Trazi pesmu...

Tuzna sam i nervozna.
Da li te dve stvari mogu da idu zajedno?
Ne znam ali ipak sam i jedno i drugo.
Setam gradom, vece je, ni prerano ni prekasno. Tu negde na sredini kao i sve ostalo u mom zivotu. Lose stvari se izbalansiraju sa dobrim pa naprave neku sredinu. Ponekad pretezu na onu losu stranu. Tojest vecinu vremena pretezu.
Nije mi hladno ali osecam neku cudnu jezu pred predstojecu noc.
Plasim se da cu ga sresti. Pa, ne bas da cu ga sresti ali plasim se da cemo biti u istoj prostoriji na istom rodjendanu. To je mozda problem kada imamo isto drustvo.
Borim se negde izmedju zelje da ga vidim, da se uverim da je dobro, da je ziv, da jos postoji jer ga dugo nije bilo, predugo, i zelje da ga vise nikad ne vidim jer mi treba odmor od njega. Od nas. Od svega. Od proslosti. Spisak je predugacak mogla bih da nastavim da nabrajam u nedogled.
Posle toliko hodanja stojim pred vratima i razmisljam da li da udjem. Nije hladno mada mi samo sneg fali da podsecam na neku scenu iz filma.
Istovremeno se molim i da je unutra i da nije i otvaram vrata.
Nevidljiva sam. Ljudi me ne primecuju, kao utvaru.
Trazim ga, lutam po licima i zelim da je tu a da nije tu. Prilazim liku koji mi je okrenut ledjima a mnogo podseca na njega. Okrece se ali nije mi poznato to lice. Ne, on nije tu. Nisam sigurna da li treba da se radujem ili ne.
Vreme me prestize. Sati jure a i dobro je sto je tako.
Cujem zvono. Cini se da niko drugi ne primecuje pa otvaram vrata.
Patike su mu mokre. Tamne farmerke. Kosulja ispod kaputa. I nepoznato lice. Ne krijem razocaranje.
Ipak, taj nepoznati lik je ocigledno zabavljen cinjenicom sto me vidi. Radoznao kao malo dete dok razmislja ko sam ja i da li se poznajemo. Ali ipak odlucuje da prodje pored mene, kao da ne postojim. Sluzim kao dobar vratar ocigledno, mogla sam i da se naklonim kad sam vec bila tu.
Stapa se sa gomilom i ja ga znatizeljno ispitujem. Cini se da ne poznaje nikoga osim slavljenice samim tim imamo nesto zajednicko. Seda pored mene i zapocinje razgovor.
Ne pita me ni kako se zovem a vec se zanima u koju skolu idem i odakle sam. Ispitivacki me gleda kao da je poznata licnost i zanima ga zasto ja ne znam ko je on. Sigurna sam da bih se setila da sam ga vec videla negde.
A onda kada mi kaze u koju skolu ide osecam se kao da mi je lupio samar. Trzam se od bola ali prevrcem ocima kao da me sve to ne zanima. Glumi, Ivana, ako dobro odglumis poverovace ti.
Smesi se, kao da me poznaje dublje od onoga sto mu pokazujem izrazima lica.
Jezim se od tog pogleda, sigurna sam da zna ko sam i sve me to pomalo plasi.
-Znam ko si-odgovara mojim neizgovorenim mislima.
Gledam ga pokusavajuci da provalim da li se sali sa mnom ili ne. Gledam ga i obuzima me neki cudan osecaj da me prestize moja reputacija. Vidi da sam preplasena i naglo postaje ozbiljan.
-Hej, ne brini, cuo sam mnogo toga o tebi.
Ne, to me ne smiruje. Znam tacno od kojih osoba je cuo price o meni. Znam, mnogu da zamislim kako se smeju mom postojanju, kako uzivaju u tome da pricaju kakav sam idiot ispala. Spustam pogled. Vec mi se skupljaju suze u ocima. Ne zelim da moja proslost toliko utice na mene i nemo ga molim da ne nastavi razgovor u tom pravcu.
-Pogresno si me shvatila, cuo sam samo najbolje stvari o tebi, kako si predobra osoba i luda i pozitivna, a ovo malo razgovora koliko smo vodili uverilo me je u to. Nasmej se, nije on vredan toga.
Skrecem pogled. Ne progovara mi se jer se plasim da cu zaplakati. Uvek je tu, uvek ga pronalaze, u mojim ocima, u mojim odlukama, u stvarima koje radim. Sve odzvanja njegovim imenom.
Ali on vise nije ista osoba i ja to znam.
Znam da i moj pricljivi sagovornik zna isto to. Sece me svakom novom izgovorenom recenicom ali ne prestaje da prica. Prica mi o njemu. Nadoknadjuje mi ovo izgubljeno vreme bez njega i ispunjava mi onu potrebu da znam sta se sa njim desava. Informacija za informacijom, deluje kao droga za mene a istovremeno bih sebe osamarila jer se opet raspitujem o njemu posle toliko vremena. Informacija za informacijom, streljaju me, jure me, ulaze mi u glavu bez ikakve namere da nestanu odatle. Bio je u bolnici. Osecam probadanje u stomaku. Pricao je o meni. Probadanje. Nije srecan sa devojkom. Probadanje. Ne zelim da znam a potrebno mi je da znam. Nemo ga molim da prestane, da me ne ubija vise.
Prestaje da prica.
A u pozadini cujem dobro poznatu pesmu. Onu koja je nekad davno bila posvecena meni. Zato sto sam i ja, kako pesma kaze, prva osoba koju je voleo. Opet osecam probadanje. Treba mi vazduh. Treba mi odmor. Treba mi da zaboravim sve to. Treba mi on. Da ga zagrlim. Da ga odgurnem. Da prestanem da mislim o njemu. Da bude tu. Da ga vise nikad ne vidim.  Borim se sa sobom i ne pomaze mi nista.
Ide jedna pesma a ja analiziram neku potpuno drugu, adekvatniju mojoj situaciji.
Ako se ikad sretnemo okreni glavu na drugu stranu.
Zatvaram oci da ublazim bol.
Ako se ikad sretnemo, opsuj kroz zube bar, kome ces dalje to je tvoja stvar.
Jace zatvaram oci da ne zaplacem.
Nikom ne reci, ljubavi da m,oj te pogled u srce dira.
Krecu mi suze. Prestani, Ivana. Prekorevam sebe.
A onda trazi pesmu da te podseti, rukama sakrij lice da se ne vidi.,
Nepoznati poznanik me grli. Zna da je uradio ispravnu stvar sto mi je ispricao sve ali brine se za mene.
Da tvoje usne moje ime sapucu.
U prazno. U mrak. U crnilo.
I ne brini, prezivecu.
Drhtim. Tresem se. Plasim se. Hladno mi je.
Mozda i necu preziveti...
Oslobadjam se njegovog zagrljaja. Treba mi vazduha. Treba mi mirno mesto. Samoca.
Treba mi da udahnem vazduh bez njega ili prica o njemu.
Vracam se kuci. Vracam se u samocu u kojoj me docekuje hladan krevet. I trazim utehu.
Gledam u daske iznad svoje glave i citam citat koji sam vec naucila napamet 'Ljudi su izmislili boga da bi imali kome da veruju. Ja imam tebe'. Zatvaram oci. Ne, ja nemam nikoga. Sve sto sam imala izgubila sam. Svet koji sam izgradila u zadnjih pola godine srusio mi se. Zivot koji sam vodila ne prepoznajem. Ni svoj odraz u ogledalu ne prepoznajem.
Pustam suze da mi kvase obraze.
I tu pocinjem, da razgovaram sa jednom od retkih osoba koje me u zadnje vreme razumeju. Imao je slicnih porblema sa devojkom i tesi me. Tesi me pricom da bi dosao da je blize, da bi me saslusao, da bi me pustio da se isplacem. Rekao je da bi dosao da me zagrli dok ne zaspim. A meni je to potrebno. Makar cinjenica da bi neko pokusao da bude tu. Da neko ne bi otisao.
Potrebno mi je to a nemam ga.
Negde oko 4 ujutru konacno zatvaram oci i prepustam se svetu u kom mozda uspem da se opustim.
Ili bar da budem gde zelim.

Na Bogojavljensku noc

Odbrojavam 7 minuta do ponoci.
Kazu da se zelje zamisljene tacno u ponoc na tacno odredjen datum ostvaruju.
Kako to da se meni do sad nije ostvarila bas nijedna?
I kako da se odlucim sta da pozelim ovaj put?
Da li se zelje koje se zamisle veceras ogledaju u cuvenoj Balasevicevoj pesmi (ciji sam naslov pozajmila, oprostice mi on valjda) i da li moraju da se odnose na ljubav? Da li su samo te zelje vazne? Zar niko do sada nije mogao da smisli neku drugu vrstu zelja osim ljubavnih?
Imam jos 6 minuta da smislim sta zelim da mi se ostvari.
A sta ako se ne ostvari?
Ne mogu da se odlucim da li treba da zamislim neku trajnu zelju koja bi se odnosila i na ostatak mog zivota ili treba da zamislim neku koja bi se ostvarila do sledece godine kada cu na isti ovaj datum morati da smisljam neku novu.
Teska odluka.
'"I malo sta me pomera i dotice''
Pa, na neki nacin sve me dotice jer me uvek nesto, direktno ili indirektno, spreci da uradim ono sto zelim, da ostvarim ono sto sanjam i da shvatim sve ono sto mi je predugo bilo nejasno.
Sat ubrzava i upozorava me na preostalih 5 minuta do ponoci.
Da li da i ja zamislim ljubav? I kako da se odlucim koja ljubav mi je najpotrebnija? Mozda da zamislim da konacno osetim da pripadam porodici sa kojom nemam nikakvih slicnosti? Ili mozda da se oslonim na ljubav prijatelja koje sam tako davno izgubila i vise ih nisam trazila, a i da jesam verovatno ih ne bih nasla. Tu negde na vetrometini gde sad stojim sama i ocekujem neko cudo.
Tu, gde se ukrsta gomila vetrova i pravi buru u meni. buru koje verovatno dugo posle necu moci da se otarasim. Zelim mnogo toga i sanjam o mnogo stvari ali kako da se odlucim samo za jednu?
Dakle, da li da se oslonim na ljubav? Da pozelim da ga pronadjem? ''Njega''. Ili da pronadjem i zavolim sebe? A mozda su te dve stvari iste?
Mozda da pronadjem i zavolim njega, da pronadjem sebe u njemu tako da zavolim i sebe?
Tu je ta neka posredno-neposredna veza izmedju nas dvoje. Izmedju ljudi.
Kisa sipa po prozorima. Ne smeta mi. Volim je. Volim da kisnem i da stvorim sebi osecaj da se spira sve lose sa mene. Da stanem i da je gledam. Da osetim svaku kap, da mi predje preko blede koze i da ostavi trag. Onako kako ljudi ostavljaju trag kada odu.
Poredim ljude sa kisom. Definitivno odvlacim sebi misli od zelja. Trazim poentu svega toga. Trazim poentu svog postojanja iako samo u retkim trenucima verujem da to uopste postoji.
Gubim vreme, smeska mi se 3 minuta do ponoci.
Moj omiljeni broj i moja najneomiljenija vremenska jedinica u jednom.
Minut, kao vreme u kom moze da se desi milion stvari mada se uglavnom ne desi nista. 60 sekundi koji traju kao vecnost kada ocekujemo nesto i koji prodju prebrzo kada ne zelimo da se nesto desi.
A ja u tri takve jedinice moram da smestim i da se setim necega sto najvise zelim.
Sta najvise zelim?
Hajde, gde mi je onaj spisak koji sam sastavila sa 3-4  godine?
Gde su nestali spiskovi svih mojih zelja koje sam sastavljala zadnjih 18 i kusur godina?
Gde su se zagubile moje zelje i nada da cu ih jednom sve ostvariti?
Hajde, zelje, ne stidite se da se stvortite, potrebna mi je samo jedna koju bih veceras iskoristila u nadi da ce nesto bolje sutra, ili u nekom narednom periodu, da se desi.
Vracam se na ljubav.
Toliko zelim da ga pronadjem.
Da ga zagrlim.
Da se pronadjem neko savrseno mesto koje bih delila samo sa njim.
Da ga odvedem na kraj sveta, na najvisi vrh, da posmatramo zvezde i pruzamo ruke da dohvatimo neku od njih.
Da mi prelazi prstima po ledjima kao da sam platno a on slikar.
Da mi prolazi prstima kroz kosu, da voli svaki moj pramen, svaku zamrsenu loknu.
Da me pogleda u oci i obeca da ce biti tu i da to stvarno ispuni.
Da me odvede tamo gde sijaju najsjajnije zvezde.
Ali ko je on?
Koga trazim?
Ne znam ali mislim da je taj neko daleko. Toliko daleko da mozda gledamo razlicite zvezde. Tamo negde daleko gde se spajaju moje zelje i moje mogucnosti, znaci stvarno negde daleko, predaleko.
Ne mogu da ga dohvatim.
Izlazim napolje.
Nebo je prelepo. Neke neobicne crne boje sa narandzastim pramenovima. I tek ponegde sijaju neke ulicne svetiljke, kao zvezde iznad nas.
Gde mi je zelja? Da li i ona sija tu negde iznad mene? Da li je jedna od onih crnih ili narandzastih zvezda? Da li sija? Da li gori? Da li je ugasena? Da li me cuje?
Zatvaram oci. Pozdravljaju me kisne kapi, klizaju mi niz lice kao suze koje sam toliko dugo zadrzavala u ocima. Neka ih, neka klizaju i one, ne smetaju mi, ne vidim razliku izmedju njih i kise. Stojim tu, sklopljenih ociju, cekam da zamisljeni sat otkuca ponoc da vidim neko drugacije nebo.
Hajde, mozes ti to, samo treba da zamislis ono sto najvise zelis.
Iskopavam negde iz dubine svojih misli nesto sto zelim. Nesto sto prejako i predugo zelim. Cvrsce zatvaram oci da mi zelja ne bi promakla i pustam je da odleti u Bogojavljensko nebo.
Valjda me ova zelja nece izdati kao one prethodnih godina?
Otvaram oci i vracam se u kuci pokisla do koze. Ne smeta mi kisa, volim je. Posmatram kapi koje mi klizaju niz ruke i vidim jednu koja mi se stvara na vrhu trepavica. Golica me ali ne zatvaram oci.
Proslo je onih sedam minuta i uspela sam da uhvatim zelju.
A hvatajuci tu zelju pretresla sam ceo svoj zivot.
Pretresla sam sve moje zelje.
Mozda se ovaj put zaista ostvari.

Borba

Pluca se sastoje od dva krila: levog i desnog.
To je prva definicija koju naucimo o organu koji je neverovatno bitan za nase opstajanje.
Da, takva su pluca kod svih normalnih ljudi. Moj slucaj je malo drugaciji.
Kao mala sam obozavala da ronim. Moji roditelji, u retkim trenucima kada su raspolozeni da pricaju o mom detinjstvu, spominju pricu o tome kako sam ja prvo naucila da ronim pa tek onda da plivam, pricam pa cak i hodam. Da, voda je moja drugo staniste. Umela sam nekad i po 3-4 minuta da zadrzim vazduh i da mi uopste ne smeta. Da, umela sam, ranije.
Dok jednog dana nisam na snimku pluca konacno videla zbog cega sam drugacija od drugih ljudi. Srcana senka koso polozena. Gomila medicinskih izraza koje nisam razumela a ni sad ih ne razumem. Borac? Da li sam borac?
Ja koja ne umem da se odbranim kad nisam kriva za nesto vec to prihvatim tek tako? Ja da se borim za nesto toliko bitno a opet prazno i neispunjeno kao sto je moj zivot?
Nisam imala izbora, morala sam da pokusam,. Htela sam da dokazem sebi da cu ako se tada izborim sa tim mozda imati neku svetliju buducnost, mozda se nesto bolje desi kasnije ako bih tada prezivela?
Ne, nista se nije desilo. Da li sam se uzalud borila?
Da li su uzalud provedeni svi oni sati u bolnickom krevetu dok gledam u izlizani sterilni beli plafon u koji je pre mene verovatno gledalo milion drugih osoba? Da li su uzalud otisle sve one kapi krvi koje sam davala na analizu da bi mi svaki put doneli iste rezultate?
Ne, nisam ja borac.
Da se vratim na pocetak, to levo i desno krilo od kojih toliko zavisim, zar nisu ta krila mogla da ispune svoju jedinu funkciju?
Ili, zar nisam jednostavno mogla da se rodim potpuno normalna i da ne zalim za svim onim trenucima u kojima sam mogla da dam krv a nisam smela jer je i meni preko potrebna?
Sve sto sam zelela u tim predugim bolnickim nocima bilo je da budem normalna, da budme kao ostali i da me ne gledaju popreko svaki put kada bleda izadjem iz kuce, ili kada prestanem da trcim jer ne mogu vise a izdrzala sam svega par koraka?
Da, nekima je to smesno.
Ne bi bilo smesno kada bi bio neko drugi u pitanju, pozelim da vrisnem svim tim ljudima koji misle da je zanimljivo sve sto mi se desava.
Da, vise ne mogu ni da ronim.
Ne mogu da radim jedinu stvar na svetu koju sam volela da radim.
Ne mogu vise ni da zaplacem jer ne vidim svrhu toga.
Ne mogu da sazaljevam sebe a jos manje volim kada to drugi rade umesto mene.
Cudan je to osecaj.
Cudno je kada te ljudi koji glume da su ti prijatelji pozovu napolje a ti ne umes da im objasnis da je napolju previse hladno i da taj vazduh grebe po plucima kao hiljadu vatri na jednom mestu.
Ja bih se rado moje vatre oslobodila.
Jos jedna noc u bolnici. Sta cekam? Cekam neke bolje vesti? Cekam neku nadu da zaiskri na plafonu iznad moje glave? Cekam jos snova za koje verovatno nece biti prilike da ih ostvarim?
Preduga noc. Secam se nekog polusna, sarenih linija i gomile zvezda koje neumorno sijaju i cini mi se da ako se samo jedna ugasi i ja se gasim sa njom.
Budim se iz petocasovne anestezije. U prvi mah ne znam ni gde sam ni ko sam ni zasto sam tu. Zasto sam tako cvrsto vezana za krevet na kom se nalazim? Zasto mi je pretesko da ustanem? Osecam kao da u glavi imam tone koje ne mogu da izbacim. Suza mi se sliva niz obraz ali jedva da je osecam. To je neka od propratnih reakcija na anesteziju, rekli su mi. Secam se toga kroz neku sarenu maglu.
Disem. Boli me. Boli me kao da udisem smirgle  a ne kiseonik. Gorim. Gorim i cekam da se pretvorim u pepeo. Vracam se u snove. Secam se nekih tamnih ociju ali ne znam kome pripadaju. Ne znam jer nisu to one oci koje zelim. Ponovo se susrecem sa plafonom.
Neko u belom mantilu stoji blizu mene ali glava mi je preteska da bih pogledala ko je. Cujem gomilu latinskih izraza i pretpostavljam da je to neka moja dijagnoza.
Necu vise moci toliko dugo da ronim.
Sama pomisao na to me rastuzuje. Zasto nisam, kada sam poslednji put zaronila, zapamtila svaki detalj morskog dna u koje sam toliko bila zaljubljena? Zasto nisam napravila mentalnu zabelesku da ne smem da zaboravim ni jedan jedini gram tog osecanja slobode i plivanja u nepoznato?
Beli mantil pored mene deluje kao da razume moje bezglasno kukanje.
Mozda ti se kapacitet poveca posle nekog vremena, kaze mi.
Mozda... Mozda...
Mogu da zivim sa jednim ''mozda'' zar ne?

Tajno mesto na koje odlaze ljudi koji kazu da nikad nece otici.

Sama sam.
Cujem odjek tisine u prevelikoj kuci.
Cujem kako mi misli odzvanjaju u glavi onako kako kamen odzvanja kad udari u metalnu povrsinu.
Da, moje misli su moj kamen, teske i neupotrebljive.
Palim svetlo da zavaram sebe da tu ima jos nekoga, palim televizor tek tako da ima neki zvuk, zatvaram oci dovoljno dugo da naviknem cula na halucinaciju koju sam stvorila.
Jos uvek sam sama.
Gde su svi?
Gde odlaze svi ti ljudi koji se zakunu da nikad nece otici? Da li svi oni odlaze na isto mesto?
Da li sede okupljeni na tom mestu i pricaju o tome kako su otisli?
Mozda postoje kao neka tajna organizacija?
Previse gledam filmove.
Verovatno zato sto ne pricam ni sa kim a vreme nekako moram da ispunim.
Ne ucim, nisam talentovana ni za sta tako da su i ti filmovi na neki nacin previse za mene.
Ali volim da citam. Gasim televizor i uzimam knjigu. Ne znam dokle sam stigla ali nije mi tesko da pronadjem. Ozivljavam predele, likove, znam da je sve to nestvarno ali odjednom vise nisam sama.
Ne mora da bude stvarnost, nije vazno sto nista od toga ne postoji ali brise se samoca sama od sebe. Dodirujem stvari koje likovi dodiruju, udisem isti vazduh kao i oni. Da, postoji veza tu negde, jaca i cvrsca veza od one koju stvaram sa ljudima.
Ne bezim ja od ljudi, bezim od njihovih karaktera, njihovih lazi, bezim od proslosti koju su mi izgradili i nadam se da u buducnosti nece biti takvih. Ali uvek ih ima. Uvek se stvori neko ko srusi sve, srusi zelje, snove, srusi volju za zivotom, tek tako sve pretvori u prah. Ali ipak odlucis da ponovo verujes ljudima i tako se vrtis u krug. Dakle ne bezim od ljudi, ali koja je svrha te vrteske? Dokle se zavaravati da ce stvari postati bolje? Dokle se nadati stvarima od kojih je i nada odavno odustala? Zato stresem glavom i vratim se citanju. Tamo postoje prijateljstva, postoje savrsene ljubavi i neka je sve izmisljeno barem je stvarnije i cvrsce od danasnjih prijateljstava.
A ti, koji odlucis da se vezes za mene, ne moras da cuvas ostvarenje mojih snova u malom prstu treba mi tek toliko da izdvojis vremena za mene, da razumes sta ti pricam i da ne teras pricu po svom..
Da, sva je prilika da takva osoba ne postoji, dakle kome se obracam? S kim pricam?
Ne umem vise ni dovoljno smislenih recenica da sklopim a da ne zapitam samu sebe sta sam htela da kazem i kome i zbog cega uopste pisem?
Ne, definitivno vise nista nema smisla.
I svi ti ljudi koji neumorno daju neke savete kako treba da budem srecna i sve ce krenuti svojim tokom, svi oni su isto tako nestvarni kao i moji likovi jel da? Svi oni su zapravo neka cudna besmislena zajebancija mog kompa, na kom toliko vremena provodim. koji pokusava da me uveri da mozda ipak postoje neki dobri ljudi... mada koga ja zavaravam?
Tu je negde i moj tipican besmisleni dan, samo se krije. Tu je i rep koji vezem na vrh glave kao sto radim svakog jutra i isti ritual koji obavljam svakog jutra. Da, sve je tu samo mi nesto fali a ja i dalje ne znam sta. Nepostojeca osobo sa kojom razgovaram, reci mi sta mi fali?
Vraca se buka moje tisine. Mozak je odlucio da prestane da me zavarava da imam neko drustvo.
Sto me vodi do pretpostavke da je ta stvar koja mi fali zapravo neko da me smiri, da mi ispuni tu preglasnu tisinu i da me zagrli tako da odnese sve lose stvari iz mog zivota, da odnese sve moje suze i samo da cuti i bude tu.. Kad vec niko drugi nije.
Suza mi klizi niz obraz i iako je vrela, u dodiru sa mojom hladnom kozom postaje ledena kap tako da mi se sneg pored nje cini kao najtoplije more...
Da, daleko je sve to od dobrog.
Ali nema nikoga da ugasi svetlo, da kaze da je tu i da tvarno ostane tu..
Mada, kad malo bolje razmislim, ne mora da govori da ce biti tu jer bi se to verovatno zavrsilo na onom tajnom mestu gde se sastaju svi oni koji odu a zakleli su se da nece.. Da, sigurna sam da ne zelim da mi nista kaze, samo da bude tu. Onako kako niko do sad nije bio.
Nadam se mada mi se svetlo, koje i dalje samo od sebe gori, smeje u lice jer se nista ne desava a ja vec pocinjem da pricam sama sa sobom. I to na neki nacin ispunjava tisinu.
Ko zna, mozda ce dolazeca noc doneti nesto bolje?
Vredi li da se pred spavanje opet pomolim da se sutra ne probudim?
Vredi li da jos jednu noc cekam da na krevetu iznad mene cujem nepromenljivo sestrino disanje kao znak da je zaspala pa da se uspavam suzama?
Vredi li da se nadam jos jednom danu koji cu opet provesti sama a okruzena ljudima?
Ne, ni moje recenice jos uvek nemaju smisla.
Tu je negde kamen mojih misli, pritiska mi grudi da ne mogu da disem a ako nestane onda to prestajem da budem ja.
Mozda je poenta svega da ja vise ne budem ja?
Prazna je kuca, sama sam.
Tisina odzvanja i samo me jos vise cini nervoznom.
Mozak odlucuje da opet pokusa da me prevari da ima neka osoba tu sa mnom iako ne mogu nijednim culom da je osetim.
I, Ivana, da li si odlucila sa kim to pricas i kome pises?
Tisina me cak nije udostojila ni odgovora, samo je nastavila da mi se ruga u lice.

Praznina

Crno. Neshvatljivo. Nedostizno a opet dostupno. Duboko? Najdublje. Negde izmedju talasa beznadja i najgore nocne more. Tu negde plutam. Plivam i odrzavam se kao kap ulja u vodi koja je jaca od njega a ne moze da ga proguta. Tu sam negde. Migoljim se i drzim u zivotu mada ne vidim poentu njega. Gde cu zavrsiti? Ne znam. Dno ne mogu da vidim mada ga dodirujem vrhovima prstiju.
Gde sam? Gde je obala? Zasto toliko dugo nikoga nema da me spase? Da me izvadi iz bure talasa koji me nose bez namere da me oslobode? Zar niko, bas niko, ni jedna jedina osoba nije primetila da me nema i pomislila da treba da me spase? Da mi treba pomoc?
Niko me zapravo i ne vidi. Daleko svi oni lebde iznad moje pretece bure. Znam da su visoko na sigurnom jer vidim mirne oblake po kojima oni gaze. Predaleko su ti isti oblaci da se i ja na njih popnem ali, isto kao i dno, mogu da ih dodirnem (ako se bas potrudim) vrhovima prstiju. Da, tu su oblaci po kojima hodaju svi oni koji bi mogli da me izbave odatle a ne zele. Setkaju, sepure se svojom slobodom, zive i opstaju jer ih je briga za druge.
Mozda me zato nema medju njima? Ne smatram se nekom preterano dobrom osobom koja bi mogla da ode u manastir ali ne bih nikoga ostavila tako kao sto sam ja bila ostavljena. Valjda je u tome razlika, da bi pomogao nekome treba da se nadjes u takvoj situaciji da znas kroz sta prolazi i da mu ne pozelis to.
Daleko su takva osecanja od ljudi koji koracaju iznad, po oblacima. U koracima im cujem odlucnost, volju da istraju u svojim namerama makar gazili sve one koji su drugaciji od njih. Previse sam tih koraka i gazenja na svojoj kozi osetila i vristala u svom bolu.
Duboko? Najdublje. Tu, gde se spajaju svi oni trenuci u sred noci kada se covek priseti svojih najgorih odluka i preispituje svoje postupke koje ne moze da promeni. Tu sam. Iako sam na velikoj dubini ja zapravo plutam. Cekam da me proguta samoca, nistavilo, i sve mi se cini da necu morati jos dugo da cekam. Tu je, iznad mene, trazi priliku da popustim do kraja pa da me potopi u najcrnje virove dok jednom zauvek ne prestanem da disem i zagledam se u horizonte koje vise ne mogu da vidim, a niko se ne nadje kraj mene da mi sklopi oci i kaze da cu mu nedostajati.
Da, nema tih ljudi ni sada a nece ih biti ni kada odem.
Dakle zasto odlazim? Od cega bezim kad ne postoji niko ko bi me pojurio? Ko bi se okrenuo za mnom? Koja je svrha bezanja kada cu ionako potonuti nesvesna svega oko sebe i odlutati mnogo dalje nego sto sam ikada mislila da cu stici?
Voda vec preti da mi napuni pluca ali ni ne trudim se da je izbacim. Tu je moje more, moje najomiljenije mesto i moje staniste. More, ono sto najvise volim od svih plavetnila na svetu. Najdalja tacka i poslednje odresiste. Vec dodirujem dno vrhovima prstiju i smesim se svojoj poslednjoj pomisli.
Ne, ovde me zasigurno niko nece pronaci.

Zrno peska

Dugo nisam pisala.
Neobican mi je ponovni osecaj drveta u ruci, miris novih nadolazecih reci koje se stapaju u  recenice, dodir papira pod prstima...Ali o cemu da pisem?
Prijateljima? Porodici? O tome kako moj najbolji drug vise nije moj najbolji drug vec decko moje sestre a moja sestra vise nije moja sestra vec devojka mog najboljeg druga? O tome kako u novogodisnjoj noci stojim sama okruzena gomilom drustva i svi mi poslednjoj cestitaju (ili me istovremeno pitaju ko sam ja uopste)?
Da li se i to racuna pod porodicu i prijatelje?
Olovka u ruci nestrpljivo visi iznad papira cekajuci da je pomerim, da nesto uradim.
O cemu da pisam?
Glava mi je toiliko puna misli da ne mogu da izdvojim samo jednu koju bih prenela na papir, kao da mi je neko pruzio saku peska a ja treba da izdvojim samo jedno zrno.
Kako da odaberem misao o kojoj bih pisala? Po obliku? Vremenu nastajanja?
Ne znam.. ni moje inspiracije odavno nema.
Sve je zamrseno, besmisleno, beskorisno.
Nemam zelju za pisanjem ni volju za zivotom. Cini se da se te dve stvari ukrstaju medjusobno, lice pomalo jedna na drugu.
O cemu da pisem?
U kom zrnu svog besmislenog zivota da nadjem trenutak o kom bi vredelo napisati nekoliko recenica?
Ne umem da smislim.
Prolazi vreme. Kazaljke se i protiv moje volje okrecu. Nekad prevarim sebe pa im izvadim baterije da barem mogu da se nadam da je vreme stalo, da ne tece, da me ne gura dublje u besmisao. Ali kako se vade baterije mog zivota? Kako da prevarim sebe da prestanem da udisem vazduh barem na neko vreme, dok ne bude bolje? Da li uopste postoji sansa da bude bolje?
Dani odlaze. Kaskaju za mnom. Ne mogu da me prestignu a ja cak i ne hodam brzo. Nizu se jedan za drugim kao biseri na ogrlicu... A ja ne nosim nakit. I u svakom danu koji me prati osecam podsmeh sudbine koja se igra sa mnom i ne da mi da teram dane po svom vec ih okrece naglavacke bas kada moje jutro ulazi u njih.
Te dane trosim u dva broja vecem duksu dodatno umotana u neko toplo cebe, cesto zagledana u neku zamisljenu tacku, umesto ovaca brojeci svoje neuspehe optimisticno pokusavajuci da zaspim dok mi vrele suze greju i kvase lice umorno od trazenja nekog smisla u svemu tome. Toliko je suza ostavilo trag na tom licu da cesto sebe u ogledalu ne mogu ni da prepoznam ni da pronadjem. Tuga mi se urezuje u svaki osmeh koliko god ja pokusavala da je oteram a osmesi se ne ogledaju u ocima jer nisu pravi.. I ne secam se vise kad sam se poslednji put onako, bas od srca nasmejala...
Ispitujem svoje lice. To za koje godinama slusam da nije lepo, to cije karakteristike toliko odudaraju od obelezja moje porodice tako da sluzi samo kao dodatni dokaz koliko joj ne pripadam. Tamni kolutovi oko ociju poklapaju se sa crvenilom koje okruzuje nebeskoplavu boju koja je zapravo jedini lep ukras koji posedujem.
Prekrivam ogledalo iako nije ono krivo i vracam se u svoju pescanu oluju misli u kojoj ne mogu da pronadjem zrno vredno spominjanja.
Suze ne nameravaju da stanu a ja prestajem da pokusavam da se nasmejem.
Olovka u mojoj ruci vec poskakuje od zelje za pisanjem a ja i dalje ne znam o cemu bih pisala.
Moja inspiracija je, cini mi se, otisla na neki daleki put i bez namere da se vrati uselila se u nekog drugog. Cak i neka stvar van mog domasaja, nesto neopipljivo, nesto van culnog opazanja kao sto je inspiracija bezi od mene, dakle sta drugo ocekivati od ljudi? Samo cekam dan kad ce i rodjena senka da mi nestane samo da nema nikakve veze sa mnom.
Sto jace grlim cebe kojim sam se ogrnula to dublje ulazi hladnoca u mene. Drhti mi ruka u kojoj drzim olovku a papir je poluprazan i poluisaran neuspelim pokusajima da sastavim komadice nebuloza koje mi se roje u glavi.
Mozda bih mogla da pisem o njemu, nisam odavno. O njemu koji me je posle svega sto sam ucinila za njega izbrisao iz svog zivota kao da sam samo pogreseno slovo u recenici njegovog zivota. O njemu koji je resio da pred mojim ocima slomi sve sto mi je ikada vredelo, da mi iscupa srce i zajedno sa nasim godinama samo ga baci u vodu i pusti da potonu...
Ne, ne mogu da pisem o njemu. Ne mogu. Sve svoje sto sam imala dala sam njemu, nije mi cak ostalo ni dovoljno suza da se isplacem a kamoli reci da opisem sta mi je uradio.
Da li da pisem o osobi u kojoj sam nasla neku vrstu utehe i isto tako ostala da stojim sama posle svega? Ne, ne mogu ni o njemu, previse sam vremena potrosila na njega, ne mogu i poslednje zrno inspiracije.
Ne umem.
Olovka razocarano pada na pod jer u stanju u kom se nalazim ne mogu da nadjem to zrno peska koje bi mi posluzilo kao neki pocetakj price koja bi mogla da nastane. Cini se da u mom besmislenom zivotu ne postoji prica koja bi mogla da nastane.
Mozda bi trebalo da prestanem da pisem.