Uteha

Da li znas da, po starim verovanjima, kada spavas pored nekoga glavom naslonjena na njegova ledja, zapravo slusas njegove otkucaje srca i to te uspavljuje jer volis tu osobu. Da li znas da, po nekim drugim verovanjima, ako ti ta osoba u toku noci nasloni glavu na vrat, znaci da te cuva i da te stiti jer i ta osoba voli tebe.
Snovi su cudni, cesto neshvatljivi odrazi nase podsvesti. Za razliku, na primer, od izbora. Do izbora dolazimo svesno, razmisljajuci podjednako o oba ishoda u zavisnosti od toga koji izbor napravimo.
Mozda neka druga ja upravo sada koraca njegovom ulicom i ulazi mu u kucu. Mirise vecera. Osmeh. Neki drugi ljudi, a ne mi, jer ja sam napravila nrki drugi izbor.
Mozda neka treca ja sada pravi drustvo onima u zemlji jer ta ja je usla u kola zajedno sa njima, a nije odlucila da ostane na zemlji.
Sledeca ja stoji pred vratima i ipak odluci da ne ide na okupljanje drustva i nikad ne upoznaje njega vec ostaje sama.
Da li bi bilo koja od tih osoba sedela ovde gde ja sedim? Da li bi imala ono sto ja imam ili bi bila prazna?
Pratim puteve svojih odluka ali oni me vode u neke druge odluke koje nisam sigurna da li bih napravila. Da li taj poljubac treba da se dogodi bas na tom mestu ili je mozda bolje sacekati neko lepse?
Gde bi zavrsile sve te osobe koje bi se predstavljale kao ja?
Zivim u svetu traganja a, emotivna kakva jesam, ne nalazim tacno tu jednu stvar koja mi je potrebna da bih rekla da sam uspela. Uspeh da nekome budem vazna. Jer ce neka od tih osoba, koje nose moje ime iz drugih izbora, mozda jednog dana imati sve. A bice sama. Ne mozes da se vratis onda do te raskrsnice na kojoj je sve krenulo lose. Moras da nadtavis dalje jer svaki izbor koji te je doveo dotle bio je iskljucivo tvoj.
Mozda bih i ja sad bila tamo. Lezala u njegovim rukama. Slusala njegove otkucaje srca. Bila mirna a ne plakala. Smejala se. Uzivala. Bilo bi mi toplo. Ta raskrsnica je tacno iza mene ali ja ne mogu da se okrenem da promenim izbor vec sedim sama i zalim za tim. Svaka odluka koju doneses tu je zbog neceg dobrog, za "bolju buducnost" i "nas same". Ali gde sam tu ja? Gde sam zastala kada je za mene postojalo toliko drugih scenarija.
Pistanje masine koja meri puls. Previsoko. Prenisko. Neko se bori za moj zivot. Ja to posmatram ali sa ove tacke gde ja stojim sada to je neka druga predstava. Zasto stojim sama? Gde su svi.
Tragam. Tragam za vaznosti. Da budem vazna onome ko je meni vazan. Tragam. Za nekim novim osmehom i drugim korakom koji bi me doveo do njegove ulice, tamo gde mirise vecera za nas. I onda bih mozda bila sa njim, nasmejana. Zagledana u neki film. Bilo bi mi toplo. Zaspala bih slusajuci njegove otkucaje srca. Zaspala bih tako jer ga volim. Vazan mi je. Da li nastavljam da tragam ili cekam to okretanje i njegovu glavu kod svog vrata da bih bila sigurna da voli i on mene?
Tragam za sobom i pratim tragove svojih suza do raskrsnice od koje sad ne mogu nazad.
Stojim sama.
Ponekad mastam da ce mi na kraju zivota biti pusten film  svih puteva kojima nisam posla i kuda bi me oni odveli.
Da li bih sada bila ovde? Sama?
Nekome vazna.
Slusam otkucaje srca ali me ne smiruju jer su moji.
Tragam
I tesim se.
Ko jos veruje u stare price?

Poziv koji sve menja

Jedno su zelje a drugo mogucnosti. Tako kazu. Ali, da li ste se ikada susreli sa tim da zelje postanu mogucnost? Ja jesam.
Pozvonio je telefon. Obicno se ne javljam nepoznatim brojevima, pa jos i kad je fiksni u pitanju, ali nesto me je povuklo da pritisnem tu zelenu slusalicu. Ja. Stipendija. Odlazak. 5 godina. Hej, usporite malo! Ne mogu da postignem sve tako brzo. Ne, ne. Ne zelim da idem. Ne zelim da ostavim ovde ono za sta sam se izborila. Ne. Ne zelim da ostavim njega i to je bio pravi i jedini razlog moje pobune. On i ja. Moja druga polovina i sve od cega sam zavisila. Nista sto dobijem ja nisam mogla a da ne podelim sa njim. On je bio moj glas razuma, moj trenutak srece i euforija. Pocela sam da placem. Ne. Ja ne mogu da ga ostavim. Odluka je bila na meni i bila sam bolno svesna toga. Osecala sam taj kamen kako mi pritiska grudi a ja nisam mogla da ga sklonim. Dobila sam sve o cemu sam ikada sanjala i bila sam potpuno spremna da se svega toga i odreknem zbog njega. Zbog nas.
Dosao je. Plakala sam. Jos uvek sam plakala. Naslonila sam glavi na njegovo rame svesna da ne mogu da prestanem da placem. Zvoni mi telefon. Svi pricaju sa mnom kao da je odluka vec donesena. Mama je vec spremila karte. Pozvala sve svoje veze. Hej! Rekla sam vam da usporite! Ja nisam dala svoj odgovor, hej! Nisam pristala! Nisam dozvolila da mi preokrenete zivot! Hej! Usporite!
Placemo. Zajedno. Zagrljeni. Bolno svesni toga da ne znamo kada cemo sledeci put imati prilike da se vidimo. Da legnemo zajedno. Da zaspimo u zagrljaju. Ne cenis dovoljno te trenutke dok ne postane sansa da su poslednji na duzi period.
Znala sam da ne zelim da ga izgubim. Od svih stvari koje su se vrtele oko moje glave to je bila jedina koja je mirno stajala i gledala me. Znala sam da ne mogu da ga ostavim. Ja sam bila potpuno njegova a nisam mogla da shvatim kako to funkcionise. Sta ako se on ohladi? Sta ako pronadje drugu, bolju? Bila sam sigurna u svoja osecanja i postupke ali nisam mogla da garantujem za njega. Drzala sam svoju sudbinu u saci dok su ljudi oko mene vec isplanitali moju buducnost. HEJ! To ne ide tako! Glas mi, nakon desetak sati placa, nije dozvoljavao da vristim. Hej usporite! Ne mogu da ostavim citav svet za sobom. Kako ce ovo uspeti?
Kako cu ja uspeti bez njega? 

Nocna setnja

Mrsk je. Osecam hladan pesak pod nogama. Prija nekako. Sijaju zvezde a ja nosim sandale u ruci drugom rukom drzeci njegovu. Topla je i sigurna, kao neko nemo obecanje. Sve pomalo podseca na neku od onih scena iz filmova, osim sto nema ni prstena ni pitanja.
Duva vetar i povremeno osecam jezu ali cutim. Odlutala sam u mislima i ne mogu da se vratim u stvarnost. Znam da nije cudno sto je tisina, mi se cesto i u tisini razumemo, ali bih volela da znam o cemu razmislja dok tako hodamo. I on u jednoj ruci drzi patike dok drugom greje moju. Pitam se da li i on oseca ovo bockanje po stopalima jer je mrak i ja stvarno ne vidim na sta stajem. Samo osecam hladan pesak i poneki ubod. Lutam mislima. Grickam usnu i vec osecam kako se pravi rana. Losa navika.
Dizem pogled prema njemu. Vidim ga onoliko koliko mi svetlost zvezda dozvoljava. Vidim njegovo zamisljeno lice. Prelep je, ima lepo odredjene linije lica i, kad se smeje (sto je za mene i moju zavisnost jako retko), uglovi usana mu se pomere tako da mu se uvek vide savrseni zubi. Ima duge trepavice i, nekad kad me gleda, imam osecaj da mogu samo da padnem i da kod njega tako ostanem zauvek i da mi nikad nista ne zafali.
Vidim osvetljeniji deo plaze i to me rastuzuje. Znam da se blizimo kuci u kojoj odsedamo i ne svidja mi se to jer znam da ce, onog trenutka kad predjemo prag, njegova ruka pustiti moju i da cu ja postati potpuno nevazna u senci njegovog telefona. Kao da je sav njemu bitan svet spakovan tu bas i da ja tu postojim samo da odvlacim vreme kad nema telefona. Umorna sam od toga. Toliko da, nesvesno, kad god vidim njega kako se gubi i mene brise iz okoline toliko da me ni ne vidi ni ne cuje, i ja posegnem za telefonom iako znam da nema nicega na njemu jer je moj svet zapravo pored mene, doduse obuzet mnogo bitnijim stvarima. Onda, kada shvati da ipak i ja postojim ostavi ga pored sebe, kao da ja ne vidim da krisom baca poglede na njega svakih par sekundi kad misli da ne gledam a ja zelim samo da nestanem.
Njegova topla ruka vraca me na hladan pesak i rasteruje moje misli. Zelim jos takvih bosih pescanih trenutaka samo za nas a njihov broj je tako ogranicen da mi se cini da oni ni ne postoje. Gde smo nestali samo mi bez igde ikoga da nam treba? Gde smo?
Osecam vetar po kosi i ponovo me prolazi jeza. Nije mi hladno ali protresem se par puta. U glavi imam osecaj da on razmislja o zvezdama i automatski mi pogled luta gore. Cujem sum talasa i osecam miris soli. Sama pomisao da uskoro moram da se oprostim od mora tera me na suze. Ne zelim da odem. Zelim da ostanem jos, da setam tom istom plazom bosa, nesvesna sveta oko sebe, sa mirisom morske soli i vetrom u kosi i sandalama u rukama. Zelim da budem tu, samo sa njim, da ukradem jos trenutaka u kojima smo sami i niko nam ne smeta. Zelim, a znam da moram da odem i da nista od toga nije moguce. Blizi se kraj najlepseg letovanja na svetu a ja se, kroz jos jedan talas jeze, osecam nekako usamljeno. Shvatam da dugo nismo progovorili i plasim se toga. More me zove i ja bacam jedan od poslednjih pogleda prema crnim talasima. Udisem slani vazduh. Sutiram pesak.
Stezem mu saku.
Ne zelim da odem.
Ne zelim da on ode. Ne mogu da budem nasmejana kad on nije tu. Samo sa njim sam srecna, ne zelim da taj osecaj ode.
Sjaj zvezda nestaje pod uticajem ulicnih lampi i skoro da se vise nista ne vidi na nebu. Uzdisem duboko dok skrecemo u ulicu u kojoj nam je kuca.
Ne zelim kraj.
Stezem mu ruku jos jednom tacno sekund pre nego sto pusti moju saku.
Uzdisem.
Kad cemo opet na more?

Cvet

Da sam ikada imala dovoljno vremena da skupim i pocistim sva svoja osecanja tokom zivota verovatno bi se sve skupilo u jedan dan. Mozda dva. Da li sam ja to prestala da budem sposobna da osecam ili jednostavno vise nemam na sta da raspodelim ono sto zelim da osetim? Nemam vise ni tuge dovoljno da zaplacem, nemam brige u sebi dovoljno da se razocaram, nemam dovoljno muke ni da sazaljevam sebe. Osmeha dovoljno za laznu srecu na licu a prave srece nikad dovoljno za osmeh. Kada ce da se desi nesto lepo?
Mastam. Zamisljam planete iznad svoje glave. Zapravo fizicki je nemoguce jer, da mi stoje iznad glave nista ne bih videla i njihove gravitacione sile bi me vukle tlu dok ne udarim celom tezinom o njega. Hm. Svejedno volim ih, volim planete, volim nedostizno i neshvatljivo, volim neistrazeno i cudno. Volim stvari slicne sebi. Da li sam zbog toga pronasla njega? Neka visa sila na koju nisam mogla da uticem ili slicnosti medju nama? Sudbina? Za mene i moja osecanja on je na isti nacin neistrazena teritorija kao i svemir. Koliko god da lutam svakog dana bih pronasla nesto novo, neke zvezde, misli, tacke i osobine za koje mozda ni sam ne zna da su tu.
Gledam u cvet u svojoj ruci. Malopre mi ga je ubrao i osecam mrvice zemlje pod prstima. Refleksna reakcija ili zelja da me iznenadi necim? Poklon? Volim poklone. Vrtim cvet ali vec mi postaje neprijatno pod prstima. Dolazim na ivicu da ga bacim i od dole bljeste svetla. Osecam kako me bole oci. Sta bi bilo da sam pala? Korak unazad. Nemam vise cvet. Ni iznenadjenje. Gde su iznenadjenja? 
Zelim da vratim vreme dovoljno da ne bacim taj cvet tamo gde ne mogu da dohvatim. Imam ruzu, setim se, prvu ruzu koju mi je poklonio. Mala je i ima crvene tracice. Secam se dana. Secam se suza. Da li smo se takvi mi izgubili? Ne osecam se kao da sam se izgubila ali ima nesto nedostizno u nama koji stojimo ba tom peronu. Da li smo zasli u navike i ne mozemo da se vratimo? Ne zelim to. Ne zelim navike.
Gde mi je cvet? Hocu li naci drugi takav? Moje misli nemaju smisla a vise ni ja samoj sebi nemam smisla.
Da li smo mi nestali u osvetljenju mobilnog telefona? Isparili tek tako? Gde su oni razgovori od dva sata? Suze na peronu?
Gde mi je cvet?
Ne zelim da ponovo zaspim sama.

Dragi Petre,

Dragi Petre,
Ne znam koliko godina od tvoje smrti treba da prodje da bih ja znala kako da zapocnem ovakva pisma i ovakve price. Nadam se da si dobro i da lepo provodis toliko ocekivano vreme sa tatom.
Ja sam tu. Vrzmam se pomalo po zaboravljenim ulicama, koracam po tudjim zivotima i svake veceri odlazim u krevet nadajuci se da necu biti napustena, ostavljena i sama.
Nedostajes mi. Proslo je dva dana od druge godisnjice a ja nisam znala kako da ti sklopim dovoljno reci i kako da ti opisem koliko mi fali kad nisi tu. Bili su da te posete, znas? Tvoji drugovi iz skole su sedeli okupljeni na travi i u blatu i pricali kao da si tu sa njima. Razumem ih, i ja tako razgovaram sa tobom. Ne mislim da si otisao, bar ne zauvek, mislim da jos uvek visis tu negde iznad nasih glava i pazis na nas, ne mozes da pricas ali se tvoja poruka jasno cuje: nisam zeleo da vas ostavim same.
Je l tako Petre? Tvoj odlazak nije znacio da nisi voleo nekoga od nas i da ti mi nismo bili vazni. Tvoj odlazak ne znaci da smo svi mi, da sam ja zauvek izgubljena i da deo mene nikad nece shvatiti gde si ti i zasto se ne vratis vec jednom. Tvoj odlazak ne znaci da nas nisi voleo, da nisi svaki svoj otkucaj srca posvetio dobrom raspolozenju, vecitom osmehu na licu, srecnim danima i jakim osecanjima. Ti si tu jos uvek. Ne mogu da te dodirnem ni da  te vidim, ne mogu da cujem tvoj smeh i da osetim kako mi brises suze, ali ti si tu. Ti si jos onaj madjionicar sto mi je za polazak u treci razred napravio papirnu pticu i navodno je izvukao iz sesira "samo za publiku". To si jos ti, samo sto nema nijednog tvog traga oko mene. Nema tvog mirisa ni tamne kose. Nema tvog kucanja na vrata u sred noci da mi pricas kakav si debil ispao ovaj put.
Znas li da nisam dobila ruzu za maturu? Obecao si mi je pre toliko godina ali te nije bilo da mi je doneses. Nisam je dobila ni od koga drugog, jednostavno nikoga nije bilo tu, niko cak nije ni dosao da me vidi i pozdravi. Tuzno je to, zar ne?
Tu je Jana. Dolazila je do tebe. Videla sam je kako stoji u udaljenom delu groblja i, verovatno, ceka da mi svi odemo da ti dodje. Znam da si je voleo do poslednjeh daha i volela bih da mogu da ti opisem koliko mi je zao sto ona to nije cula od tebe i sto te je povredjivala toliko sve ove godine. Nadam se da razumes zasto joj se nisam ni javila. Susret sa njom bio bi kao da vidim duha a zapravo si jedina osoba koju sam tu zelela da vidim ti.
Sacekala sam da sveca dogori do kraja, imala sam osecaj da su sve poruke koje sam zelela da ti posaljem bile ugravirane u nju i da ti ih je dim odneo da ih cujes.
Nadam se da cujes, Petre, da cujes moje krike kako te zovu i kukaju i mole. Nadam se da znas da me jos nije prosao i da me nikad nece proci tvoj odlazak. Ja sam tu, punim rezervoar godina, koracam po tudjim zivotima, placem tudju tugu a svoju ostavljam za sebe. Kako da te spomenem drugima kad znam da bi mi glas pukao i da bih se rasplakala? Kako da dozvolim svima da vide kako se lomim na sitne, najsitnije komadice i nestajem?
Ne mogu to.
Zelim svog najboljeg prijatelja nazad, da pricam, da placem, da budem srecna, da dobijem poruku, da dobijem tu toliko cekanu ruzu. Zelim svog prijatelja, ne zelim prolazne ljude u svom zivotu, ne zelim da nemam sa kim da razgovaram o poklonima, o tugama, o zivotu, i banalnim stvarima. Zelim da budes tu, da te zagrlim kao nikad i da ti kazem da mi falis.
Zao mi je, Petre, zbog svega za sta nisam bila dobra, zbog svakog loseg saveta i cimanja kada mi nije dobro i kada mi nesto fali. Zao mi je zbog svake ruzne reci ako ih je bilo, zao mi je zbog suza, zbog losih navika. Zao mi je...
A najvise mi je zao sto ne mogu da te vratim.
Hej! Proslo je dve godine. Vreme je da pozdravis ponovo Cvrleta i da joj promenis nadimak, ovaj je tako star.  Vreme je da se vratis. Zasto te nema?

Ime srece i srodne duse

Sreca. Kako je definisati? Odakle poceti.
Kazu da je ona ta koja prati hrabre. Ili lude? Koliko se te dve stvari zapravo razlikuju?
Dakle, sreca. Na koliko njih naidjemo u zivotu? Da li kao na srodnu dusu, samo jednom? Ili mozda vise puta, samo u manjim kolicinama?
Kojom se merom uopste meri sreca? Kako da odredimo srodnu dusu? Kako da je prepoznamo uopste kad je sretnemo? I da li je merimo tada, bas u tom trenutku, ili kada vec prodje i naidje neka druga (opet, ako uopste postoji neka druga) pa ih samo uporedimo?
Dugo sam verovala da imam srecu. Barem malo, dovoljno da ne budem bas sasvim depresivna. Nalazila sam je, u malim kolicinama, kasno nocu u nekim glasovima preko telefona, u nekim mozda malo manje tuznim ljudima od mene. Da li sam je prepoznavala uopste? Retko. Tek ponekad, i to u sasvim drugim, nevaznim stvarima. Mozda je to zato sto je ipak u jednom trenutku na mojoj zamisljenoj vagi prevagnula tuga. Gubitak. Mracna soba i jos mracnije misli. Da li je ta tama nastala zbog tuge ili je tuga ta koja nastaje zbog mracnih misli? Sta je starije? Ja sam uvek bila za to da prvo nastaje tuga pa sve sto ide posle nje je samo propratni efekat, kao nezeljene reakcije na popijeni lek. A koji je lek protiv te tuge?
Dakle, mrak. Mrak u sobi i mrak u mislima. Da li sunce i svetlost dodju sami ili ih mi nalazimo?
Ne znam. Koliki deo je tacno sreca igrala u mom zivotu a koliki sam deo ja sama izabrala za srecu? Koji me je put, mracan ili svetao doveo te veceri do tog trga, bas tada, bas u tom trenutku, i upoznao sa najlepsim osmehom na svetu?
Da li sam tada znala da sam srecna? Jer, svakako se nisam osecala tako. Da li sam znala da sam srecna osam meseci kasnije kada sam po prvi put i poljubila te iste usne koje sam tada, na tom istom trgu, prvi put videla kako prave najlepsi osmeh na svetu? Da li znam to sada, godinu dana kasnije, kada je vec toliko osmeha proslo, kada je proslo toliko lepih stvari? Da li umem da izmerim tu srecu? Da li sam svesna koliko sam, zapravo, srecna tek u onom trenutku kada zavrsim sa suzama i shvatim da nije kraj i da ima jos. Jos osmeha, jos lepih trenutaka. Jos srece koju, verovatno, necu moci da izmerim. Ili da uporedim sa necim. Jer zapravo kad si srecan, onda kad si najsrecniji, ti u tom trenutku mislis da nema vise srece od toga i da je nikad neces ni imati ni videti u tolikim kolicinama. Ne postoji ta kolicina srece.
Dakle, sta je zapravo sreca? Koga prati? One koji su stvarno srecni, uzivaju? One koji su hrabri i rizikuju? Ili su to oni koji su ludi? Koja je tu granica uopste?
Da li sam ja tu ona koja je hrabra, pa se uvek iznova smeje, znajuci da je sada srecna a nadajuci se samo da je iza ugla mozda jos veca sreca (ali ne bi da urekne)? Da li sam hrabra zato sto volim? Ili je to moja jedina sreca koju sada imam i sada koristim i vise je nikada necu imati a trebace mi? Da li sam svesna svoje srece ili je shvatam olako? Spremna san da prihvatim sve ovo kao jedinu srecu koju imam. Kao srodnu dusu. Jedna jedina koju cu ikada sresti. To je, zapravo, sve sto mi treba. Jedna sreca, jedna ljubav i jedan osmeh.
Kao sto je najjasnija stvar na svetu ta da je ljubav ta koja bira ljude a ne ljudi oni koji biraju nju, tako je i meni jasno da sada, bas u ovom trenutku, moja sreca je nesto najlepse i najbolje sto imam. Za mene nema druge svetle tacke, posle sve one tame, tisine i samoce koju sam toliko dugo cuvala u sebi. Sve do jedne noci. Nema druge svetle tacke.
Ni veca sreca, ni veca ljubav.
Samo jedan trg, osmeh, jedno ime i jedan zivot.

Jos jedno secanje

Ljudi kazu ''Covek si dokle god si sposoban da osecas''.
Ako je tako, ne zelim da osecam, jos manje da budem covek.
*
Bila sam osmi razred. Bili smo na ekskurziji na Rudniku. To nam je bila poslednja ekskurzija jer je kroz par meseci trebalo da zavrsimo osnovnu skolu. Secam se da smo bili nenormalno uzbudjeni i da smo sve vreme usput pevali i drali se kao manijaci.
Kada smo stigli docekale su nas vesti da delimo hotel sa jos jednom skolom. Nismo bas bili odusevljeni tom idejom jer nas je ionako bilo previse.
Prvo vece odlucili smo da idemo da prosetamo kroz grad. Trebalo nam je dosta vremena da se spustimo do centra a ni tamo nam nije bilo nista zabavnije nego u prepunom hotelu.
Krenuli smo da se vratimo a tihi odjeci koraka iza nas govorili su nam da nas neko prati. Okrenula sam se i videla dva decka priblizno nasih godina kako idu za nama i sapucu nesto. Pogledala sam se sa drugaricom ali samo smo cutke nastavile svoj put.
Nisam bas osoba za zurke tako da sam resila da to vece preskocim glasnu muziku i buku i ostanem sa par drugova i drugarica u sobi. Posle nekog vremena neko je zalupao na vrata i ja sam ustala da ih otvorim. Par trenutaka samo sam gledala u nepoznato lice ispred sebe dok nisam shvatila da je to nepoznati pratilac od pre par sati. Zanimalo me je sta hoce, samo sam zelela da se vratim u drustvo i da nastavimo da ne radimo nista. Odmerio me je od glave do pete i rekao da trazi drugaricu sa kojom me je sreo u gradu. Zatvorila sam mu vrata ni ne odgovorivsi mu i vratila se kod svoje raspricane ekipe. Kladili smo se sa muskom stranom drustva da mozemo da se sredimo bolje od njih i da izazovemo vecu paznju u diskoteci. Bili smo klinci i to je bio veliki izazov za nas.
Obukla sam haljinu koju sam pozajmila od drugarice jer nisam ponela nijednu svoju, nasminkala se na brzaka i vec sam krenula da dokazem da mi nisu ravni.
Cim sam usla neko me je uhvatio za ruku i pitao me da plesemo. Videla sam da je to isti onaj lik koji izgleda tesko odustaje od svega. Prevrnula sam ocima dok je on poceo da postavlja gomilu pitanja koja je, po svemu sudeci, naucio napamet sa nekog spiska. Nisam vise mogla da izdrzim i samo sam ga odvukla do jedne sobe u kojoj je moja drugarica koja mu se toliko svidela bila sa nekim drugim likom. Kada sam videla njegov izraz lica bilo mi je krivo ali znala sam da je bolje da sazna, na ovaj ili na onaj nacin.
Svi su otisli. Muzika je prestala. Moje drustvo se okupljalo u ko zna kojoj sobi kod ko zna koga a ja sam sedela na stepenicama sa potpunim neznancem. Pricali smo o svemu, muzici, filmovima, ljudima, skoli. Osetila sam neku cudnu povezanost sa njim. Rekao mi je da je ona druga osoba koja nas je pratila iz grada njegov brat blizanac (nisam verovala jer iskreno nisu imali nista zajednicko). U jednom trenutku rekao mi je samo da je, kad sam mu otvorila vrata sobe i prepoznala ga, pomislio kako sam prelepa i kako imam cudne oci. Nasmejala sam se.
-Hej, a da li volis Simple Plan?-pitao je.
Bilo mi je potrebno par trenutaka da razmislim o imenu grupe koje mi se cinilo tako poznatim. Setila sam se jedne pesme ali, znajuci sebe kako umem da se izblamiram, pravila sam se da znam mnogo vise i srecno klimnula glavom sto sam pronasla jos jednog obozavaoca.
Najsiri deciji osmeh razlio se njegovim licem. Poceo je da peva jednu od svojih omiljenih pesama a ja sam samo cutala.
Sutradan su oni morali kuci. Dok sam gledala njihov autobus kako odlazi, shvatila sam da ne znam nista o njemu, ni broj telefona, ni jednu jedinu stvar. Samo ime (koje bih, da nije bilo tako cudno, verovatno isto tako zaboravila). Milen.
Kada sam se vratila kuci i pocela da raspakujem svoje stvari, u dzepu od jednih farmerki pronasla sam broj telefona. Nasmejala sam se za sebe ishvatila da sam pronasla jos jednog prijatelja.
Druzili smo se dugo posle toga. Cesto isli u grad, pevali (na kraju sam stvarno pocela da slusam Simple Plan, jebiga) glupirali se, isli kod njih u skolu, oni dolazili kod nas.
Ali, kako vreme odlazi, odlazimo i mi.
Pre oko godinu dana poslao mi je poruku ''Pustim ja sad radio a ono tvoja omiljena pesma!''
Znala sam ko je jer taj broj dugo nisam koristila. Nasmejala sam se i vratila uspomenu iz osnovne skole. Sudbina stvarno ume da spoji razne ljude.
Kasnije, kada sam isla u Istanbul, srela sam i njegovu sestru koja me je, nekim cudom, prepoznala. Toliko je licio na nju da mi je bilo zanimljivo da je posmatram. Cudila sam se kako je znala da sam to ja ali nisam je pitala. Verovala sam da postoji razlog zasto je tu bas kada i ja. Kao sto je postojao razlog i da on i ja sedimo na istim stepenicama toliko godina pre toga.
*
Sto me vraca na onu recenicu ''covek si dokle god si sposoban da osecas''. Vise ne znam ni sta osecam. Saznala sam da ga nema. Da ga vise nikad necu videti dok nas, mozda jednog dana, putevi sudbine ponovo ne spoje, kada i ja vec budem tamo gde je i on sad. Da li ce on jos uvek biti dete kao i tada? Ne znam. Zao mi je sto nismo pronasli vise vremena za nas i nase prijateljstvo. Zao mi je sto nismo imali vremena da zajedno odemo na taj koncert Simple Plana koji smo toliko cekali. Zao mi je. Zao mi je prijateljstava jer se cini da ih polako jedno po jedno gubim nekim bolesnim humorom iste one sudbine.
Osecam kako se jos jedna uspomena otkida od mene i nestaje. Jedna stara uspomena, kada sam jos bila mala i sklopila opkladu koja je promenila jedan deo osobe koja sam tad bila.
Zao mi je. Nedostaje mi, jos vise sada kada znam da je suvise kasno. Sada kada se vec odavno zavrsila, na radiju koji je on tada slusao, moja omiljena pesma.
''Sometimes I wish I could save you,
And there's so many things
that I want you to know,
I wish I could save you,
if it takes you forever
I want you to know...''

Avalon

Putovali smo dva dana bez prestanka.
Vec sam polako osecao njegovu tezinu na ledjima ali nisam zeleo da odustanem.
Da nam samo konji nisu pobegli...Ali, ne. Nisam imao vremena da zalim.
Ostalo je bilo jos nekoliko sati da dodjemo do ostrva. Znao sam da ne smem da pokleknem, kada je ostalo tako malo vremena. Otrov se polako ali sigurno sirio njegovim venama, mogao sam da osetim to. Osecao sam ostricu neunistivog maca kako se svakim mojim korakom sve vise priblizava njegovom srcu i siri svoj otrov telom mog najboljeg prijatelja. Nisam smeo da dozvolim sebi da zbog umora protracim njegov zivot, previse je vazan svima, dvorcu, meni...
Okupiran svojim mislima, shvatio sam, sa kobnim zakasnjenjem, da vise ne cujem njegovo disanje.
Ne.
Molio sam se da nisam u pravu.
Ne.
Ne kada smo bili tako blizu. Ne ostavljaj me, pomislio sam.
Znao sam da u meni vise nije bilo ni zrna magije, ali nisam zeleo da odustanem. Poslednjom snagom volje i uz pomoc samo jedne misli prizvao sam ga. Kilgharrah. Poslednji predstavnih svoje vrste, Velski zmaj, stariji od samog vremena. On je taj koji je docekao i ispratio mnogo kraljeva, spasao mnoge zivote.
A bio mi je preko potreban.
Vise mi nije bila vazna ni udaljenost od ostrva, ni moja sudbina, ni bol koji sam bez prestanka osecao.
Cuo sam udaranje krila i kroz suze sam molio, molio za zivot svog prijatelja.
-Kasno je-cuo sam zmajev glas.
-Ne. Ne smem da pustim da umre. Moja sudbina je da ga stitim, oduvek je bila. Pomozi mi. On mi je prijatelj.-sapnuo sam.
-Kasno je-ponavljao je Kilgharrah-ali ti si ispunio svoju sudbinu. Neki zivoti su predodredjeni da se zavrse tako. Ali, on nije samo kralj. On je kralj koji je postojao i koji ce postojati. Budi siguran, kada Albionu bude najpotrebniji, Artur ce se podici ponovo.
-Ne...-mumlao sam-ne...
Ali bilo je prekasno. Moj prijatelj, moj najbolji prijatelj umro je na mojim rukama a ja sam bio nesposoban da to sprecim.
Nisam imao kud. Morao sam da stignem na ostrvo Avalon, da ispunim Arturovu sudbinu, da ispunim svoju sudbinu za koju sam se toliko molio da je pogresno protumacena... Zeleo sam da i ja budem mrtav, da ne moram da trpim taj bol i tu tugu.
Tolike godine sluzbe.. toliko sacuvanih tajni, pomoci... Bio mi je potreban moj najbolji prijatelj.
Stigao sam do Avalona, najmocnijeg ostrva poznatog nasem svetu. Stigao sam na Arturovo konacno odrediste, moje usputno stajaliste.
Polozio sam ga na camac. On je kralj, svakako zasluzuje bolju sahranu od ove koju ja ovako obican mogu da mu pruzim.
Suze su klizale niz moje lice i kapale u vodu remeteci njenu staklastu povrsinu.
Posuo sam ga cvecem, prekrio tragove krvi i jos jednom, uzaludno, pokusao da izvadim ostatke otrovnog maca.
Nisam znao sta da uradim, sta da kazem. Kako se oprostiti od najboljeg prijatelja? Brata?
Prisetio sam se prastarog zmaja, Kilgharrah, i njegovih poslednjih reci. Znao sam da ga vise nikad necu videti, neki osecaj duboko u meni govorio mi je to.
Da li ce se Artur stvarno ponovo vratiti da vlada i ujedini pet kraljevstva? Cija je to sudbina?
Odlucio sam da verujem. Suze su mi pekle obraze.
Zapalio sam vatru i gurnuo camac prema Avalonu.
Pre nego sto sam bacio poslednji pogled prema svom najboljem prijatelju sapnuo sam ''Dok se ne sretnemo ponovo".
A sada?
Jos sam tu. Zivim. Ne bas u potpunosti. Trajem, neunistiv, jak.
Nocu sedim i posmatram nebo.
Cekam ostatak svoje sudbine.
Cekam svog najboljeg prijatelja da se vrati.

Putujuca prica

Jednog dana samo sam odlucila da pobegnem.
I uradila sam to. Spakovala sam ono malo stvari sto sam imala I otisla.
Gde? Ni sama nisam znala.
Put me je vodio na sve moguce strane tako da ni u jednom trenutku nisam imala vremena ni da pomislim da se vratim nazad.
U jednom malom gradu, toliko malom da mu se vise ne secam ni imena, u jednoj maloj iznajmljenoj sobi, lezala sam u krevetu I razmisljala. Zasto bezim? Ili, jos bolje pitanje, od cega bezim? Hocu li uspeti? Znala sam samo da zelim novi zivot, daleko od grada u kom nisam zelela da odrastem I daleko od ljudi koje nisam ni volela. U tom malom gradu ostala sam svega nekoliko dana. Pokusavala sam da osetim u vazduhu miris doma, nesto sto ce me naterati da tu I ostanem, da se skrasim. Setala sam njegovim ulicama I posmatrala prolaznike ali lica su bila tako strana, nikoga nisam poznavala, nisam znala ni kuda bih krenula ni sa kim bih zavrsila. Nije mi bilo svejedno i mnogo toga je zavisilo od ovog grada: moje zelje, moji snovi, moja buducnost I moja osecanja prema svemu kroz sta sam do tad prosla. Cini mi se da je to preveliki pritisak bio za tako mali grad.
Do tada nisam bila sigurna ni od cega sam tacno odlazila. Pre svega toga nisam imala dom, ni porodicu, samo jednu malu sobu na kraju grada u kojoj sam zivela sa ''porodicom'' koja me je usvojila. Kazem ''porodicom'' jer se nikad sa njima nisam osecala kao da pripadam tu i kao da su stvarno moji. Zato sam duze vreme skupljala novac za ovaj trenutak, samo da odem negde i da vise nikada ne razmisljam o njima. Znajuci njih nece ni pokusati da me pronadju ili da uopste prijave moj nestanak i da se potrude da me vrate na bilo koji nacin. Postojalo je u svemu tome jedno malo zrnce sumnje koje sam ja dugo zatrpavala u sebi ne dajuci mu da poraste u sve upropasti.
Moj mali ususkani nesudjeni grad sam napustila posle par dana. Bilo je to prelepo mesto, ali nije mi se dopadalo tu, nisam se osecala prijatno i ponovo me je gusila potreba da odem negde i da se vise nikada ne vratim. I to sam i uradila, ponovo. Sa malo stvari i sa puno volje.
Lutala sam dugo. Nocima bih spavala na nekim napustenim zeleznickim stanicama i urusenim kucama i prezivljavala sam kako sam umela.
Posle duzeg vremena nasla sam se u novom gradu. Zapravo, nisam bas sigurna da li bi to moglo da se definise kao 'grad', vise kao periferija nekog grada, prepuna livada i zivotinja koje nemamo bas prilike da vidimo svakog dana. (Ne bih da spominjem ime svog novog utocista da me neko ne bi pronasao.) Dopadalo mi se tu. Upoznala sam nove ljude, uzivala sam u novim mestima koja me nisu podsecala ni na sta iz moje proslosti. Konacno sam bila na svome i nisam zelela to da promenim, barem neko vreme. Grad mi se uvlacio pod kozu, njegovi stanovnici, njegove ulice, mirisi, letnje noci provedene u jos jednoj maloj iznajmljenoj sobi. Nisam bila spremna da se odreknem tog mira i tisine. Konacno sam zapocinjala novi zivot i sve je polako dobijalo oblik. Bila je to lepa promena, nesto na sta nisam navikla i zbog toga sam zelela da ostanem. Da probam da konacno budem ja.
I tako sam dospela ovde. Sedim na toplom tavanu koji konacno sebi mogu da priustim. Slusam zrikavce, uzivam na suncu. Ponekad jos sanjam svoj stari grad i kako se vracam nazad. Budim se u suzama i strahu. U takvim trenucima prodje me jeza i osecam trnce pod prstima. Ne nedostaje mi stari zivot, ni stara kuca, ni ljudi koje sam poznavala. Ne nedostaju mi mesta ni osecaji. Znam da tamo ja nisam postojala, nikada nisam bila slobodna. Verujem da je taj osecaj nelagode nastao iz straha da me neko ne pronadje i ne natera da se vratim.
Nece mi smetati da stalno bezim i putujem, nece mi smetati da svaki put uzivam u nekom novom gradu, to sam ja, svidja mi se to. Ali, sada kada sam konacno negde gde mi se svidja i negde gde sam mirna, strah je postao jaci od mene. Nisam spremna da napustim sve sto sam do sad stvorila. Ni zbog proslosti ni zbog tudjih zelja. Zato, jos uvek, kada nocu sama lutam ulicama grada, cesto gledam preko ramena strepeci da me neko ne vidi i ne cuje. Mozda sam, samo mozda, konacno uspela da pobegnem.
Toliko je vremena proslo od mog odlaska da vise nisam sigurna ni da li ljudi iz moje proslosti jos uvek postoje. Znam da ne vredi razmisljati o tome. Dobro mi je ovde gde sam, u novom gradu, sa novim licima, sa novom osobom koju u ogledalu tek ponekad prepoznajem kao sebe,

Izlaz

Zdravo. Posmatram te vec duze vreme. Dugo sedis tu. Zasto places? Ne brini, ne moras da pricas. Verujem da se osecas lose ali isto tako verujem da je tvoje lose bolje od onoga kako se ja osecam.
Zasto cutis? Ne verujes mi?
Meni se cini kao da je svet srusen ali ti izgledas kao da vise nista nece biti kako valja. Verujem da sada izgleda kao da nema izlaza i, veruj mi, i ja se tako osecam.
Ne znam sta ti je i znam da ne mogu da pomognem jer me ni ne poznajes, probaj barem da me saslusas do kraja. Pokusacu da svojom pricom pomognem u popunjavanju tvoje. Ti delujes tuzno, ali ja delujem jos gore. Preispitujem sebe, ne znam gde sam. Verujem da za sve sto nam se desava postoji razlog, ali da li si se nekad osecao kao da ti se sve raspada i da sve sto si planirao pada u vodu jedno po jedno? Mislim da jesi a i ja u zadnje vreme imam osecaj kao da ne umem da se sastavim. Nekako mi je sve sto mi se desava kao neke domine, kad se jedna stvar srusi, srusi se jos milion dodatnih stvari, i taman kad pomislim da se popravlja nesto opet nastane jos veci problem i sta god ja da uradim i cime god da pokusam da se iscupam cini mi se kao da zapravo tonem sve dublje i da necu uspeti.. Nista mi ne ide od ruke, kao da je od pocetka napravljeno tako da jedna stvar ide u propast za drugom i nema nacina da se to spreci i sve samo tera po svom a ja vise ne mogu da zaustavim. Toliko je sve lose da mi ponekad dodje da ceo dan prelezim s pokrivacem preko glave samo da se osiguram, jer je to jedini nacin da ne pokvarim jos nesto.
I kako da prevazidjem sve to? Kako da zaustavim beskonacno rusenje domina? Kako da pomognem sebi? Kako da me zaobidje taj baksuz koji me odavno tera i vuce za sobom? Odakle da pocnem kada se, kojim god putem krenem, spotaknem uvek o isto kamenje i uvek padnem nemocna da se podignem i birim za svaki novi pokusaj?
Ne zelim da pobegnem, znam da ni ti ne zelis, to nije ni opcija ni izbor.
Slusas li me? Imas li neko misljenje? Verujes li mi?
Ne verujem da ti ista znas, ne znam ni zasto pokusavam.
Ipak si ti samo ja.

Vrisak

U kuci je tisina, nema nikoga osim mene. Sedim i prevrcem misli po glavi, pravim zbrku i galamu samoj sebi iako se nista zapravo ne cuje.
Ne volim da budem sama u kuci. Ne volim taj osecaj tisine i samoce, to zujanje i neki los osecaj koji mi sve vreme stoji iznad glave. Ne osecam se sigurno, osecam samo strah i hladnocu.
Pustam tihu muziku, cisto da popunim prostor bar zvukom ako vec ne mogu nicim drugim. Taktovi neke stare pesme  (mnogo starije od mene) me polako smiruju. Volim da slusam staru muziku. Podseca me na neko drugo vreme, kada muzika nije probijala usi, nije tresla celu kucu i kada su ljudi pevali za svoju dusu o raznim stvarima a ne da bi, kao danas, ljudi slusali o tome kako je zanimljivo na primer popiti toliko da ne znas za sebe. Cudan je osecaj.
Lezem na krevet i zatvaram oci. Melodija mi puni usi i sve manje osecam strah. Jos uvek je hladno, jos uvek osecam neku tezinu koja mi vristi nad glavom. Ne zelim samocu, ne zelim nista od ovoga. Samo da neko bude tu, ne mora cak ni da razgovara sa mnom, samo da osetim necije prisustvo, toplotu. Da mogu da kazem da nisam sama.
Svasta mi prolazi kroz glavu. Mnogo ovakvih noci u kojima sam cesto odustajala od spavanja, mnogo ruznih uspomena, mnogo podignutih zidova. Osim muzike koju slusam, ove uspomene i sve kroz sra sam prosla cine me mnogo starijom nego sto jesam. Zapravo, moja dusa je mnogo, mnogo starija od mene.
Cujem kola, sneg pod nogama. Srce mi preskace otkucaj u nadi da je neko dosao. Ali kuca ostaje prazna.
Hladnoca mi se uvlaci u kosti. Teram je od sebe ali jaca je. Pokrivam se preko glave da bi se ugrejala, ali i da bih prigusila jecaje koji postaju glasniji od muzike.
Vise ne umem da se skoncentrisem ni na sta, samo lezim sklupcana i okupana svojim suzama. Nestajem, nosi me vrlog misli. Tonem sama, daleko od svih ostalih. Moji jecaji guse muziku do kraja i vise se nista ne cuje.
A onda, tisina. Tisina je, zapravo, glasnija cak i od mene. Guta me, odvodi me u najdublje ponore iz kojih vise ne znam kako da se izvucem. Ne mogu sama. Dozivala bih ali nema nikoga oko mene. Nestajem u tisini. Cini mi se da se necu vratiti.
Prvo je nestala moja dusa, previse stara da izdrzi sve. A onda sam i ja potonula za njom.