Nocna setnja

Mrsk je. Osecam hladan pesak pod nogama. Prija nekako. Sijaju zvezde a ja nosim sandale u ruci drugom rukom drzeci njegovu. Topla je i sigurna, kao neko nemo obecanje. Sve pomalo podseca na neku od onih scena iz filmova, osim sto nema ni prstena ni pitanja.
Duva vetar i povremeno osecam jezu ali cutim. Odlutala sam u mislima i ne mogu da se vratim u stvarnost. Znam da nije cudno sto je tisina, mi se cesto i u tisini razumemo, ali bih volela da znam o cemu razmislja dok tako hodamo. I on u jednoj ruci drzi patike dok drugom greje moju. Pitam se da li i on oseca ovo bockanje po stopalima jer je mrak i ja stvarno ne vidim na sta stajem. Samo osecam hladan pesak i poneki ubod. Lutam mislima. Grickam usnu i vec osecam kako se pravi rana. Losa navika.
Dizem pogled prema njemu. Vidim ga onoliko koliko mi svetlost zvezda dozvoljava. Vidim njegovo zamisljeno lice. Prelep je, ima lepo odredjene linije lica i, kad se smeje (sto je za mene i moju zavisnost jako retko), uglovi usana mu se pomere tako da mu se uvek vide savrseni zubi. Ima duge trepavice i, nekad kad me gleda, imam osecaj da mogu samo da padnem i da kod njega tako ostanem zauvek i da mi nikad nista ne zafali.
Vidim osvetljeniji deo plaze i to me rastuzuje. Znam da se blizimo kuci u kojoj odsedamo i ne svidja mi se to jer znam da ce, onog trenutka kad predjemo prag, njegova ruka pustiti moju i da cu ja postati potpuno nevazna u senci njegovog telefona. Kao da je sav njemu bitan svet spakovan tu bas i da ja tu postojim samo da odvlacim vreme kad nema telefona. Umorna sam od toga. Toliko da, nesvesno, kad god vidim njega kako se gubi i mene brise iz okoline toliko da me ni ne vidi ni ne cuje, i ja posegnem za telefonom iako znam da nema nicega na njemu jer je moj svet zapravo pored mene, doduse obuzet mnogo bitnijim stvarima. Onda, kada shvati da ipak i ja postojim ostavi ga pored sebe, kao da ja ne vidim da krisom baca poglede na njega svakih par sekundi kad misli da ne gledam a ja zelim samo da nestanem.
Njegova topla ruka vraca me na hladan pesak i rasteruje moje misli. Zelim jos takvih bosih pescanih trenutaka samo za nas a njihov broj je tako ogranicen da mi se cini da oni ni ne postoje. Gde smo nestali samo mi bez igde ikoga da nam treba? Gde smo?
Osecam vetar po kosi i ponovo me prolazi jeza. Nije mi hladno ali protresem se par puta. U glavi imam osecaj da on razmislja o zvezdama i automatski mi pogled luta gore. Cujem sum talasa i osecam miris soli. Sama pomisao da uskoro moram da se oprostim od mora tera me na suze. Ne zelim da odem. Zelim da ostanem jos, da setam tom istom plazom bosa, nesvesna sveta oko sebe, sa mirisom morske soli i vetrom u kosi i sandalama u rukama. Zelim da budem tu, samo sa njim, da ukradem jos trenutaka u kojima smo sami i niko nam ne smeta. Zelim, a znam da moram da odem i da nista od toga nije moguce. Blizi se kraj najlepseg letovanja na svetu a ja se, kroz jos jedan talas jeze, osecam nekako usamljeno. Shvatam da dugo nismo progovorili i plasim se toga. More me zove i ja bacam jedan od poslednjih pogleda prema crnim talasima. Udisem slani vazduh. Sutiram pesak.
Stezem mu saku.
Ne zelim da odem.
Ne zelim da on ode. Ne mogu da budem nasmejana kad on nije tu. Samo sa njim sam srecna, ne zelim da taj osecaj ode.
Sjaj zvezda nestaje pod uticajem ulicnih lampi i skoro da se vise nista ne vidi na nebu. Uzdisem duboko dok skrecemo u ulicu u kojoj nam je kuca.
Ne zelim kraj.
Stezem mu ruku jos jednom tacno sekund pre nego sto pusti moju saku.
Uzdisem.
Kad cemo opet na more?

Cvet

Da sam ikada imala dovoljno vremena da skupim i pocistim sva svoja osecanja tokom zivota verovatno bi se sve skupilo u jedan dan. Mozda dva. Da li sam ja to prestala da budem sposobna da osecam ili jednostavno vise nemam na sta da raspodelim ono sto zelim da osetim? Nemam vise ni tuge dovoljno da zaplacem, nemam brige u sebi dovoljno da se razocaram, nemam dovoljno muke ni da sazaljevam sebe. Osmeha dovoljno za laznu srecu na licu a prave srece nikad dovoljno za osmeh. Kada ce da se desi nesto lepo?
Mastam. Zamisljam planete iznad svoje glave. Zapravo fizicki je nemoguce jer, da mi stoje iznad glave nista ne bih videla i njihove gravitacione sile bi me vukle tlu dok ne udarim celom tezinom o njega. Hm. Svejedno volim ih, volim planete, volim nedostizno i neshvatljivo, volim neistrazeno i cudno. Volim stvari slicne sebi. Da li sam zbog toga pronasla njega? Neka visa sila na koju nisam mogla da uticem ili slicnosti medju nama? Sudbina? Za mene i moja osecanja on je na isti nacin neistrazena teritorija kao i svemir. Koliko god da lutam svakog dana bih pronasla nesto novo, neke zvezde, misli, tacke i osobine za koje mozda ni sam ne zna da su tu.
Gledam u cvet u svojoj ruci. Malopre mi ga je ubrao i osecam mrvice zemlje pod prstima. Refleksna reakcija ili zelja da me iznenadi necim? Poklon? Volim poklone. Vrtim cvet ali vec mi postaje neprijatno pod prstima. Dolazim na ivicu da ga bacim i od dole bljeste svetla. Osecam kako me bole oci. Sta bi bilo da sam pala? Korak unazad. Nemam vise cvet. Ni iznenadjenje. Gde su iznenadjenja? 
Zelim da vratim vreme dovoljno da ne bacim taj cvet tamo gde ne mogu da dohvatim. Imam ruzu, setim se, prvu ruzu koju mi je poklonio. Mala je i ima crvene tracice. Secam se dana. Secam se suza. Da li smo se takvi mi izgubili? Ne osecam se kao da sam se izgubila ali ima nesto nedostizno u nama koji stojimo ba tom peronu. Da li smo zasli u navike i ne mozemo da se vratimo? Ne zelim to. Ne zelim navike.
Gde mi je cvet? Hocu li naci drugi takav? Moje misli nemaju smisla a vise ni ja samoj sebi nemam smisla.
Da li smo mi nestali u osvetljenju mobilnog telefona? Isparili tek tako? Gde su oni razgovori od dva sata? Suze na peronu?
Gde mi je cvet?
Ne zelim da ponovo zaspim sama.