Putujuca prica

Jednog dana samo sam odlucila da pobegnem.
I uradila sam to. Spakovala sam ono malo stvari sto sam imala I otisla.
Gde? Ni sama nisam znala.
Put me je vodio na sve moguce strane tako da ni u jednom trenutku nisam imala vremena ni da pomislim da se vratim nazad.
U jednom malom gradu, toliko malom da mu se vise ne secam ni imena, u jednoj maloj iznajmljenoj sobi, lezala sam u krevetu I razmisljala. Zasto bezim? Ili, jos bolje pitanje, od cega bezim? Hocu li uspeti? Znala sam samo da zelim novi zivot, daleko od grada u kom nisam zelela da odrastem I daleko od ljudi koje nisam ni volela. U tom malom gradu ostala sam svega nekoliko dana. Pokusavala sam da osetim u vazduhu miris doma, nesto sto ce me naterati da tu I ostanem, da se skrasim. Setala sam njegovim ulicama I posmatrala prolaznike ali lica su bila tako strana, nikoga nisam poznavala, nisam znala ni kuda bih krenula ni sa kim bih zavrsila. Nije mi bilo svejedno i mnogo toga je zavisilo od ovog grada: moje zelje, moji snovi, moja buducnost I moja osecanja prema svemu kroz sta sam do tad prosla. Cini mi se da je to preveliki pritisak bio za tako mali grad.
Do tada nisam bila sigurna ni od cega sam tacno odlazila. Pre svega toga nisam imala dom, ni porodicu, samo jednu malu sobu na kraju grada u kojoj sam zivela sa ''porodicom'' koja me je usvojila. Kazem ''porodicom'' jer se nikad sa njima nisam osecala kao da pripadam tu i kao da su stvarno moji. Zato sam duze vreme skupljala novac za ovaj trenutak, samo da odem negde i da vise nikada ne razmisljam o njima. Znajuci njih nece ni pokusati da me pronadju ili da uopste prijave moj nestanak i da se potrude da me vrate na bilo koji nacin. Postojalo je u svemu tome jedno malo zrnce sumnje koje sam ja dugo zatrpavala u sebi ne dajuci mu da poraste u sve upropasti.
Moj mali ususkani nesudjeni grad sam napustila posle par dana. Bilo je to prelepo mesto, ali nije mi se dopadalo tu, nisam se osecala prijatno i ponovo me je gusila potreba da odem negde i da se vise nikada ne vratim. I to sam i uradila, ponovo. Sa malo stvari i sa puno volje.
Lutala sam dugo. Nocima bih spavala na nekim napustenim zeleznickim stanicama i urusenim kucama i prezivljavala sam kako sam umela.
Posle duzeg vremena nasla sam se u novom gradu. Zapravo, nisam bas sigurna da li bi to moglo da se definise kao 'grad', vise kao periferija nekog grada, prepuna livada i zivotinja koje nemamo bas prilike da vidimo svakog dana. (Ne bih da spominjem ime svog novog utocista da me neko ne bi pronasao.) Dopadalo mi se tu. Upoznala sam nove ljude, uzivala sam u novim mestima koja me nisu podsecala ni na sta iz moje proslosti. Konacno sam bila na svome i nisam zelela to da promenim, barem neko vreme. Grad mi se uvlacio pod kozu, njegovi stanovnici, njegove ulice, mirisi, letnje noci provedene u jos jednoj maloj iznajmljenoj sobi. Nisam bila spremna da se odreknem tog mira i tisine. Konacno sam zapocinjala novi zivot i sve je polako dobijalo oblik. Bila je to lepa promena, nesto na sta nisam navikla i zbog toga sam zelela da ostanem. Da probam da konacno budem ja.
I tako sam dospela ovde. Sedim na toplom tavanu koji konacno sebi mogu da priustim. Slusam zrikavce, uzivam na suncu. Ponekad jos sanjam svoj stari grad i kako se vracam nazad. Budim se u suzama i strahu. U takvim trenucima prodje me jeza i osecam trnce pod prstima. Ne nedostaje mi stari zivot, ni stara kuca, ni ljudi koje sam poznavala. Ne nedostaju mi mesta ni osecaji. Znam da tamo ja nisam postojala, nikada nisam bila slobodna. Verujem da je taj osecaj nelagode nastao iz straha da me neko ne pronadje i ne natera da se vratim.
Nece mi smetati da stalno bezim i putujem, nece mi smetati da svaki put uzivam u nekom novom gradu, to sam ja, svidja mi se to. Ali, sada kada sam konacno negde gde mi se svidja i negde gde sam mirna, strah je postao jaci od mene. Nisam spremna da napustim sve sto sam do sad stvorila. Ni zbog proslosti ni zbog tudjih zelja. Zato, jos uvek, kada nocu sama lutam ulicama grada, cesto gledam preko ramena strepeci da me neko ne vidi i ne cuje. Mozda sam, samo mozda, konacno uspela da pobegnem.
Toliko je vremena proslo od mog odlaska da vise nisam sigurna ni da li ljudi iz moje proslosti jos uvek postoje. Znam da ne vredi razmisljati o tome. Dobro mi je ovde gde sam, u novom gradu, sa novim licima, sa novom osobom koju u ogledalu tek ponekad prepoznajem kao sebe,

Izlaz

Zdravo. Posmatram te vec duze vreme. Dugo sedis tu. Zasto places? Ne brini, ne moras da pricas. Verujem da se osecas lose ali isto tako verujem da je tvoje lose bolje od onoga kako se ja osecam.
Zasto cutis? Ne verujes mi?
Meni se cini kao da je svet srusen ali ti izgledas kao da vise nista nece biti kako valja. Verujem da sada izgleda kao da nema izlaza i, veruj mi, i ja se tako osecam.
Ne znam sta ti je i znam da ne mogu da pomognem jer me ni ne poznajes, probaj barem da me saslusas do kraja. Pokusacu da svojom pricom pomognem u popunjavanju tvoje. Ti delujes tuzno, ali ja delujem jos gore. Preispitujem sebe, ne znam gde sam. Verujem da za sve sto nam se desava postoji razlog, ali da li si se nekad osecao kao da ti se sve raspada i da sve sto si planirao pada u vodu jedno po jedno? Mislim da jesi a i ja u zadnje vreme imam osecaj kao da ne umem da se sastavim. Nekako mi je sve sto mi se desava kao neke domine, kad se jedna stvar srusi, srusi se jos milion dodatnih stvari, i taman kad pomislim da se popravlja nesto opet nastane jos veci problem i sta god ja da uradim i cime god da pokusam da se iscupam cini mi se kao da zapravo tonem sve dublje i da necu uspeti.. Nista mi ne ide od ruke, kao da je od pocetka napravljeno tako da jedna stvar ide u propast za drugom i nema nacina da se to spreci i sve samo tera po svom a ja vise ne mogu da zaustavim. Toliko je sve lose da mi ponekad dodje da ceo dan prelezim s pokrivacem preko glave samo da se osiguram, jer je to jedini nacin da ne pokvarim jos nesto.
I kako da prevazidjem sve to? Kako da zaustavim beskonacno rusenje domina? Kako da pomognem sebi? Kako da me zaobidje taj baksuz koji me odavno tera i vuce za sobom? Odakle da pocnem kada se, kojim god putem krenem, spotaknem uvek o isto kamenje i uvek padnem nemocna da se podignem i birim za svaki novi pokusaj?
Ne zelim da pobegnem, znam da ni ti ne zelis, to nije ni opcija ni izbor.
Slusas li me? Imas li neko misljenje? Verujes li mi?
Ne verujem da ti ista znas, ne znam ni zasto pokusavam.
Ipak si ti samo ja.