Bajka

Kao mala sam mnogo volela bajke.
Valjda ono sto covek ne nalazi u stvarnosti trazi u izmisljenim pricama za decu. Ali ne mora svaka bajka da bude pisana da bi uspavala neko dete. Postoje bajke koje se razumeju tek kada covek odraste. Postoje one sa srecnim krajem, postoje one sa tuznim a postoje i one koje nemaju kraj. Na primer, niko nikad nije saznao sta se desilo sa misevima i mackom  zavrsila Pepeljuga. Da li su i oni ziveli srecno do kraja svojih misijih i macijih zivota?
Sto dovodi do nekog cudnog zakljucka da su i nasi zivoti nekakve bajke.  Isprepletane jedna sa drugom, te bajke prave povezanost izmedju nasih zivota, izmedju nas i ljudi koje srecemo negde usput.
Negde u knjizi svih tih bajki na svetu nasla se i ova moja koju, u nedostatku neke kreativnije reci, zovem zivotom. Stranice moje bajke ispisujem ja, svakog trenutka. Ponekad, samo ponekad, legnem na krevet i citam je ispocetka.
Bila jednom jedna (jer tako svaka bajka treba da pocne) ja.
Nisam se rodila ni kao princeza, ni kao prosjak vec vise kao sporedni lik, neko prosecan, jednostavan.
Zivela sam po nekim unapred odredjenim pravilima, nekom sablonu koji je odredjen porodicom u kojoj sam se rodila.
Nisam se ubola na vreteno niti sam bila otrovana nekom carobnom vockom, zapravo sam zivela sasvim normalnim zivotom.
I tako dok se nije pojavio princ (jer svaka bajka mora da ima princa).
Moj princ nije dosao ni u obliku zabe, niti je imao belog konja (mada je imao psa ali pretpostavljam da to nije isto, ovo je malo modernija bajka).
On je razbio monotonost. Zivot se vise nije svodio na neke dane odredjene krajem nedelje, na mesece odredjene letom koje tek treba da dodje. On je bio taj zbog koga sam cesto iskakala iz sablona u koji sam bila tako cvrsto upletena. On je bio jedina osoba s kojom sam zelela da budem, jedina osoba koja mi je na tim stranicama bila toliko bitna. jedina osoba zbog koje sam i pomislila da nadjem nacin da se preselim u drugi grad, daleko od ljudi koje poznajem daleko od zivota kakav sam do tada imala. Iako nismo imali unapred odredjen brak kakav postoji u bajkama, bio je jedina osoba koju zelim da imam kraj sebe u tom i u svakom narednom trenutku.
Ovo je prica o tome kako smo mogli mnogo toga da su nam bajke bile drugacije ispisane. Da smo se rodili u istom gradu. Da smo se ranije sreli, bolje poznavali. Ali se cela prica svodi na to sta bi bilo kad bi bilo. Da li bismo se posle nekog vremena razdvojili da zivimo razlicite zivote? Sto dovodi do toga da smo sada tacno tamo gde treba da budemo.
Upoznali bismo se na nekom posebnom mestu, mozda druzili neko vreme, mozda bismo bili jedno drugom ravnoteza, dobra stvar za sve one lose koje bi postojale. Mozda bismo posle nekoliko dana, meseci, godina, shvatili da smo jedno za drugo, mozda bismo se prvi put poljubili na tom posebnom mestu na kom smo se i upoznali. Mozda bismo bili dugo zajedno, mozda bismo na kraju odlucili da smo jedno za drugo i da ne postoji niko ko bi to mogao da promeni. Niko drugi me ne bi zanimao dokle god bi me on zeleo. I bio bi najvaznija stvar u mom zivotu.
Iako se prica nije razvijala u tom smeru, iako nismo rodjeni pod istom zvezdom, nasli smo nacin da dodjemo jedno do drugog, da se pronadjemo u moru izgubljenih ljudi. Ja sam pronasla njega i sebe u njemu a on je pronasao mene i sebe u meni. Kao razlicite polovine iste vocke bacene pod odvojene zvezde tako da jedna ne moze bez druge i samo zajedno mogu da cine bas tu vocku.
Spavala sam a on mi je dolazio u snove, bila sam budna i on mi je dolazio u mastu. Iako nasi roditelji nisu bili ni kraljevi ni kraljice, ni najvazniji ljudi u drzavi, iako nas brak nije bio ugovoren nimalo se nisam dvoumila kada bi me pitao da li bih provela ostatak zivota sa njim.
Moj princ je bio prelep, imao je najlepse oci i osmeh koji je topio led, ali nisam se zbog toga vezala za njega. Nisam se vezala za njega ni zbog toga sto je on mene smatrao princezom iako sam to najmanje bila. Vezala sam se za njega zato sto je bio tu kada mi je bio potreban, zato sto mi je mamio osmeh na lice, zato sto mi je ispunjavao dane, misli, osecanja. Volela sam mog princa na taj neki savrsen nacin koji nije imao veze ni sa izgledom, ni sa bogatstvom, nego samo sa cistim osecanjima koja su bila vezana za njegovu licnost. Niko mi nije bio ono sto mi je bio on i ni za sta na svetu to ne bih menjala.
Dakle nasa bajka je imala pocetak da je bilo jednom jedno... nesto, nasa bajka imala je princa i devojku koja je bila zaljubljena u njega. Nije imala mitska stvorenja, ni zmajeve ni magiju ali nije to bila kljucna razlika izmedju nje i ostalih bajki.
Nasa bajka je stvarnost. Likovi su stvarni, opipljivi. Osecanja su stvarna i duboka a reci kojima je pisana nisu samo reci.
Nasa bajka smo mi.