Sedim ispred laptopa i radim ono sto najbolje umem, svesna toga da nikada nisam pisala na ovaj nacin, ali mi ovih prethodnih dana mozak ne da mira ne pustajuci me da izbacim iz glave sva ta pitanja koja me toliko muce. Postoje neke stvari koje bih napomenula pre nego sto nastavim da pisem. Prva stvar, koja mi sluzi da se ogradim od svega sto bi ljudi mogli da pomisle i kazu, a to je da svrha ovog teksta nije vredjanje ni omalozavanje nikoga, ni ljudi koji se spominju a ni onih koji bi se mozda poistovetili sa onime o cemu pisem. Druga stvar je da je ceo tekst napisan iz licnog iskustva, sa ponekim dodatim desavanjima ljudi sa kojima provodim vreme, a koje necu citirati niti bilo cime naglasiti da je taj deo teksta uzet iz tudjih zivotnih situacija. Treca, ali ne najmanje bitna stvar (a, nazalost, ne salim se) je to da, kako god se cinilo u tekstu, nisam feministkinja, nisam u sekti, nisam bi, nisam gej i ostale slicne stvari koje vam padaju na pamet da sam dok citate ostatak teksta. Sedim i pisem ovo kao potpuno normalna devojka kojoj se desavalo sasvim dovoljno sranja i pokusavam to da razresim na meni najlaksi nacin - pisanjem tekstova i postavljanjem pitanja (na koja verovatno necu dobiti odgovor ali cu ih barem izbaciti iz glave na neko vreme).
Moje prvo pitanje je zasto. Zasto postoji razlika izmedju toga kako se posmatra zenska osoba a kako muska. Stojim u cosku. Stojim kao osoba koja je u zivotu bila u dve veze. Ne, ne racunam samo ozbiljne veze a preskacem one smesne. Ne, mislim bukvalno dve. Stojim u cosku i iz tog ugla vidim dve stvari. Devojka, koja ima decka, ljubi se sa nepoznatim likom. Sa druge strane stoji decko koji ima devojku, ljubi se sa nepoznatom devojkom. Razlika izmedju njih je sto ce tu devojku koja je zaboravila na decka nazivati kurvom a tog lika koji je zaboravio na svoju devojku tapsati po ledjima i hvaliti ga kako je smeker i kako je to super i sad je ostvario najveci san i on je njihov idol. Stojim u tom uglu kao osoba koja je dva puta bila prevarena. Prvi put je bilo u prvoj ozbiljnoj vezi koju sam imala i bila sam savrseno i potpuno slepa za sve sto se desavalo oko mene, potpuno nesvesna svega sto se desavalo iza mojih ledja, u zaljubljenoj zabludi da je sve savrseno i da bolje ne moze i da ne postoji lepsa veza od te. Nisam bila ljubomorna, bila sam sigurna u sebe i ono sto sam imala i smatrala sam da dobijam sasvim dovoljno ljubavi za onoliko koliko sam ja davala. Pricam kao preemotivna osoba koja sve oseca i vise nego sto je potrebno, kao osoba koja zaplace za svaku sitnicu, kao osoba koja daje sve od sebe i ne postavlja pitanja, ne brani, ne trazi. Jedina stvar koju sam zelela je da ne budem prevarena i upravo se to desilo. Shvatila sam da sam zivela u zabludi i da je moguce preci sa ljubavi na mrznju brzinom prekidaca lampe. Plakala sam. Bila sam izlomljena. I, najbitnije od svega, rekla sam ''Nikad vise''. Nisam bila ni sa kim dve godine. Smatrala sam da sam dala sve sto sam imala da dam i da mi je potrebno vreme da predjem preko svega toga a da cu za to vreme da se posvetim necemu bitnijem i boljem. Zato sam znala, dve godine kasnije kada sam upoznala decka sa kojim sam sada u vezi, da nece biti lako, ni njemu sa mnom, ni meni da se otvorim i spustim svoje zidove, ni da se ne plasim da ce mi se desiti isto sto i prethodni put. Eh, sad, pretpostavljam da se posle prve prevare na neki nacin otvore oci za neke sitnije stvari i za bolje citanje onoga sa kim si, te sam tako otkrila i drugu prevaru radeci ono sto nikada ne radim - citajuci poruke. Ne kazem da sam ja tu ispala dobra osoba a on losa, niti da nisam imala poverenja, samo sam osetila da je u tom trenutku sa njim bilo nesto drugacije nego inace. Slomila sam se. Nisam znala ni sta da mislim ni sta da uradim. A, naravno, prva stvar koju sam uradila je da lupam glavom o zid razmisljajuci o tome sta nije u redu sa mnom. A onda sam napravila jos jednu gresku - dozvolila njemu da se naljuti na mene jer sam ja tu bila losa osoba sa manjkom poverenja koja cita tudje poruke. Dugo me je mucilo to. Dugo sam se lomila sta treba da uradim i sta ce da bude sa nama. Znala sam samo jednu stvar a to je da zelim da budem sa njim. Nikome nisam ispricala sta se desilo. Ni najboljoj drugarici. Zasto? Zato sto sam znala da ce da se pojave osude kako je trebalo da ga ostavim. A ja sam znala da, bez obzira na sve, ja njega volim dovoljno da predjem preko svega, preko lazi, preko opravdanja i preko te price o kojoj i dalje ne znam nista osim da sam oprostila. Znala sam, vodjena onom prvom situacijom kada mi se to desilo, da ne zelim da izgubim njega i time da izgubim sebe. Znala sam toliko i to mi je bilo dovoljno. Za sada.
Sto me dovodi do druge stvari o kojoj zelim da pricam. Stvar koja me je najvise povredila, osim cinjenice da sam bila prevarena (opet) je sto niko nije stao u moju odbranu. Toliko ljudi, koji stoje preda mnom i kazu da me gotive, da me vole, da sam im prijatelj, niko ni u jednom trenutku nije stao da kaze ''Ehej, cekaj malo a sta je sa Ivanom, govno jedno?''. Ne. Stali su pored njega i potapsali ga po ramenu, izgrlili, cestitali, sta vec. Da sam u pitanju bila ja ta koja je drugarici poslala poruku prvom prilikom kad sama odem negde ''Ej, smuvala sam dva lika znas kakvi su majko mila'', otprilike iste sekunde bi mi stigao odgovor ''Imbecilu retardirani a sta je sa tvojim deckom debilcino jedna?!''. I sve to iz jednog prostog tazloga - sto svakoj osobi koja meni pridje sa bilo kakvom namerom dajem do znanja da sam zauzeta i da mnogo volim svog decka, sto opet dovodi do zakljucka da on, ne strancima nego ljudima sa kojima doslovno provodi svaki dan i prica sa njima sve vreme, nikada nije dao do znanja da sam ja nesto so u njegovom zivotu vredi toliko da bi imao samo mene i da neko drugi nije potreban. Jer, da jeste, reakcija ne bi bila ''Kakve su bile, dobre, a?, vec bi neko stao u moju odbranu i rekao mu da je kreten. Ne mogu da kazem ''Svi muskarci su isti'' jer, kao sto sam vec napomenula, dve veze u zivotu nisu ni priblizno dovoljne za tako veliki zakljucak, ali mogu da kazem da je jedini odgovor koji sam ja imala na to sve bilo razocaranje. Cutala sam i posmatrala svoj svet razocarano. Prva stvar koja mi je opet, naravno, pala na pamet bila je - sta nije u redu sa mnom? Zasto se to meni desava? Da li sam uvek ususkana u to neko lazno svetlo i smirenost samo da bih dobila to sto uporno dobijam? Osecala sam se prazno i volela bih da mogu da kazem da je ta praznina nestala. Ali nije. Ostala je tu, mozda malo manja i svetlija ali je tu. Zajedno sa nepoverenjem i ljubomorom koje su dosle uz to. Svesna sam da sam i ja tu kriva, da nije trebalo da uopste uzimam telefon, ali se vodim time da bi sada bilo jos gore i da bi svi oni gledali u mene kao u nevidjenog idiota koji nije dovoljno pametan da vidi sta se desava. Zapravo, vodila sam se time dok nisam shvatila da svejedno to misle o meni, iz prostog razloga sto on nikada njima nije rekao da se salio, kao sto je to meni rekao, i da je to sve bila fora. Ne, svi zive u blazenom neznanju i svi su srecni i veseli zato sto sam ja ispala dovoljno glupa da verujem. Pa zato sada, kada dodjem kod nekoga od njih i slusam pricu nekoga ko je stao izmedju neke dve devojke, moram da stojim i da slusam fore kao sto su ''pa ne izmedju dve devojke idiote'' zajedno sa ekstremno diskretnim pogledima u mom pravcu. Naravno, zato sto ja nista ne razumem.
Sve to me vodi na sledece pitanje - zasto varati? U jednom trenutku sam srecna sto sedi pored mene i proziva nekog lika koji vara svoju devojku s kim stigne i govori mi da je taj lik debil a vec u sledecem se to isto desava meni. Zasto? Da li sam ja jos uvek jedina osoba koja veruje da sa jednom osobom mozes da imas sve? Ne kazem da treba da budes sa jednom osobom celog zivota bez obzira na to sta ti ta osoba radi, da li te bije, vredja, ignorise, samo mislim da treba biti iskren prema onome s kim si. Da li je to uticaj drustva? Kada vidis da neko to radi oko tebe glupo ti je da ne ispadnes faca i onda se okreces i gledas da radis isto sto i oni? Cemu to? Jedina stvar koju ja trazim od nekoga ko bi bio sa mnom u vezi je da bude iskren prema meni. Mogu da predjem preko svega, mogu da oprostim sve ali trazim iskrenost. I cini mi se da upravo nju i ne dobijam. Onda me to vodi do toga da sam mozda ja pogresno sve razumela i da ja zapravo treba da budem govno i da kazem da je kraj posle prve greske. Mozda previse dozvoljavam samim tim sto kazem da cu sve da oprostim. Mozda je upravo to i problem - sto ja ne znam kako da ne budem takva. Moj drugi problem dok sam lezala tu u krevetu i slusala tisinu jer nisam cula ni izvinjenje ni opravdanje, bio je to sto sam znala da mi je potreban. Nije se pokajao, nije se izvinio, nikada, ali bio mi je potreban. A i on je znao to isto jer da nije, da je samo na trenutak pomislio da cu ga ja ostaviti, on to nikada ne bi ni uradio. Sto mi govori da je previse siguran u sebe kada sam ja u pitanju. Zato znam da cu, ako se ikada ponovo nesto desi, ja stajati pred nekim razocarano po ko zna koji put, zaplakati i onda se krenuti i otici. Samim tim sto previse dozvoljavam ljudima oko mene, previse dozvoljavam i sebi kada su oni u pitanju. Ne stojim iza toga da devojke ne varaju, ja sam prva imala gomilu drugarica koje su bile sa svim i svakim, ali ja nikada nisam bila onaj prijatelj koji bi cestitao zbog toga, vec sam stajala sa strane i shvatala koliko mi se gadi sve to. I devojke varaju. Previse. Toliko da, opet, pomislim sta to nije u redu sa mnom da ja razmisljam kakva je to debilnost umesto da i ja to radim jer je to ocigledno normalno. Jedina svar koje sam svesna na kraju svega toga je da ja to nikada ne bih uradila. Moja savest je takva da razmisljam da bih pre nekome koga, naglasavam, volim vise od zivota, zabola noz u srce nego ga povredila tako necim. Dakle, zasto varati i cemu to? Da li zbog toga da bude kul u drustvu? Da li se oseca bolje? Da li je vredno svega onoga sto ce da izgubi? Mnogo je bezbolnije, ako vec ne misli da je devojka dovoljno zgodna/lepa/dobra (but then zasto si sa njom?) da joj pridje i kaze joj u lice ''E nasao sam mnogo bolju devojku zao mi je ali nisi dovoljno dobra za mene''. I to boli, i to lomi, ali mnogo manje od prevare.
Jos jedna velika stvar koja mi se mota po glavi je cinjenica da mislim da svako moze da kontrolise ono sto radi. Od prevare onoga sa kim si pa do svakodnevnih banalnih stvari kao sto su treptanje i grickanje noktiju. Zbog toga popizdim i dobijem pritisak dvesta kada setam gradom a moj decko seta pored mene, drzi me za ruku, ali mora da odmeri svaku devojku koja prodje pored nas. Nesvestan toga da ja sve vidim, ne smeta mu da se okrene i ponovo je odmeri, ne smeta mu da pogleda svaku koja stoji pored nas u autobusu, ne smeta mu da ni ne slusa ono sto ja govorim i ne obraca paznju, ne smeta mu sto kada lista drustvene mreze izlaze samo osobe zenskog pola koje su, obavezno, vecinom, polugole. Jedina osoba koja meni izlazi polugola na bilo kojoj drustvenoj mrezi je gej i jedan je od mojih boljih drugova (ne bih da mu se poveca glava od samozadovoljstva ako kazem najbolji). Nista od toga nije zbog toga sto meni on brani pa se ja plasim da imam bilo koga u prijateljima. Stvar je u tome da meni nije potreban niko drugi koga bih makar zelela da pogledam bez bilo kog dela odece (bez uvrede opet mom dobrom drugu koji je gej, ti mi ne smetas). Ne kazem da sam svetica i da ja nikada nisam pogledala nekoga ko je prosao pored mene i pomislila da izgleda pristojno ili tako nesto, jos uvek nisam stavila sebi povez oko ociju i tako izasla na ulicu, ali smatram da je decko sa kojim sam mnogo bolji i zgodniji i lepsi od bilo koga pored koga bih mogla da prodjem na ulici i za 5 sekundi zaboravim kako izgleda. Ne, nije prijatno kada stoji pored tebe a odmerava sve okolo, pogotovo sto ni meni nije nimalo prijatno kada pored mene stoji neko i odmerava mene. Ne, ne prija mi, ne nisam srecna kada neko ne moze da skine pogled sa mene, ne ne utice na moje samopouzdanje (pogotovo sto sebe ne smatram ni lepom niti nista specijalno) i ne ne imponuje mi. Dakle, jos jednom, zasto to rade?
Za kraj samo zelim da dodam nesto kratko. Imala sam najboljeg druga skoro 16 godina. Sve sam delila sa njim. Mogla sam da mu kazem sve, da se isplacem, da se zalim, da cutim. Gledala sam kako kroz njegov zivot prolazi mnogo devojaka. Gledala sam kako mu slamaju srca i kako on slama njihova. Nikada nisam stala iza njega i rekla ''Bravo ponosna sam na tebe'' nego sam se drala i vristala kako je on musko govno i kako ne zasluzuje da bude sa bilo kim jer je kreten. Nije mislio o meni da sam losa osoba zbog toga jer je znao da sam bila u pravu. Pritom, ne branim ga, on je sve to radio jer je bio zaljubljen u jednu devojku a nije mogao da bude sa njom jer su oboje debili. Sto je, ako mene pitate, najveca budalastina koju sam ikada cula. Da, i moj najbolji drug je bio kreten. Ali sam ja stajala pred njim i govorila mu to umesto da ga podrzavam i ohrabrujem zbog toga sto radi.
Dakle, zasto to neko nije mogao da uradi za mene? Zasto svi misle da su oni koji su mene prevarili u pravu i da su oni ti koji su uradili pravu stvar? Za mene tu ostaju samo pitanja u cemu gresim i sta je trebalo da uradim. Zbog toga opravdavam to sto sam ljubomorna, zbog toga verujem da sam u pravu sto vise nemam toliko poverenja. I znam jednu stvar - da bi mnogo toga bilo bolje da onaj koji prevari stane pred svoje drustvo, stane i kaze da je retard i da je to bilo pogresno, ne da se hvali time i da nikada ne kaze da je pogresio i da je samo hteo da ispadne ''kul'' pred svima. Meni je potrebna jedna stvar, da oni koji mu najvise znace znaju da mu i ja znacim. Da onog trenutka kada dodje i kaze da me je prevario oni reaguju i kazu mu da je kreten i da ja to nisam zasluzila. Da njega ne bude sramota da kaze da me voli, kao sto jeste (jer ''to muskarci ne rade jer je jadno'').
Na kraju krajeva, onog trenutka kada muskarac odluci da ima porodicu i da zeli da se skrasi, sa njim ce biti jedna zena koja ce da bude tu za sve, i da razmislja o svemu, i da brine o deci i da mu bude podrska da odrzava sve cistim, da se postara da niko ne bude gladan. Od svega toga on ima jedan jedini zadatak - da misli i voli i bude samo sa jednom zenom.
Moje prvo pitanje je zasto. Zasto postoji razlika izmedju toga kako se posmatra zenska osoba a kako muska. Stojim u cosku. Stojim kao osoba koja je u zivotu bila u dve veze. Ne, ne racunam samo ozbiljne veze a preskacem one smesne. Ne, mislim bukvalno dve. Stojim u cosku i iz tog ugla vidim dve stvari. Devojka, koja ima decka, ljubi se sa nepoznatim likom. Sa druge strane stoji decko koji ima devojku, ljubi se sa nepoznatom devojkom. Razlika izmedju njih je sto ce tu devojku koja je zaboravila na decka nazivati kurvom a tog lika koji je zaboravio na svoju devojku tapsati po ledjima i hvaliti ga kako je smeker i kako je to super i sad je ostvario najveci san i on je njihov idol. Stojim u tom uglu kao osoba koja je dva puta bila prevarena. Prvi put je bilo u prvoj ozbiljnoj vezi koju sam imala i bila sam savrseno i potpuno slepa za sve sto se desavalo oko mene, potpuno nesvesna svega sto se desavalo iza mojih ledja, u zaljubljenoj zabludi da je sve savrseno i da bolje ne moze i da ne postoji lepsa veza od te. Nisam bila ljubomorna, bila sam sigurna u sebe i ono sto sam imala i smatrala sam da dobijam sasvim dovoljno ljubavi za onoliko koliko sam ja davala. Pricam kao preemotivna osoba koja sve oseca i vise nego sto je potrebno, kao osoba koja zaplace za svaku sitnicu, kao osoba koja daje sve od sebe i ne postavlja pitanja, ne brani, ne trazi. Jedina stvar koju sam zelela je da ne budem prevarena i upravo se to desilo. Shvatila sam da sam zivela u zabludi i da je moguce preci sa ljubavi na mrznju brzinom prekidaca lampe. Plakala sam. Bila sam izlomljena. I, najbitnije od svega, rekla sam ''Nikad vise''. Nisam bila ni sa kim dve godine. Smatrala sam da sam dala sve sto sam imala da dam i da mi je potrebno vreme da predjem preko svega toga a da cu za to vreme da se posvetim necemu bitnijem i boljem. Zato sam znala, dve godine kasnije kada sam upoznala decka sa kojim sam sada u vezi, da nece biti lako, ni njemu sa mnom, ni meni da se otvorim i spustim svoje zidove, ni da se ne plasim da ce mi se desiti isto sto i prethodni put. Eh, sad, pretpostavljam da se posle prve prevare na neki nacin otvore oci za neke sitnije stvari i za bolje citanje onoga sa kim si, te sam tako otkrila i drugu prevaru radeci ono sto nikada ne radim - citajuci poruke. Ne kazem da sam ja tu ispala dobra osoba a on losa, niti da nisam imala poverenja, samo sam osetila da je u tom trenutku sa njim bilo nesto drugacije nego inace. Slomila sam se. Nisam znala ni sta da mislim ni sta da uradim. A, naravno, prva stvar koju sam uradila je da lupam glavom o zid razmisljajuci o tome sta nije u redu sa mnom. A onda sam napravila jos jednu gresku - dozvolila njemu da se naljuti na mene jer sam ja tu bila losa osoba sa manjkom poverenja koja cita tudje poruke. Dugo me je mucilo to. Dugo sam se lomila sta treba da uradim i sta ce da bude sa nama. Znala sam samo jednu stvar a to je da zelim da budem sa njim. Nikome nisam ispricala sta se desilo. Ni najboljoj drugarici. Zasto? Zato sto sam znala da ce da se pojave osude kako je trebalo da ga ostavim. A ja sam znala da, bez obzira na sve, ja njega volim dovoljno da predjem preko svega, preko lazi, preko opravdanja i preko te price o kojoj i dalje ne znam nista osim da sam oprostila. Znala sam, vodjena onom prvom situacijom kada mi se to desilo, da ne zelim da izgubim njega i time da izgubim sebe. Znala sam toliko i to mi je bilo dovoljno. Za sada.
Sto me dovodi do druge stvari o kojoj zelim da pricam. Stvar koja me je najvise povredila, osim cinjenice da sam bila prevarena (opet) je sto niko nije stao u moju odbranu. Toliko ljudi, koji stoje preda mnom i kazu da me gotive, da me vole, da sam im prijatelj, niko ni u jednom trenutku nije stao da kaze ''Ehej, cekaj malo a sta je sa Ivanom, govno jedno?''. Ne. Stali su pored njega i potapsali ga po ramenu, izgrlili, cestitali, sta vec. Da sam u pitanju bila ja ta koja je drugarici poslala poruku prvom prilikom kad sama odem negde ''Ej, smuvala sam dva lika znas kakvi su majko mila'', otprilike iste sekunde bi mi stigao odgovor ''Imbecilu retardirani a sta je sa tvojim deckom debilcino jedna?!''. I sve to iz jednog prostog tazloga - sto svakoj osobi koja meni pridje sa bilo kakvom namerom dajem do znanja da sam zauzeta i da mnogo volim svog decka, sto opet dovodi do zakljucka da on, ne strancima nego ljudima sa kojima doslovno provodi svaki dan i prica sa njima sve vreme, nikada nije dao do znanja da sam ja nesto so u njegovom zivotu vredi toliko da bi imao samo mene i da neko drugi nije potreban. Jer, da jeste, reakcija ne bi bila ''Kakve su bile, dobre, a?, vec bi neko stao u moju odbranu i rekao mu da je kreten. Ne mogu da kazem ''Svi muskarci su isti'' jer, kao sto sam vec napomenula, dve veze u zivotu nisu ni priblizno dovoljne za tako veliki zakljucak, ali mogu da kazem da je jedini odgovor koji sam ja imala na to sve bilo razocaranje. Cutala sam i posmatrala svoj svet razocarano. Prva stvar koja mi je opet, naravno, pala na pamet bila je - sta nije u redu sa mnom? Zasto se to meni desava? Da li sam uvek ususkana u to neko lazno svetlo i smirenost samo da bih dobila to sto uporno dobijam? Osecala sam se prazno i volela bih da mogu da kazem da je ta praznina nestala. Ali nije. Ostala je tu, mozda malo manja i svetlija ali je tu. Zajedno sa nepoverenjem i ljubomorom koje su dosle uz to. Svesna sam da sam i ja tu kriva, da nije trebalo da uopste uzimam telefon, ali se vodim time da bi sada bilo jos gore i da bi svi oni gledali u mene kao u nevidjenog idiota koji nije dovoljno pametan da vidi sta se desava. Zapravo, vodila sam se time dok nisam shvatila da svejedno to misle o meni, iz prostog razloga sto on nikada njima nije rekao da se salio, kao sto je to meni rekao, i da je to sve bila fora. Ne, svi zive u blazenom neznanju i svi su srecni i veseli zato sto sam ja ispala dovoljno glupa da verujem. Pa zato sada, kada dodjem kod nekoga od njih i slusam pricu nekoga ko je stao izmedju neke dve devojke, moram da stojim i da slusam fore kao sto su ''pa ne izmedju dve devojke idiote'' zajedno sa ekstremno diskretnim pogledima u mom pravcu. Naravno, zato sto ja nista ne razumem.
Sve to me vodi na sledece pitanje - zasto varati? U jednom trenutku sam srecna sto sedi pored mene i proziva nekog lika koji vara svoju devojku s kim stigne i govori mi da je taj lik debil a vec u sledecem se to isto desava meni. Zasto? Da li sam ja jos uvek jedina osoba koja veruje da sa jednom osobom mozes da imas sve? Ne kazem da treba da budes sa jednom osobom celog zivota bez obzira na to sta ti ta osoba radi, da li te bije, vredja, ignorise, samo mislim da treba biti iskren prema onome s kim si. Da li je to uticaj drustva? Kada vidis da neko to radi oko tebe glupo ti je da ne ispadnes faca i onda se okreces i gledas da radis isto sto i oni? Cemu to? Jedina stvar koju ja trazim od nekoga ko bi bio sa mnom u vezi je da bude iskren prema meni. Mogu da predjem preko svega, mogu da oprostim sve ali trazim iskrenost. I cini mi se da upravo nju i ne dobijam. Onda me to vodi do toga da sam mozda ja pogresno sve razumela i da ja zapravo treba da budem govno i da kazem da je kraj posle prve greske. Mozda previse dozvoljavam samim tim sto kazem da cu sve da oprostim. Mozda je upravo to i problem - sto ja ne znam kako da ne budem takva. Moj drugi problem dok sam lezala tu u krevetu i slusala tisinu jer nisam cula ni izvinjenje ni opravdanje, bio je to sto sam znala da mi je potreban. Nije se pokajao, nije se izvinio, nikada, ali bio mi je potreban. A i on je znao to isto jer da nije, da je samo na trenutak pomislio da cu ga ja ostaviti, on to nikada ne bi ni uradio. Sto mi govori da je previse siguran u sebe kada sam ja u pitanju. Zato znam da cu, ako se ikada ponovo nesto desi, ja stajati pred nekim razocarano po ko zna koji put, zaplakati i onda se krenuti i otici. Samim tim sto previse dozvoljavam ljudima oko mene, previse dozvoljavam i sebi kada su oni u pitanju. Ne stojim iza toga da devojke ne varaju, ja sam prva imala gomilu drugarica koje su bile sa svim i svakim, ali ja nikada nisam bila onaj prijatelj koji bi cestitao zbog toga, vec sam stajala sa strane i shvatala koliko mi se gadi sve to. I devojke varaju. Previse. Toliko da, opet, pomislim sta to nije u redu sa mnom da ja razmisljam kakva je to debilnost umesto da i ja to radim jer je to ocigledno normalno. Jedina svar koje sam svesna na kraju svega toga je da ja to nikada ne bih uradila. Moja savest je takva da razmisljam da bih pre nekome koga, naglasavam, volim vise od zivota, zabola noz u srce nego ga povredila tako necim. Dakle, zasto varati i cemu to? Da li zbog toga da bude kul u drustvu? Da li se oseca bolje? Da li je vredno svega onoga sto ce da izgubi? Mnogo je bezbolnije, ako vec ne misli da je devojka dovoljno zgodna/lepa/dobra (but then zasto si sa njom?) da joj pridje i kaze joj u lice ''E nasao sam mnogo bolju devojku zao mi je ali nisi dovoljno dobra za mene''. I to boli, i to lomi, ali mnogo manje od prevare.
Jos jedna velika stvar koja mi se mota po glavi je cinjenica da mislim da svako moze da kontrolise ono sto radi. Od prevare onoga sa kim si pa do svakodnevnih banalnih stvari kao sto su treptanje i grickanje noktiju. Zbog toga popizdim i dobijem pritisak dvesta kada setam gradom a moj decko seta pored mene, drzi me za ruku, ali mora da odmeri svaku devojku koja prodje pored nas. Nesvestan toga da ja sve vidim, ne smeta mu da se okrene i ponovo je odmeri, ne smeta mu da pogleda svaku koja stoji pored nas u autobusu, ne smeta mu da ni ne slusa ono sto ja govorim i ne obraca paznju, ne smeta mu sto kada lista drustvene mreze izlaze samo osobe zenskog pola koje su, obavezno, vecinom, polugole. Jedina osoba koja meni izlazi polugola na bilo kojoj drustvenoj mrezi je gej i jedan je od mojih boljih drugova (ne bih da mu se poveca glava od samozadovoljstva ako kazem najbolji). Nista od toga nije zbog toga sto meni on brani pa se ja plasim da imam bilo koga u prijateljima. Stvar je u tome da meni nije potreban niko drugi koga bih makar zelela da pogledam bez bilo kog dela odece (bez uvrede opet mom dobrom drugu koji je gej, ti mi ne smetas). Ne kazem da sam svetica i da ja nikada nisam pogledala nekoga ko je prosao pored mene i pomislila da izgleda pristojno ili tako nesto, jos uvek nisam stavila sebi povez oko ociju i tako izasla na ulicu, ali smatram da je decko sa kojim sam mnogo bolji i zgodniji i lepsi od bilo koga pored koga bih mogla da prodjem na ulici i za 5 sekundi zaboravim kako izgleda. Ne, nije prijatno kada stoji pored tebe a odmerava sve okolo, pogotovo sto ni meni nije nimalo prijatno kada pored mene stoji neko i odmerava mene. Ne, ne prija mi, ne nisam srecna kada neko ne moze da skine pogled sa mene, ne ne utice na moje samopouzdanje (pogotovo sto sebe ne smatram ni lepom niti nista specijalno) i ne ne imponuje mi. Dakle, jos jednom, zasto to rade?
Za kraj samo zelim da dodam nesto kratko. Imala sam najboljeg druga skoro 16 godina. Sve sam delila sa njim. Mogla sam da mu kazem sve, da se isplacem, da se zalim, da cutim. Gledala sam kako kroz njegov zivot prolazi mnogo devojaka. Gledala sam kako mu slamaju srca i kako on slama njihova. Nikada nisam stala iza njega i rekla ''Bravo ponosna sam na tebe'' nego sam se drala i vristala kako je on musko govno i kako ne zasluzuje da bude sa bilo kim jer je kreten. Nije mislio o meni da sam losa osoba zbog toga jer je znao da sam bila u pravu. Pritom, ne branim ga, on je sve to radio jer je bio zaljubljen u jednu devojku a nije mogao da bude sa njom jer su oboje debili. Sto je, ako mene pitate, najveca budalastina koju sam ikada cula. Da, i moj najbolji drug je bio kreten. Ali sam ja stajala pred njim i govorila mu to umesto da ga podrzavam i ohrabrujem zbog toga sto radi.
Dakle, zasto to neko nije mogao da uradi za mene? Zasto svi misle da su oni koji su mene prevarili u pravu i da su oni ti koji su uradili pravu stvar? Za mene tu ostaju samo pitanja u cemu gresim i sta je trebalo da uradim. Zbog toga opravdavam to sto sam ljubomorna, zbog toga verujem da sam u pravu sto vise nemam toliko poverenja. I znam jednu stvar - da bi mnogo toga bilo bolje da onaj koji prevari stane pred svoje drustvo, stane i kaze da je retard i da je to bilo pogresno, ne da se hvali time i da nikada ne kaze da je pogresio i da je samo hteo da ispadne ''kul'' pred svima. Meni je potrebna jedna stvar, da oni koji mu najvise znace znaju da mu i ja znacim. Da onog trenutka kada dodje i kaze da me je prevario oni reaguju i kazu mu da je kreten i da ja to nisam zasluzila. Da njega ne bude sramota da kaze da me voli, kao sto jeste (jer ''to muskarci ne rade jer je jadno'').
Na kraju krajeva, onog trenutka kada muskarac odluci da ima porodicu i da zeli da se skrasi, sa njim ce biti jedna zena koja ce da bude tu za sve, i da razmislja o svemu, i da brine o deci i da mu bude podrska da odrzava sve cistim, da se postara da niko ne bude gladan. Od svega toga on ima jedan jedini zadatak - da misli i voli i bude samo sa jednom zenom.
