Pismo osobi koju sam volela najvise na svetu.

Dragi Petre,
Pre nego sto pocnem sa svojim pricama zelim da ti kazem koliko mi nedostajes. Nedostaju mi tvoja zacikavanja, tvoje ludacke poruke koje sam samo ja umela da razumem, tvoji dugi zagrljaji i nenormalni nadimci koje si mi smisljao.
Nedostajes mi ti. Nedostaje mi svaki delic tebe, tvoji osmesi, tvoje oci, dobrota koja je zracila iz svake tvoje pore.
Nedostajes mi da te uhvatim za ruku kad me plasi mrak, nedostaje mi da mi brises suze, da me nasmejes kad mi je najmanje do smeha.
Nedostajes mi toliko da me boli od prvog dana i nikako da prestane da boli.
Boli me tvoj odlazak, boli me praznina koju si ostavio za sobom, boli me tisina koja odzvanja kada, po navici, okrenem tvoj broj.
Svratim ponekad do tebe. Uvek pronadjem poneki buket cveca, nekad sretnem tvoju mamu, izgrlim se s njom, nekad je pusto ali ja sam uvek tu. Volim da sednem pored tebe i da ti pricam, koliko god apsurdno to bilo, o svemu. Mada ti nikad nisi ni prihvatao nista manje od svake sitnice.
Secas se kako si me terao da pricam dok ne ispricam sve sto me je mucilo? Secas li se kako je odzvanjao moj smeh ispod naseg zaklona od kise?
Prosetam do tebe. Sednem pored hladnog kamena i u prvih par trenutaka samo osluskujem vetar. Znam, to mi ti pevas onim svojim laganim glasom. Redjas tonove i uvodis me u pricu sta to ima novo kod mene. Nema tako puno stvari, jos uvek sam ona zaljubljena osoba, malo stidljivija nego ranije, previse uplasena da se zblizim sa bilo kim od kad tebe nema. Ma hajde, secas se mene, ona se neukrotivom kosom sa koje si mi tako cesto skidao gumice i snale jer nisi voleo da je vezujem. Verujem da i sada negde medju tvojim stvarima u sobi postoji jedna gomila snalica i gumica koje su bile moje.
Nista novo kod mene osim nedostajanja.
Nedostaje mi prica sa tobom. Potrebno mi je tvoje misljenje o mojoj novoj ljubavi, potreban mi je tvoj savet oko fakulteta koji zelim da upisem, potrebna mi je tvoja uteha. Potreban si mi.
Rasplakala sam se. Gde si da mi brises suze? Gde si da se nasalis na svoj racun kako nisam normalna sto placem za takvom budalom.
Nedostajes mi, nisi ni svestan koliko.
Donesem ti fotografije ponekad. Obrisem prasinu sa njih pa ih pazljivo spakujem u neku posebnu kesu pa se zajedno sa tobom prisecam starih vremena.
Volim uspomene. Istina, bole vise od najgore glavobolje, probadaju vise od noza i produbljuju rane koje sam tako pazljivo lecila ovih godinu dana. Ali ipak su najlepsa stvar koje posedujem. Uspomene me grade, stvaraju me ovakvom kakva sam, pomazu mi da prema novim ljudima ne budem bas potpuno zatvorena. Dokle god se ne pojavi neko kome cu smeti i umeti da kazem bas sve i ko, kao ni ti, nece prihvatati nista manje od mene same. Nadam se da sam to pronasla u ovoj novoj ljubavi o kojoj ti toliko pricam, nadam se da ce dovoljno dugo da se zadrzi tu da ga zavolim, da ce ostati tu.
Ne, ne budi ljubomoran, nikako nece zauzeti tvoje mesto, niko ne moze da zauzme tvoje mesto.
Pre nego sto zavrsim, osecam potrebu da te pitam kako si ti? Kako provodis vreme sa tatom? Da li te iznervira ponekad? Da, umeju roditelji to ponekad, mene moji cesto izbace iz takta tako da te razumem. Uvek sam te razumela.
Ne zaboravi na mene. Baci pogled ponekad na nasu ulicu, na dvorista koja smo toliko puta posetili, osmehni mi se ponekad kad pogledam u nebo.
Znam da me vidis, znam da si uvek tu, znam da ne odlazis.
Znas i ti da moja ljubav prema tebi, ona prava sestrinska ljubav, ne prestaje ni sada kada si toliko daleko.
Nedostajanje ne prestaje.
Voli te tvoja (svaki nadimak koji si mi ikada dao) Ivana