Fizika

Nikad nisam volela fiziku. Previse je to brojeva, jedinica i racuna za moj ukus.  I sad sedim na jednom od tih beskrajnodugih casova i cekam kraj.
Profesorka me opominje da prestanem da pisem. Kaze mi da sam promasila skolu. Ne brinite, profesorka, promasila sam ja zivot, sta je tu jedna skola manje vise.
Svaki dan mi je isti. Nikoga ne upoznajem, ni sa kim ne pricam, ni sa kim se ne druzim. A niko to i ne primecuje.
Retko se smejem. Ponekad samo, dok citam neke nove, tudje price, ili dok plovim svojim mislima, mastom, umem i da razvucem usne u tu krivu liniju koju zovu osmehom. Mada nemam ni volje da se smejem.
Uglavom se zalim na nesto. Na pune autobuse, na guzvu, dosadu, hladnocu.
A ne zalim se na stvari koje pogadjaju mene i moj nacin zivota. Na primer ne zalim se na gubitak koncentracije ili nedostatak vazduha. Valjda sam naucila da prihvatim sebe.
A smeta mi sve, samo nemam kome da pricam o tome.
Jos sedim na casu.
Ne cekam vise ni da mi stigne poruka, jer poruke koje sam ranije cekala sad kao i da ne stizu vise. I kad stizu tu su samo da udare najjace tamo gde najvise boli.
Previse sam sebe unela i sebe pokazala i postala sam dosadna. A i na to sam navikla. Ili me ima previse ili me uopste nema. Ne postoji tu siva boja.
-Ivana, promasila si skolu - opet cujem glas profesorke mog najneomiljenijeg predmeta.
-Ne brinite, profesorka, i ja sama sam promasaj.

Mrak

Sedim na prozorskom simsu i gledam napolje.
Bosa stopala mi vise iznad prazne ulice i osecam kako me golica vetar. Nije vazno.
Pevusim neku poznatu melodiju mada mi se cini da je nikad pre nisam cula.
Vec par sati nigde nema ljudi ali mislim da sada vidim tamnu siluetu nekog coveka.
Priblizava mi se polako.
Gleda gore u mene i ja prestajem sa pevusenjem. Krivi glavu na jednu stranu, gleda me zbunjeno. Mozda misli da cu da skocim. Necu, dodje mi da mu viknem ali se samo smejem. Prestaje da me gleda i nastavlja dalje. Mozda je shvatio da ipak necu skociti a mozda jednostavno zuri. A mozda ga nije briga.
Odlazi i opet je ulica prazna. Neka je, navikla sam da sve bude prazno.
Odavno i sama zivim prazan zivot.
I dalje ljuljam noge iznad ulice mada vise ne mogu da se setim one melodije.
Vracam se svojim mislima. Vrtim pramen kose oko prsta i gledam kako vetar pomera krosnje drveca.
Cuje se neko suskanje, pomeranje a nema nikoga.
Gledam u zvezde. Pruzam ruku kao da cu da dohvatim neku, mada znam da su predaleko, i saram pogledom po nebu. Spajam zvezde prstom da dobijem neki oblik, pravim neka nova sazvezdja. Spustam ruku i zatvaram oci. Vec pocinje da mi bude hladno pa polako i noge ubacujem unutra. I ova noc se zavrsava  i mozda je vreme da i ja sad krenem na spavanje.
Nikad ne spavam nocu. Plasi me mrak. Plasi me odlazak u nepoznato.
Zato svake veceri posmatram nebo.
Vidim da postaje svetlije na horizontu i znam da svice.
Lezem u krevet i zatvaram oci.
Punim glavu sarenim oblicima kojima ne znam ime i nizem note polako jednu za drugom.
I melodija se vraca.

I tako

Zivela sam. Znam to jer se secam osecaja disanja. Udah, izdah. Ali kako mogu da se secam necega sto je mehanicka radnja? Ne znam. U svakom slucaju zivela sam. I bila sam ziva. Ako se uzme da te dve stvari znace isto. 

Negde u vremenu tog mehanickog disanja upoznala sam njega. 

Jos jedan prolaznik mog zivota, mislila sam. Ali tu je jos uvek. Dise isto kao i ja. Samo malo zivlje i dublje od mene jer on ima sa kim to da podeli. Tu je. Deli sa mnom svoje misli, ceka pocetak i kraj mojih recenica i zna o meni vise nego sto sam nekim drugim, blizim ljudima dozvolila da znaju. Tu je. Odgovara na moje pozive i smeje se mojim salama. Brine za mene. A ne treba.

Daleko je. Vazduh nekog drugog mesta i grada struji njegovim plucima i drzi ga u zivotu. Da li i on zbog toga zivi? Zato sto dise? 

Glupo pitanje. 

Tu je. Voli me a ne bi trebalo. Kako mozes da volis osobu koja ne voli sebe? Kako mozes da volis nekoga ko ne zna ni da li ce moci sledeceg meseca ili sledece godine ponovo da udahne vazduh? 

Ne mogu da mu uzvratim. Potreban mi je, bas kao vazduh, drzi me da se ne srusim bas kao sto me i ovo srce drzi. A ne mogu da ga volim. I kako da mu kazem? Kako da slomim njega, a istovremeno i sebe, kada mu kazem da ne mogu?

Ne mogu da mu rusim snove a ni da mu dajem nadu koju nemam ni sama. Kako da srusim njega kada cu istovremeno i svoj oslonac da srusim? Ne mogu to da mu uradim. 

Zasto sam mu dozvolila da se veze? Zasto mu nisam rekla da bira pogresnu osobu? Zasto mu nisam rekla da nikad necu moci da mu uzvratim osecanja? Zasto ga nisam pustila dok je jos mogao da ode? Mogla sam sve ovo da sprecim, mogla sam da ga sacuvam... a nisam.

I opet disem. Jos uvek. A ne zelim.

Ne zelim vise da punim pluca kiseonikom i da kradem vazduh od ljudi kojima je barem zagarantovano sutra. 

Udah. I cemu moje postojanje? Izdah.

Cekam njegovu poruku. Da li zato disem? Da li me ta mala kovertica u uglu ekrana tera da zivim, drzi u zivotu? 

Cujem njegov glas. Nacin na koji izgovara moje ime motivise me da izdrzim, da teram srce da lupa, bar jos jedan dan.  

Smeh. Zvuci kao one cevcice raznih duzina koje kad pomera vetar koji duva prave neobjasnjivu melodiju.

Mozda ipak izdrzim, samo da cujem opet taj smeh.

Sebicna sam. Toliko sam oslonjena na njega, toliko mi je potreban da mi se cini kao da mu dajem laznu nadu. I dajem mu. I mrzim se zbog toga. Ali kako da ga napustim? Da li ce naici neka druga osoba koju ce on voleti i koja ce da popravi sve sto ja rusim u njemu?

A rusim mnogo toga.

Cujem kako mi izgovara ime opet. Kao kada kroz oluju odjednom grane sunce. Prestani, prekorevam sebe. Ne dozvoli mu da se nada.

Treba mi ta kovertica. Gde je? Zasto ne misli na mene?

Pocinje opet oluja.

Sece me recima. Preterala sam. Ocekivala sam da moze da bude sa mnom kad god mi zatreba i njemu je to pocelo da smeta. Oluja lomi sve. Nisu to ni skupoceni prozori, ni stabla, ja se lomim. Krcam daleko glasnije od svega sto znam. Lomim se. Zasto sam morala toliko na njega da se oslonim? Zasto sam morala da budem toliko ja? Zar nisam mogla da se oslobodim svoje licnosti. Jos uvek se lomim. Kad prestaje ovo?  Dosadila sam mu. Dosadilo mu je smisljanje poruka za mene u svakom trenutku. Zato sto je on imao druge za koje je disao, dok sam ja disala samo da se odrzim u zivotu. 

To, ta oluja, to moje lomljenje, te reci koje su me sekle kao najostriji nozevi, to je bila najiskrenija poruka koju sam primila od njega.

Lomim se dalje. Treba mi njegov smeh da se sastavim. A ne smem da ga zovem, lomi me. Moram da prestanem da mislim o tome. Moram da se sastavim. Kako je ono bese islo? Udah, izdah.

Jos sam ziva?

Lomljava ne prestaje a ja jos uvek disem?

Zasto?

Zasto ne prestanem vec jednom?

Slusam poruke koje mi je ostavio u sanducetu. Slomljen je. Plasi me njegov glas. Plasi me sta sam mu uradila. Zasto ga nisam pustila? Zasto sam dozvolila da sve u njemu umre zbog mene? Plasi me njegov slomljeni glas. Kako bi se slomio kada bi znao da ne mogu i ne zelim da mu uzvratim osecanja? 

Plasim se njegovog bola.

Plasim se da ga ne izgubim.

Plasim se da cu da ga srusim.

Plasim se.

I zasto ne prestanem da pisem vec jednom?