sasvim desetom pricom.
Ali iz koje price smo mi dosli? Iz koje price se stvorio on onda kada sam ga cekala na onom mestu znajuci da cu po prvi put poljubiti njegove usne? Iz koje sam price dosla ja isti taj dan, uspanicena kao malo dete koje po prvi put treba da uradi nesto vazno? Iz koje price su dosli svi oni poljupci koji su usledili? Ili nase 'svadje'? Iz koje price smo dosli mi ovako vezani jedno za drugo ko zna cime?
Nemam odgovor ni na jedno pitanje ali mi i nije potreban. Zapravo mi nista nije potrebno osim njega.
Svetlo je jos uvek saralo po njegovom telu a ja sam sve vise utisavala ona osecanja koja su se sve vise sirila kroz mene. Sa takvim izgledom mogao je da ima bilo koju, stvarno bilo koju, a bio je moj.
Nisam mogla da budem srecnija zbog toga.

Zvezda

Bila jednom jedna zvezda.
Ne secam se njenog imena ali razumite me, od njenog postojanja je proslo mnogo, mnogo godina.
Kao sto rekoh, bila jednom jedna zvezda.
Njen zivot odvijao se u neko lepse vreme, kada nasom planetom nije vladao ovakav haos kakav danas vlada.
Jednoga dana nasa zvezda je otkrila neku cudnu moc. Otkrila je da ume da pronadje dvoje ljudi koji savrseno odgovaraju jedno drugom. Neki od njih bili su predaleko, neki sasvim blizu a neki su se cak i poznavali mada se nisu nesto preterano voleli. "Pronaci cu nacin da ih sve spojim" pomislila je.
Posto zvezda nije umela da se spusti cak do planete posla je da se pozali Suncu.
-Zdravo veliki brate-prosaputala je zvezda krijuci oci od mocnog sjaja.-dosla sam da te zamolim za uslugu.
-Racunaj na mene,zvezdo.
-Otkrila sam nacin da vudim ljude kojima je sudjeno da budu zajedno ali mi je potrebna pomoc da ih pronadjem i kazem im. Da li postoji nacin da se spustim nekako dole, makar na jedan dan?
Sunce je tuzno odmahnulo glavom. -Zao mi je zvezdo ali mi smo daleko od ljudi i nema nacina da im preneses svoju poruku. Mozda ce se ljudi vremenom sami pronaci.
Ali nasa zvezda je znala da je ljudima potrebna njena pomoc i nije htela da odustane od svog plana.
Odlucila je da poseti Saturn. Divila se njegovim sarenim prstenovima i nekako je imala osecaj da imaju veze sa ljudima na planeti i onime sto je zelela da uradi za njih.
-Pre nego sto ispricam ono zbog cega sam dosla-zapocela je zvezda-volela bih da pohvalim tvoje ukrase. Divim se svemu sto ti posedujes a nama zvezdama je uskraceno. Velika si planeta i imas dugacku liniju zivota. A sta sam ja? Mene ce zivot oduvati ko zna gde i vise necu biti nista. Na neki nacin sam zbog toga ovde. Vidis, jos sitniji od mog zivota su zivoti onih ljudi na planeti. Potrebna im je nasa pomoc da bi izmedju sebe pronasli ljubav ali ja ne znam ni jedan jedini nacin da to izvedem. Ima li ikakve sanse da mi ti kao tako velika i uticajna planeta pomognes u tome?
Saturn je bio ljubazan dzin i sazalio se na malu zvezdu.
-Ne postoji nacin da ti pomognem u tvojoj zamisli ali znam da imas veliko srce pa cu ti reci sta bi moglo da ti ostvari misiju koju si sebi zacrtala. Vidis li onaj satelit oko planete kojoj toliko zelis da pomognes? To je Mesec. On je mudriji od svih planeta zajedno i ako postoji neko ko bi ti dao odgovor to je sigurno on.
Zvezda se zahvalila Saturnu i, diveci se po poslednji put njegovim prstenovima, otisla je da se obrati najmudrijoj nepoznatoj stvari.
Neko vreme je samo kruzila oko Meseca smisljajuci kako da mu se obrati.
-Zdravo Mesece-povikala je odlucnim glasom, tako sitna u odnosu na velicinu Meseca.-ja sam zvezda i potrebna mi je tvoja pomoc. Volim planetu i ljude na njoj i znam da mogu da izazovem ljubav medju njima. Sigurna sam da postoje srodne duse i da mogu da im pomognem da se pronadju izmedju sebe. Ti, po kome su ljudi hodali i koga su toliko puta zeleli da osvoje i ispitaju, ako ti nemas nacin da mi pomognes ko ce imati?-vec je uplakano molila  zvezda.
-Postoji jedan nacin-obratio se zvezdi najmocniji od svih-ali moras biti veoma paznjiva jer ljudi nisu u potpunosti onakvi kakvim ih zamisljas. Probace da te iskoriste za svoje dobro i ko zna kada ces se vratiti medju nas.
-Moj zivot je kratak ali njihov je jos kraci i zelim da im pomognem-bila je odlucna zvezda u svom planu.
-Ako je tako, ispunicu ti ono sto najvise zelis-rekao je Mesec.
Zasjao je jace nego inace i zvezda je zamalo oslepela od kolicine energije koja je izbijala iz njega. Osetila je neko cudno peckanje svuda po sebi. Zatim je osetila kako dobija rep i kako polako pada i leti prema planeti kojoj je toliko zelela da pomogne.
Kao sto rekoh, ne secam se njenog imena jer je od njenog postojanja proslo dosta vremena. Znam samo da jos uvek s vremena na vreme na nebu vidimo ono sto je ona ucinila za nas. Otkaci se i padne ko zna kome u krilo. Neki je zovu Zvezda padalica, neki je zovu Sudbina, neki Zelja, neki Nada.

Koraci

Hodala sam za njim trudeci se da sakrijem odjek svojih koraka.
Posle nekoliko ulica zasao je za ugao i umalo da mu izgubim svaki trag. Brzo sam se vratila i prekorela sebe zbog rasejanosti. Zamalo da ga izgubim a to nikako nije smelo da se desi.
Hodao je brzo ali mi se po njegovom opustenom stavu cinilo da nije svestan mog prisustva. Pratila sam ga vec nekoliko sati i moj stomak je vec ludeo u znak protesta. Nisam mogla sebi da dozvolim da sad zastanem zbog neke tako male i nevazne stvari kao sto je hrana.
Projurio je kroz uski prolaz i istrcao na ulicu rizikujuci da ga udare kola koja nisu prestajala da idu. Kao da ga se nista od toga nije ticalo samo je isao pravo a nekom neobjasnjivom magijom nijedan od automobila nije ga ni okrznuo ni dodirnuo, cinilo se kao da ga niko i ne primecuje.
Sa ove razdaljine mogla sam da vidim malo vise od obrisa njegove figure.
Bio je topao prolecni dan pa je preko njegovog savrseno oblikovanog tela bila majica kratkih rukava ispod koje se svaki misic na ledjima jasno ocrtavao poslusno prateci svaki nagli pokret. Ponovo sam morala da se usredsredim na ulicu jer mi je njegova figura odvlacila previse paznje. Morala sam da sacekam dobrih par minuta da bih bezbedno presla ulicu za njim. Zamalo opdt da ga izgubim iz vida. Opsovala sam sebi u bradu kada mi je debeli covek iz obliznjih kola svirnuo zbog loseg pretrcavanja ulice.
Zamakao je za sledeci ugao. Sunce mi je teralo suze na oci i jedva sam ga primetila medju toliko ljudi. Nastavila sam da jurim njegove tragove po vrelom asfaltu.
Prosao je jos nekoliko raskrsnica koje su nekom magijom sve postajale manje bucne i bezbedne kada bi on prolazio a ponovo bi podivljale cim on predje na drugu stranu. Mrstila sam se svom odrazu u izlogu dok sam cekala na sledecem semaforu. Pobeci ce mi, sigurna sam da hoce, a onda ga vise nikad necu naci. Usporio je malo. Znala sam to jer se razdaljina izmedju nas znatno smanjila a ja sigurno nisam ubrzala korak jer vise nisam imala snage za to. Okrenuo je svoj radoznali pogled na jednu pa na drugu stranu. Stala sam na odredjenoj udaljenosti i nisam se usudjivala ni da disem. Koga ceka?
Namrstila sam se kada je novi nalet toplote izazvao jos jednu bujicu suza u mojim ocima.
Znala sam da nisam za ovaj posao. Smrcnula sam par puta i proklela i polen i sve oko mene sto mi je remetilo posmatranje. Na nekoliko koraka od mene on je i dalje stajao na istom mestu i cekao ko zna sta. Nije delovao ni zabrinuto ni tuzno ni nervozno, na licu mu se nije videla nikakva emocija osim ciste radoznalosti. Presao je pogledom preko mene. Jednom. Drugi put. Treci put. Odjednom kao da je konacno nasao ono sto trazi prisao mi je i pruzio ruku. U njegovim tamnim ocima videlo se ocigledno pitanje koje se par sekundi kasnije spustilo i na njegove usne.
-Zasto me pratis?

Venecija

Jurila je ulicama.
Ne zna ni sama zasto je zurila, u to vreme ionako nema nigde nikoga.
Vrucina je pretila da ponovo usija krovove Venecije ali ona je i dalje jurila ne brinuci ni za koga i ne trazeci zapravo nista.
Citala je nazive ulica mada nije znala italijanski.
Par ulica na levo, mozda neka na desno. Sve se cinilo kao mali lavirint napravljen specijalno za nju.
Prestala je da trci i trazila vazduh. Njeni koraci su odzvanjali za njom i parali tisinu. Nije bilo nikoga.
Sela je na most. Naravno, ceo grad je u mostovima.
Voda je ponekad zapljuskivala pod njenim nogama ali cak ni to nije remetilo mir oko nje.
Nervozno je vrtela ogrlicu po prstima mada joj ni to nije dugo drzalo paznju.
Okrenula se oko sebe. Osim beline mosta na kom je sedela, sve oko nje je zracilo crvenom bojom. Zidovi su oronuli, krovovi su bili verovatno stariji i od nje same. U vazduhu se osecao miris starosti a popucali plocnik bio je zivi svedok cestog izlivanja vode iz okolnih kanala.
Zatvorila je oci. Culo se poneko kapljanje sa krovova iako nigde nije bilo kise.
Setila se kako je kao mala mastala da zivi u ovom gradu. Sad nije videla svrhu toga. Grad je zimi bio pust, leti prepun turista i skoro da nije bilo nikoga ko tu zivi tokom cele godine.
Razne misli su joj se motale po glavi. Kakav bi to zivot bio ovde, daleko od svih ljudi koje je poznavala a za koje je znala da joj ne bi ni nedostajali? Da li bi bilo bolje?
Sigurno bi bilo bolje.
Povratila je vazduh i ponovo otvorila oci pomalo zaslepljena jutarnjim suncem. Cak su i njeni koraci utihnuli sasvim i sad su do nje vodili samo tragovi njenih sandala u pesku.
Nasmejala se nekoj sopstvenoj sali.
Divan je osecaj bio oziveti sve one ulice o kojima je toliko citala.
Vekovi su prosli od tih ispisanih stranica a opet se nista u gradu nije promenilo. Ostali su spomenici starih trgova sa fontanama u centru, ostaci jevrejskih cetvrti i tragovi lomaca koje su za sobom krile ko zna koliko leseva ljudi koji su smatrani vesticama ili nisu zeleli da promene veru. Sve je to zivelo u tom gradu, udaljeno od nje samo nekoliko koraka kroz uske ulicice.
Postajalo je sve toplije.
Grad nije grejalo sunce nego istorija ispisana na nebeskom svodu iznad njega. Grejalo ga je ko zna koliko ljubavi koje su se zavrsile na Mostu uzdaha i iza kojih je ostao samo katanac prikacen za ogradu sa ponekim ispisanim slovom ili godinom.
Crveni grad.
Uzivala je hvatajuci njegovu energiju.
Okretala se oko sebe. Sati su prolazili i ulice su se polako punile ljudima koji su remetili jutarnji mir. Gotovo je.
Sklonila se sa svog utocista i nestala u gomili. Sutra ce se ponovo vratiti cim cuje da katedrala Svetog Marka ponovo odzvanja najavljujuci zoru.
Sutradan se naravno vratila.
I narednog dana.
I onog sledeceg.
Uvek u trku.
Uvek na isto mesto.
Cekala je nekoga ko nece doci.
Kazu da njen duh jos uvek ponekad uzdise hvatajuci vazduh na Mostu kraljeva.
Uvek u isto vreme.

Cms

-Kako znas toliko o zvezdama?- pitao me je onim svojim toplim glasom.
Kako znam?
Svaki dan sam vidjala najlepsa sazvezdja u njegovim ocima. Jurile su me zvezde u toj savrsenoj boji svaki put kada bi me pogledao.
Nocima sanjam njegove ruke kako me vuku da se vratim, da ponovo budem sa njim.
Daleko smo hiljadu kilometara, manje vise.
Toliko daleko a ja ipak ne prestajem da razmisljam o svemu sto smo prosli dok smo jos bili blizu.
Koliko cemo ovako izdrzati?
Gde ce nas sledeci put odvesti nase ulice?
Jedva cekam da se vratim.
Dok sam jos ovde, mislima se vracam na tu savrsenu noc. Hodali smo nemom ulicom prema njegovoj kuci. Ne secam se imena ulice jer mi se svaki put cini da je suvise dugacka kad koracam sama a suvise kratka kad sam sa njim. Hodali smo a ja sam gledala nebo. Daleko od gradskih svetala u savrseno mirnoj ulici, zvezde su sijale jace nego bilo gde drugde na svetu. Opcinjeno sam ih posmatrala. Moje svetle oci, oci boje mora kako kazu, parale su tamno nebo. More i nebo, moja dva omiljena sveta. Zvezde su nam se smejale. Znala sam da me posmatra, osecala sam to po dodiru njegove ruke u mojoj. Njegovi topli prsti izazivali su trnce svuda po meni ali sam bila okupirana zvezdama. Gledao me je kao da ga moja pojava zabavlja. Ovaj put ulica je bila prekratka za nase korake i moje zvezde je prekrio krov njegove kuce. Poveo me je na sprat onako kako stalno radimo.
-Dodji za cas - pozvao me je u neku sobu u kojoj nikad nisam bila.
Odveo me je na terasu sa koje sam mogla da nastavim da posmatram nebo. Bilo je savrseno. Osmeh nije hteo da se skine sa lica a sama cinjenica da sam jednu od omiljenih zanimacija podelila sa njim grejala mi je srce. Lezali smo tako ko zna koliko dugo. Pricala sam o sazvezdjima o kojima tako puno znam, pricala i sanjarila ko zna o cemu. Njegov dodir mi je pokazivao da me jos uvek posmatra s onim cudnim izrazom na licu. Za nekoga kao sto sam ja, nekoga ko lako savlada i najvece knjige, nekoga ko zeli da upozna i dubine svih mora i beskonacnost neba, bilo mi je drago sto sam njega uspela da osvojim. Moj licni mali svet.
-Kako znas toliko o zvezdama? - pitao me je a ja sam se okrenula da ga poljubim. Dodir njegovih usana na mojim jos uvek uliva zivot u sve ove dane kada smo razdvojeni.
Ne secam se ni sta sam mu odgovorila.