Bajka

Kao mala sam mnogo volela bajke.
Valjda ono sto covek ne nalazi u stvarnosti trazi u izmisljenim pricama za decu. Ali ne mora svaka bajka da bude pisana da bi uspavala neko dete. Postoje bajke koje se razumeju tek kada covek odraste. Postoje one sa srecnim krajem, postoje one sa tuznim a postoje i one koje nemaju kraj. Na primer, niko nikad nije saznao sta se desilo sa misevima i mackom  zavrsila Pepeljuga. Da li su i oni ziveli srecno do kraja svojih misijih i macijih zivota?
Sto dovodi do nekog cudnog zakljucka da su i nasi zivoti nekakve bajke.  Isprepletane jedna sa drugom, te bajke prave povezanost izmedju nasih zivota, izmedju nas i ljudi koje srecemo negde usput.
Negde u knjizi svih tih bajki na svetu nasla se i ova moja koju, u nedostatku neke kreativnije reci, zovem zivotom. Stranice moje bajke ispisujem ja, svakog trenutka. Ponekad, samo ponekad, legnem na krevet i citam je ispocetka.
Bila jednom jedna (jer tako svaka bajka treba da pocne) ja.
Nisam se rodila ni kao princeza, ni kao prosjak vec vise kao sporedni lik, neko prosecan, jednostavan.
Zivela sam po nekim unapred odredjenim pravilima, nekom sablonu koji je odredjen porodicom u kojoj sam se rodila.
Nisam se ubola na vreteno niti sam bila otrovana nekom carobnom vockom, zapravo sam zivela sasvim normalnim zivotom.
I tako dok se nije pojavio princ (jer svaka bajka mora da ima princa).
Moj princ nije dosao ni u obliku zabe, niti je imao belog konja (mada je imao psa ali pretpostavljam da to nije isto, ovo je malo modernija bajka).
On je razbio monotonost. Zivot se vise nije svodio na neke dane odredjene krajem nedelje, na mesece odredjene letom koje tek treba da dodje. On je bio taj zbog koga sam cesto iskakala iz sablona u koji sam bila tako cvrsto upletena. On je bio jedina osoba s kojom sam zelela da budem, jedina osoba koja mi je na tim stranicama bila toliko bitna. jedina osoba zbog koje sam i pomislila da nadjem nacin da se preselim u drugi grad, daleko od ljudi koje poznajem daleko od zivota kakav sam do tada imala. Iako nismo imali unapred odredjen brak kakav postoji u bajkama, bio je jedina osoba koju zelim da imam kraj sebe u tom i u svakom narednom trenutku.
Ovo je prica o tome kako smo mogli mnogo toga da su nam bajke bile drugacije ispisane. Da smo se rodili u istom gradu. Da smo se ranije sreli, bolje poznavali. Ali se cela prica svodi na to sta bi bilo kad bi bilo. Da li bismo se posle nekog vremena razdvojili da zivimo razlicite zivote? Sto dovodi do toga da smo sada tacno tamo gde treba da budemo.
Upoznali bismo se na nekom posebnom mestu, mozda druzili neko vreme, mozda bismo bili jedno drugom ravnoteza, dobra stvar za sve one lose koje bi postojale. Mozda bismo posle nekoliko dana, meseci, godina, shvatili da smo jedno za drugo, mozda bismo se prvi put poljubili na tom posebnom mestu na kom smo se i upoznali. Mozda bismo bili dugo zajedno, mozda bismo na kraju odlucili da smo jedno za drugo i da ne postoji niko ko bi to mogao da promeni. Niko drugi me ne bi zanimao dokle god bi me on zeleo. I bio bi najvaznija stvar u mom zivotu.
Iako se prica nije razvijala u tom smeru, iako nismo rodjeni pod istom zvezdom, nasli smo nacin da dodjemo jedno do drugog, da se pronadjemo u moru izgubljenih ljudi. Ja sam pronasla njega i sebe u njemu a on je pronasao mene i sebe u meni. Kao razlicite polovine iste vocke bacene pod odvojene zvezde tako da jedna ne moze bez druge i samo zajedno mogu da cine bas tu vocku.
Spavala sam a on mi je dolazio u snove, bila sam budna i on mi je dolazio u mastu. Iako nasi roditelji nisu bili ni kraljevi ni kraljice, ni najvazniji ljudi u drzavi, iako nas brak nije bio ugovoren nimalo se nisam dvoumila kada bi me pitao da li bih provela ostatak zivota sa njim.
Moj princ je bio prelep, imao je najlepse oci i osmeh koji je topio led, ali nisam se zbog toga vezala za njega. Nisam se vezala za njega ni zbog toga sto je on mene smatrao princezom iako sam to najmanje bila. Vezala sam se za njega zato sto je bio tu kada mi je bio potreban, zato sto mi je mamio osmeh na lice, zato sto mi je ispunjavao dane, misli, osecanja. Volela sam mog princa na taj neki savrsen nacin koji nije imao veze ni sa izgledom, ni sa bogatstvom, nego samo sa cistim osecanjima koja su bila vezana za njegovu licnost. Niko mi nije bio ono sto mi je bio on i ni za sta na svetu to ne bih menjala.
Dakle nasa bajka je imala pocetak da je bilo jednom jedno... nesto, nasa bajka imala je princa i devojku koja je bila zaljubljena u njega. Nije imala mitska stvorenja, ni zmajeve ni magiju ali nije to bila kljucna razlika izmedju nje i ostalih bajki.
Nasa bajka je stvarnost. Likovi su stvarni, opipljivi. Osecanja su stvarna i duboka a reci kojima je pisana nisu samo reci.
Nasa bajka smo mi.

Roman

"Sanjao sam te ja i u prethodna tri zivota"
Ova recenica mi se mota po glavi od kad sam je prvi put procitala. Podseca ma ne njega. Dugo se nisam osecala ovako kako se zbog njega osecam. Dugo nisam posvetila toliko paznje i misli nekome. Dugo nisam provela toliko sati cekajuci nekoga kao sto cekam njega. Dugo nisam imala taj osecaj da su se moji prethodni zivoti svi zajedno udruzili da nas u ovom zivotu spoje, da nas povezu. Mozda sam i ja njega sanjala u prethodnim zivotima. Mozda smo u svakom narednom zivotu bili sve blize jedno drugom dok se konacno ne sudarimo, mozda u ovom a mozda u nekom od sledecih zivota.
I volim taj osecaj. Volim taj pocetak, taj prvi treptaj neke nove ljubavi, taj trenutak kada nista nije izvesno ali se ti ipak svaki put glupavo smesis svakoj novoj poruci.
Volim taj trenutak kad ne znas kako ce sve da se zavrsi ali i ne zuris da saznas jer je pocetak toliko lep na sve nacine da o kraju i ne razmisljas. Plasis ga se, strepis ali ne razmisljas o njemu.
Osecam kako nas spajaju neke niti. Svetlucaju u mraku i vode nas jedno do drugog i trepere od zelje.
Ali kojim se nitima kroji sudbina?
Kojim nas bojama spaja?
U koji univerzum nas svrstava?
Zatvorim oci. Ne vidim zvezde. Ne vidim san, ne priblizava mi se, ne juri me. Vidim note. Uvijaju se i plove i jure potocima mojih misli. Sviraju neku tihu poznatu pesmu. Zure, padaju, lome se. I sviraju.
Osecam da mi fali.
Fali mi njegovo prisustvo. Fali mi da me drzi za ruku, da se smeje onim svojim zvonkim glasom. Da me smiri.
A nema ga. Nema ga a ja ne znam kada cu ga ponovo sresti.
Za nedelju dana? Za mesec dana? U sledecem zivotu?
Ne smem da razmisljam o tome.
Gde je? Da li ga jos uvek vuce proslost? Da li jos uvek voli proslost? Da li ga zove, da li ga juri? Ja sam sa svojom prosloscu rascistila ali da li je on sa svojom? Da li odluta ponekad? Da li mu u tim trenucima zafalim ja? Onako bar na trenutak? Da li i on nocima sanja kako me drzi za ruku onako kako ja sanjam njega? Onako kako ja mastam o njegovim prstima upletenim u moju kosu..?
Da li ga posecujem u snovima? Da li ga ljubim? Da li utonem u san sa njim, zagrljena?
Da li i ja njega podsetim na neki pazljivo napisan ljubavni roman? Na neki od onih romana ispisanih u trenutku savrsene tisine ispunjene samo inspiracijom?
Sasvim sam sigurna da je on moj roman. Dugacak, ispleten najdubljim recima, onaj koji se dugo cita ali ne zato sto je dosadan nego zato sto je steta procitati ga odmah. Ispitujem svaku rec, polako slazem stranice, resena da zapamtim svaki detalj, da zamislim svaku sitnicu, da ga dozivim u svakom obliku, da ga sacuvam u posebnoj komori srca dokle god se ne zavrsi, dokle god ne vidim onu poslednju tacku na kraju recenice.
On je moj roman. Njegovi osmesi su reci koje ispisuju stranice. Njegove oci osvetljavaju nova poglavlja. A svaki njegov treptaj je trenutak otkucaja mog srca. I tako listam njegove stranice, citam njegove osmehe i zaljubljujem se u njegove oci, sve u trenutku otkucaja srca dok se ne ispise neka nova rec.
Volim da ga upoznajem na taj nacin. Volim da zavolim knjigu zbog onoga sto pise u njoj bez obzira na njen omot i korice. Volim da osetim onaj miris knjiga,  da prepoznajem knjige po mirisu a ne po izgledu. Jer, neka cula su jaca od pogleda.
On je moj omiljeni lik u nasem romanu.
Da li ce i nasa prica da se zavrsi srecno?

Prica o Petru

Jasno se secam nekih perioda svog detinjstva.
Secam se pojedinih ulica, boja, mirisa, ukusa. Nekih stvari sa kojima ne mogu da povezem cula ali mogu da izvucem secanja. Neopipljiva, jaka, teska i bolna secanja.
Svakoga dana sam prolazila istim ulicama. Par koraka pa skretanje levo, jos par koraka pa ulica desno i tu sam. Cak i danas kada hodam, hodam istim putem. Samo mi treba manje vremena.
Bila sam mala. Sitno gradjena, mrsava, sasavih loknica koje su mi uokvirivale lice i plavih ociju koje su se isticale naspram mog bledog tena. Volela sam ljude. Uzivala sam u drustvu, u paznji, onako kako svako malo dete uziva u stvarima oko sebe. I svojim malim koracima svakoga dana sam setala istom stazom do vrtica. Uskim prolazom, obicno drzeci nekoga za ruku, diveci se visokoj ogradi (koja, kasnije sam shvatila, i nije tako visoka). Trckarala sam i skakutala jedva se suzdrzavajuci da ne poletim od srece sto cu videti svoje drustvo.
Prvog dana u vrticu (ili barem prvog kojeg se secam), ja divlja, pricljiva i zivahna, zalepila sam se bas za onog decaka koji je sedeo u cosku, izdvojen od drugih, sam sa svojim mislima, negde u svom svetu. On se zvao Petar.
Petar je bio bas onakva vrsta deteta potpuno razlicita od mene, od njega su se svi sklanjali a sa mnom su svi zeleli da se druze. Ali ja sam zelela da se druzim sa Petrom. Imao je plavu kosu i oci boje topljene cokolade, imao je neki stidljivi osmeh koji je retko pokazivao. Ali ja sam zelela da se druzim sa njim.
Vremenom smo Petar i ja razvili neku samo nama znanu vezu, gradili nevidljivu nit koja nas je spajala i postajala sve cvrsca svakim novim danom. Kada Petar nije dolazio u vrtic ni ja nisam zelela da budem tamo. Kada sam ja bila bolesna Petar je dolazio kod mene da se razboli da ne budem sama. Malo je reci da se nasim roditeljima to nije dopalo, ali ko brine za roditelje?
Da, Petar je bio sasvim posebna vrsta decaka.
Godine su prolazile i vreme nas je sustizalo. Rasli smo oboje, Petrova kosa vise nije imala onaj zlatni sjaj a moje lokne su postajale tamnije i gusce. Petar se cesce smejao a ja sam cesce trazila razlog da ga nasmejem. Iako je odrastao bez oca, postao je slika i prilika onoga kako treba da izgleda jedan poseban decak.
Nismo se odvajali kroz godine skolovanja. Iako je Petar bio veoma privlacan devojcicama u nasoj skoli i mogao je da bude sa svakom koju bi pozeleo, nikad nije pokazao interesovanje za bilo koju od njih. Nastavio je da se druzi sa mnom jer se nasa nit nije kidala ni posle toliko godina, tako da sam ja postala predmet mrznje medju devojcicama. Ali nije me bilo briga. Imala sam Petra a njegovo prijateljstvo bilo je vrednije i zrelije od svih devojcica koje su tako besomucno pokusavale da ga se docepaju.
Put u srednjoskolske vode razdvojio je mene i njega ali nikada nije sasvim pokidao nasu specijalnu povezanost. Petar je imao ono sto je zeleo, vodio je normalan zivot, stvarao svoje snove i jurio svoje zelje. Na njegovom licu nikada nije prestala da se nazire ona decija lepota koju je imao i prvog dana kada mi je onako namrgodjen rekao da ne zeli da se druzi sa mnom. Ispod njegove, tada vec crne  kose, jos se nazirala poneka zlatna nit, da podseti i mene i njega da smo jos uvek klinci. Isti oni klinci koji su zajedno naopacke visili sa vrha penjalice dok nismo jedno drugom priznali da se plasimo visine.
Isti oni klinci koji su gurali jedno drugo napred i onda kad se cinilo da stojimo u corsokaku.
I njegove oci su bile iste. Tople i prelepe, sa istom kolicinom tuge koja je plovila njima.
A ipak nikad nismo bili zaljubljeni jedno u drugo. Valjda smo prevazisli tu fazu kada smo zajedno prelezavali boginje i vidjali jedno drugo u najgorem izdanju. Pretpostavljam da takvo prijateljstvo nikad ne preraste u ljubav.
Jurili smo kroz hodnike srednjih skola. Vreme se igralo nama a mi smo se igrali sudbinama, i tek ponegde u sred tih igara sreli bismo se na ulici i opet trosili sate u razgovorima. U takvim trenucima nedostajalo mi je detinjstvo. Nedostajalo mi je da imam tih desetak godina manje, da mi jedina briga bude zasto Petar spava u vreci pored mene a ja ne mogu da zaspim pa ga cackam kosom. Nedostajalo mi je da cekamo zajedno Novu godinu i na kraju je docekamo tako sto prespavamo po 15 sati. Nedostajalo mi je da mu aplaudiram kada na proslavi mog rodjendana ugasi moje svecice umesto mene. Nedostajalo mi je jer sam znala da je taj decko, koji stoji ispred mene i prica nesto tim dubokim glasom, provlaci prste kroz svoju tamnu kosu, smeje se nekim izvijenim osmehom i glumi huligana obucen u trenerku, taj decko koji nosi paklu cigareta u dzepu samo da bi se hvalio iako nikada ne bi zapalio nijednu, znala sam da je taj decko Petar. Moj Petar kojeg sam mrzela kad bi me pocupao za kosu da mi kaze da sam cupava i da treba da se ocesljam. Moj Petar koji bi me zvao u sred noci da se zali na neku devojku koja mu je slomila srce a ja bih se cudila kakav je to univerzum u kome postoji devojka koja bi mogla njega da ostavi.
Prestizale su nas godine. Jurila su nas punoletstva a Petar je bio poznat po tome sto je bio zvezda svake zurke, cak i kad ne bi puno popio njega je vodio neki adrenalin.
I tako je dosla ta jedna zurka. Negde par sati udaljena od naseg kraja, nase ulice.
Probudila sam se isto onako kako se budim svakog dana i samo sam cula vest da ga nema.
Da ga nema i da je na njegovom mestu ostala samo praznina. Nema ga a umesto njegovih ociju bila sam osudjena da gledam u mrak.
Plakala sam, dozivala sam ga, molila ga da se vrati ali me nije cuo. Zelela sam da vristim, da vristim dok me ne cuju svi bogovi ovog sveta, da mi ga vrate, da ga puste nazad jer on zasluzuje da zivi. Zasluzuje da se ponovo smeje, da dobije jos jednu sansu da ispravi greske koje je pravio. Sasvim sigurno nije zasluzio da zavrsi toliko daleko od mene, na sasvim drugoj strani, tamo gde ne mogu da ga dotaknem, da ga zagrlim, da mu kazem da mi je drago sto je bio toliki namcor kad smo bili mali.
Njegovim poslednjim uzdahom bila je prekinuta nasa pazljivo izgradjena veza. Ali valjda tako i treba da se zavrse prava prijateljstva? Mislim da je to ispravan nacin ali mislim da vreme nije bilo pravo. Za njega sigurno nije.
Tada kada me je on napustio postala sam onakva kakav je on bio kada smo se upoznali. Ona koja sedi u cosku, izdvojena od drugih, sama sa svojim mislima, negde u svom svetu.
Stojim obucena u crno, crvenih ociju i upalih obraza. Bez ikakve zelje da udisem vazduh, da komuniciram sa ljudima, da postojim. Pricaju o njemu, jedni za drugima penju se na neku pozornicu i pricaju. Ljudi koji ga znaju po par meseci, mozda koju godinu, pricaju o njemu a ne znaju nista. A ja ne mogu. Ne mogu da progovorim. Ne mogu da nadjem reci kojima bih opisala tih 15 godina koliko sam ga poznavala. A i da imam reci ne bih mogla da pricam. Grlo mi je blokirala knedla a ja sam samo stajala, staklenog pogleda i dalje ne zeleci da zivim. I njegova mama je to znala. Drzala me je za ruku, nesvesva sveta oko sebe, izgubljena, obeshrabrena. U mnogo gorem stanju od mene.
Pricaju i dalje o njemu. O zivotu koji je vodio. O tome koliko je bio srecan. O tome koliko je snova imao i zeleo da ostvari a nije mogao i nikada ih nije ostvario. Pricaju o njemu a nista ne znaju.
Iako sam mrzela sto mi je oduzet, iako sam unapred htela da umrem zbog svakog narednog trenutka u kome necu moci da ga cujem, vidim, dodirnem, u kome necu moci da ga podsecam na nase dozivljaje, iako sam mrzela svoj buduci zivot u kome nece biti njega, znala sam jednu stvar. Petar jeste ostvario ono sto je zeleo. Na nacin koji ga je oteo od mene, na nacin na koji je mene ostavio samu, osudjenu na zivot bez njega, on je ostvario jedino sto je istinski zeleo a sto niko od tih ljudi, koji su se predstavljali kao njegovi najbolji prijatelji, nije znao i nije spomenuo u svojim govorima. Petar je otisao da upozna tatu.
***
Proslo je godinu dana a praznina koju je ostavio za sobom jos je tu. Vuce me u neke duboke ponore i pretvara se u suze onda kada me niko ne gleda. Svakog dana zahvaljujem Bogu sto sam imala tu srecu da ga upoznam, da vidim svet njegovim ocima, da budem makar na tren u njegovoj glavi. Takav prijatelj i takvo detinjstvo provedeno sa njim poklon je od sudbine i nikada necu proziveti dovoljno stvari da se joj se oduzim sto mi je dala njega. Mada isto tako nikada necu moci da oprostim sudbini sto mi ga je oduzela.
Znam, sigurna sam, da je sada na nekom lepsem mestu, nadoknadjuje izgubljene godine sa tatom. A sigurna sam i da on povremeno pogleda sta radim, ceka dan kada cu svojoj deci pricati o najdivnijoj osobi koju sam ikada upoznala.

Strah

Presecena.
Odjednom odsecena od sadasnjosti i stvarnosti. Osamarena. Rasejana. Zbunjena.
Cudno je to kako jedan poziv uzburka milion emocija.
Strah. Strah.
On izlece kao najjaca od svih emocija. Preplavljuje me, povlaci u neku neistrazenu dubinu i ostavlja me tu.
Strah.
Jak, jaci od svega sto sam ikada osetila.
Strah. Strah od gubitka.
Poziv koji presece dan.
Urgentni centar.
Ljudi u belom.
Puna cekaonica.
Puna ali prazna jer ja sedim sama. Okruzena... pa, nicim osim straha.
U tom trenutku izmedju mene i te bolnicke sobe vazduh popunjavaju uspomene. Trenuci. I strah.
Uspomene.
Bas na ovakvom mestu smo se i upoznali. Na jednom ovakvom mestu, belom, dosadnom, sterilnom i depresivnom mestu ja sam prvi put ugledala te iste oci koje mi sada ne dozvoljavaju da pogledam. Secam se svakog trenutka. Prevazisli smo sve faze upoznavanja i instiktivno se odmah pronasli jedno u drugom povezani istim strahom koji smo videli jedno drugom u ocima.
Nismo isli u istu skolu, nismo imali isto drustvo niti smo delili iste trenutke proslosti a povezala nas je ista sudbina. Isti strasni trenuci prozivljeni, isti bol koji je nadolazio u talasima i sirio se na dve potpuno razlicite osobe.
A u tom trenutku, u toj cekaonici, napadali su samo njega. Zelela sam da predje na mene, da ne bude sam u tome, da ga ne boli. Suze su mi brzinom svetlosti jurile niz obraze i nestajale negde na mojoj odeci dok sam ja pokusavala da skrpim sopstvene misli, da se uhvatim za neku nadu da ce njemu biti dobro.
Jer ako njemu ne bude dobro nece ni meni. Sigurna sam u to. Onaj isti bol koji nas je povezao sada je stajao u vazduhu cekajuci, onako kako ja cekam vesti o njemu, da ode, da nestane, samo da ne bude sa njim u toj prostoriji.
Samo sam zelela da ga vidim. Da pogledam u njegove oci i da se uverim da je dobro. Da oteram bol.
Ulazim. Svakim novim korakom rasprsujem uspomene koje su me delile od tih vrata, od te prostorije i ulazim da se susretnem ponovo sa njim.
Gledam ga. Zavisnog od aparata koji mu odrzavaju rad srca. Zavisnog od tih zelenih linijica koje zapravo uoste ne lice na njegov zivot koji prikazuju.
Bled je. Nesvestan stvari oko sebe. Ali ziv. Sa nekim cudnim prozirnim osmehom na licu. Ali on. Ziv. Onakav kao kad sam ga upoznala. Spreman da porazgovara sa osobom u krevetu pored iako je nikada pre nije video. On.
Nije mi bilo neobicno da ga vidim takvog, bledog, slabog. Izgledao je kao da ce da se prelomi ako ga dotaknem. Nije mi bilo neobicno ali je bilo bolno. I nije mi smetao taj bol jer sam se nadala da  ako mene zaboli njega ce prestati. Otici ce taj bol i vise se nece vracati u njega. Napustice ga makar morao da se useli u mene.
Ne vidi me. Ne cuje me. Ali mu ja ipak pricam. Pricam mu o mojim danima, kako provodim vreme, pricam mu o novoj ljubavi koju sam dozivela, o novoj nadi u mom zivotu, pricam mu ono sto voli da slusa. Znam da je tu. Njegovo srce kuca u ritmu mog glasa. Njegove oci vide neke druge svetove u snovima.
Ponovo ljudi u belom. Odvajaju me njega. Vracaju one uspomene u prostor izmedju nas dok se ja udaljavam od njega, od kreveta u kom lezi, od prostorije i zgrade u kojoj se nalazi. Rasejana sam. Misli jure iako ih zapravo ne pratim i ne hvatam. 
Volela bih da sam mogla da ostanem uz njega, da, onako kao dok smo bili u istoj sobi, pricamo do kasno uvece, teramo bol, zivimo trenutke.
Znala sam da ce biti dobro. Znala sam da se nista nece iskomplikovati. Znala sam da ce njegovo srce nastaviti da kuca istom onom jacinom, mnogo cvrscom i boljom od onih linija na ekranu kraj njegovog kreveta.
Ali ipak je tu bio strah. Strah da sam mogla da ga izgubim. A samim tim sto sam imala slicnih problema strah da sam mogla i sebe da izgubim zajedno sa njim.
Strah. Cekanje.
Bol.
Zelja da njegov bol nestane.
Ali unapred sam se radovala. Radovala se trenutku u kom su ponovo ugledati njegove oci i u njima prepoznati sebe.
Unapred sam se radovala njemu.
I trenutku u kom cemo oboje stvoriti neke nove uspomene. Nezavisni od aparata koji, ironicno, bezivotno pokazuju nase linije zivota.

Misli koje se bore da izbiju napolje nekim smislenim redosledom.

Pada kisa.
Ne ona sitna kisa koju osetis tek kad satima stojis na istom mestu nego ona jaka, kao da neko sipa lonac vode samo na tvoju glavu.
Steta, posle onako toplog jutra.
Stojim na stanici. Cekam autobus. Kisa mi se cedi niz lice i ramena i preplavljuje me miris sumskog voca i vanile. Kaput mi je potpuno mokar i tresem se od hladnoce i nisam raspolozena ni za sta. Temperatura preti da me u potpunosti slomi i ne mogu da shvatim kako sam tako vrela a tako mi je hladno. Tresem se. Kosa mi se cedi niz ledja i ramena ali ne zalim se jer mirise prelepo.
Ulazim u autobus koji toliko prokisnjava da mi se cini da bih manje pokisla da sam ostala napolju. Ruke su mi crvene jer moje telo ne moze da se dogovori sa sobom da li mu je toplo ili hladno.
Pored mene stoji decko iz moje ulice kojeg poznajem vec 15 godina i koji je proveo sa mnom mnogo vremena, u ulici vozeci bicikl dok smo bili klinci, u parkovima, osam godina u istom odeljenju.. a sada tako stoji pored mene kao da me ne poznaje. Jer, negde u toj osnovnoj skoli nestalo je ono decije druzenje kada nije bilo bitno s kim se druzis i na mesto njega je doslo zezanje od strane drugih decaka ako se druzis sa devojcicama. Cini se da se ni posle 4 godine koliko je proslo od osnovne skole takve barijere ne daju srusiti.
Izlazimo na istoj stanici, setamo istim stopama, ja malo iza njega jer ne mogu da ga stignem i slucajni prolaznici bi sigurno mislili da se ne poznajemo. Zna da kisnem, da sam par koraka iza njega ali mu ni na kraj pameti nije da zastane, da se okrene, da mi ponudi da nastavim sa njim pod kisobranom da ne pokisnem. Samo odlazi, tek tako a ja ubrzo zaboravljam na njega, kao na nekog sporednog lika u nekoj od onih preobimnih dosadnih knjiga.
Ulazim u kucu. Mokra, hladna i vrela istovremeno. Mokrih patika, mokrih carapa, mokre kose. 
Stavljam vodu za caj. Trazim nesto da smanjim temperaturu. Rastrojena. Nepovezanih misli. Oblacim pidzamu i ulazim u krevet iako nema ni 9 sati.
I misli kao po komandi odlaze u njegovom pravcu. Tamo, ka drugom gradu. Tamo gde je i moje srce odletelo u nekom trenutku. Lutam mislima, trazim ga, smesim se na samo stvaranje njegovog lika kad sklopim oci. Setaju mi kroz glavu njegove reci. Srce lupa. Znam taj osecaj. Odavno nisam imala takav osecaj. Kao da odjednom sve ima neku svrhu, sve postaje vazno, svet ponovo pocinje da se vrti jer ima razloga posle toliko vremena. Njegov osmeh je svakako dovoljno dobar razlog.
Jedna misao, jedno prisecanje se bori da izadje a ja uporno odbijam da ga oblikujem jer se plasim da cu da poludim od tolike srece. Reci se formiraju i konacno izbijaju napolje. Priznanje. Najlepse priznanje koje sam ikad cula. Sacuvano samo za mene. Zasiveno samo za moje srce, stvoreno da poremeti svaki delic mene, da me zagreje i ohladi na slican nacin kao ova temperatura koja dolazi i odlazi svakih par minuta.
Smesim se sebi u mraku. Sigurna sam da niko nikad nije dobio takvu poruku kakvu sam ja dobila od njega jutros, u trenutku dok se zora borila sa mrakom, dok je nebo postajalo sve svetlije i sunce mi se sunjalo u sobu. Jedino sto je falilo tom trenutku bio je on, da stvarno, najstvarnije bude pored mene. Da ga dodirnem, osetim, da ponovo cujem taj smeh.
Taj smeh.
Kisa lije. Previse vode. Previse kapi koje neprestano padaju. Previse svega a premalo njega.
I mojih reci je previse. Redjaju se jedna za drugom kao treptaji, spontane a potrebne. Mnogo ih je a opet premalo da opisem njega. Da opisem svaku sitnicu u koju sam se malo pomalo zaljubila.
Misli putuju do njega.
Srce je odavno otputovalo.