Lavirint

Slusam listu sacinjenu od nekih 500 pesama.
To cinim svako vece toliko dugo da vise ne mogu da se setim ni kad sam pocela to da radim,
To je uglavnom muzika koja ima neku svoju pricu, pesme u kojima sam pronasla sebe, izmisljeni zivoti u tekstovima u kojima sam i ja pronasla ovaj svoj donekle izmisljen zivot.
U nekim pesmama pronalazim njega. Tu je on bio odavno samo ga ja nisam primecivala. Od kad je otisao tu je za nijansu vise, provlaci se kao duh izmedju stihova, mesa mi reci pred ocima tako da vise vidim njega nego sto cujem pesmu. Tu je on iako ne treba da bude, iako zelim da ode. Draze bi mi bilo sada, kada je nastavio sa svojim zivotom, da pusti mene da nastavim sa svojim. Mada ne znam koga vise zavaravam, gde ja uopste svrstavam svoj zivot?
Ne zelim da ga se secam, zelim da ostane u proslosti gde je bio i do sad, da sada nema toliki uticaj koliki je imao na mene, da ga izbrisem, da ga oteram, samo da ne mislim na njega. Ne zelim da mislim na njega a ipak je tu, provlaci se izmedju redova reci i njegovo ime koje toliko dugo izbegavam da spomenem. Tu je a ja ga molim da ode, da me ostavi, da me pusti.
Melodija koja cini muziku koju slusam, ona koja je ispisana nekim ubilackim notama, nize u mojoj glavi kako muziku, tako i nase zajednicke trenutke. I cesto onda nalazim sebe kako analiziram stih po stih i seckam sebe na komadice pronalazeci se u njima.
Secam se noci kada je otisao. Secam se kako ga nije bilo briga sto odlazi, nije ga bilo briga za moje suze i to mu se jasno ocrtavalo na licu. Ali ja sam ga poznavala. Poznavala sam ga bolje od svih ovih sa kojima sada trosi vreme, poznavala sam ga bolje nego sto je sam sebi hteo da prizna. Videla sam mu u ocima, videla sam kada je krenuo da place. Nije on kukavica, ni papucar, on je osoba koja je zivela za mene do tog trenutka. Do trenutka kada je resio da ode. Secanje se izostrava svakim narednim stihom. ''Da je bio dan svi bi redom videli... te smo noci sakriveni skupa plakali''... ne, bezim od toga, moram da pobegnem od toga. Moram. I bezim ali ne udaljavam se. Secanja su previse blizu mene, previse u meni, previse svuda. Secanja, osecanja, sve ono sto ne zelim da bude tu. A zajedno sa svim tim i on je tu.
Milion puta sam se zapitala zasto sam toliko vezana za njega. Zasto sam ja toliko odredjena delovima proslosti koje imam sa njim? Zasto je postao toliki deo mene da sebe u sebi vise i ne mogu da pronadjem? A znam odgovor. Znam, tu je, pliva mi u podsvesti, savrseno logican odgovor. prost kao pitanje koliko je 1+1.
On je jedini umeo sa mnom. Umeo je da me razume. Da se izbori sa svim mojim raspolozenjima, da me smiri kada sam najmanje zelela da budem mirna, da me cuva kada sam bila najuplasenija, da bude najblize kada je kilometrima daleko. On, zbog kojeg sam toliko mesta posetila u snovima samo da bih ga videla, on kojeg sam toliko zelela da zadrzim a uvek mi je klizio iz sake kao nekoliko kapi vode.
I neka ga sad, kada je vec okrenuo svoj zivot nekim drugim osobama, nekom drugom zivotu i drugom univerzumu, ni ja vise ne mogu da budem tako sebicna. Ako sam ja imala tu srecu da ga upoznam, da shvatim kako je to imati osobu koja te razume, koja unapred zna svaki tvoj pokret, tvoju misao, koja te ceka na nekom odredjenom mestu iako ga zapravo nikad niste odredili, neka ga neka sebe deli sa drugima, ja to ne mogu da mu uskratim.
Zato je tu sad kao duh, kao povremeni podsetnik svega sto sam imala i sto sam bila a vise nikad necu moci da vratim.
Tu se negde kroz moji listu provlaci jos pesama.
Analiziram, opet, stih po stih, jer imam visak vremena.
''Starim sam, cemu se bez tebe nadam?''
Ja ne znam ni cemu se sama nadam a kamoli bez njega. Cemu? Nekom boljem zivotu? Ne znam ni sta je bolje od ovoga jer vec koliko godina zivim po istom kalupu, sa istim ljudima, bez prava da ostvarim svoje snove ili da uopste pokusam. Celog zivota usmerena samo na to da budem kao ostali, da se ugledam na starijeg brata i sestru, da zivim po istim pravilima, da ne gledam sa strane vec samo u ono sto stoji tacno ispred mene. A ja kao za inat rodjena kao najradoznalije dete u istoriji. Dakle, cemu se nadam? Nekom drugacijem zivotu? Nekoj drugacijoj porodici, novim prijateljima (posto stare i nemam), novim ljubavima? Koga zavaravam? Mene niko ne bi izabrao pa makar bila poslednja osoba na planeti. Cemu se nadam? Nekoj novoj osobi koja bi me razumela? 18 godina sam trazila i onu jednu, cini mi se previse da cekam jos toliko. Stojim tako bacena u neki lavirint pogresnih puteva i postaje mi svejedno na koju cu stranu da krenem jer ionako je sve uzalud i nista nema smisla.
''Ciju laz zivim ja?''
Ciju? Svoju. Svoj zivot sam ja izmislila, daleko van ovog stvarnog zivota, negde duboko u svojim mislima ja sam izgradila sopstveni zivot u kom nemam nikoga, zivim bez ikakve zelje da izadjem odatle i stvaram svoj svet. Iskreno, to mastanje mi je jedino islo od ruke od kad znam za sebe, dakle sto bih se trudila da uzmem u obzir neku drugu opciju zivljenja kada ionako nemam sa kim to da podelim. Prihvatam sve, samo da je daleko od stvarnosti, tamo gde ja nisam ja i gde je moz zivot neciji tudji. Ili gde postoji ta neka izgubljena dusa koja ceka da je pronadjem, ili da pronadje ona mene. Mozda ta neka osoba koja je meni sudjena, mozda ce da mi pomogne da nastavim da zivim u zabludi u kojoj sam do sad zivela, mozda mi pomogne da jos vise prosirim svet koji ionako samo postoji u mojoj glavi. Da li onda to znaci da ja zivim nasu zajednicku laz? Mozda ipak nisam sama u svemu tome? Samo treba pronaci tu osobu. Pa dobro barem sam sebi ispunila vreme narednih 18 godina.
''Nema nas
a sve bih dao da jos nas spaja
ista bol i predaja''
Nema nas. Nema ni mene odavno, ali od kad nema njega prestalo je da postoji i ono malo nas sto smo imali. A imali smo. Nekad tek toliko da ispunimo jednu noc, nekad toliko da nam ni godina nije bila dovoljna. Nema vise ni onih neprospavanih sati koje sam provodila cekajuci da mi se javi, ni onih docekivanja jutra kada znam da je u bolnici i molim Boga svim silama koje poseduje samo da on bude dobro makar na moju stetu, makar nista od mene ne ostalo.
Ali da li bih, posle svega, posle svog bola kroz koji me je naterao da prodjem, dala bas sve da vratim ono sto smo imali? Da li bih sebi mogla ponovo to da uradim, milioniti put sigurna da je on ono sto zelim? Ne verujem. Ne verujem. Ne. Mozda ako dovoljno puta ponovim to 'ne', mozda postane stvarno. Cvrsto verujem da je moja druga polovina izgubljena tamo negde, da, jos nevidljiva, ceka da je pronadjem u stihovima i da konacno postane osoba, da postane onaj kamencic koji drzi stenu da ne padne u provaliju, da me razume i da razumem ja njega. Verujem u to i ne zelim da cekam njega ni secanje na njega da mi srusi tu veru.
Samo kad ne bi postojao toliki deo njega u meni. Samo kad bih mogla da ga se otarasim.
I zato sam tu. Zato pisem gomile reci koje niko nece citati a ako neko i procita nece razumeti. Zato lutam listom pesama koju sam presla milion puta do sad. Znam da je deo mene koji sam izgubila zasiven u neku od tih pesama, zasiven u neku tudji izmisljenu pricu jer i ova moja je donekle izmisljena.
Zato trazim osobu koja ce pronaci smisao u mojim recima, koja ce razumeti zasto mi je lakse da svoja osecanja ispisem prelaskom prstima po tastaturi nego da ih prevalim preko usana. Trazim onoga ko ce znati kada treba da zacuti a kada ne treba da prestane da prica. Zato sam i preteska, zato i ne postoji niko kome bih ja odgovarala.
Svake sekunde cu poceti da se navikavam na to, samo mi treba jos malo vremena...
''Znaj da moja si, znaj da bila si
sto drugom neces postati
ni da dva zivota opet zivis''
I ja sam odrzala obecanje. Predugo sam bila njegova, predugo nikome nisam postala ono sto sam bila njemu. Ali bila. Bila, ogromnim slovima. Proslo vreme. A sta je sa njim? On je tako lako otisao drugima, otisao kao da meni nikad nista nije bio, kao da smo postojali tek tako da bismo postojali, kao da sam bila pauza samo dok pronadje dovoljno drugih koje bi mu ispunjavale vreme.
A da li mene nekad trazi u njima? Da li nekad pomisli kako neka od njih ima mozda moju boju ociju ili moj smeh? Da li se neka mozda isto smeje njegovim glupim salama, da li neka provede tolike sate slusajuci price o njegovom omiljenom klubu iako je ne zanimaju, samo da bi imala izgovor da slusa njegov glas? Ne mogu vise o tome da razmisljam, probija mi mozak.
Dokle cu ja njega u drugima da trazim? I dokle cu traziti dok sebe ne pronadjem?
Ili dok me neko drugi ne pronadje.
Ne znam a slova mi se polako mute od suza.
''Gde smo sada mi? Gde su one reci velike?''
I sto je najvaznije od svega...
Gde sam ja?

More

Kad sam bila mala najvise sam volela da mi recituju onu pesmicu "Zamislite, deco, jedno veliko more". I ja sam zamisljala. Volela sam da plivam, da ronim, da pustim vodu da mi ispuni glavu umesto misli, i da sam se ja pitala verovatno bih vodu disala umesto vazduha.
I sad zamisljam more. Samo sto to vise nije ono isto plavo more koje sam toliko volela. Gledam u more svojih neuspeha. Tu sam ja, plutam na povrsini, jer kao i svako drugo more, ni ovo moje ne da da potonem. Ali cini mi se da cu uskoro. Osecam kako mi prsti bride jer je voda hladna, osecam da me cekaju neke velike dubine koje necu umeti da preplivam. Samo sto mene iz mojih dubina nece moci da spase ni onaj isti razbojnik sa prozora, niti bilo koja druga osoba koja se nasla na onom brodu iz pesmice.
Tesko se koncentrisem na ucenje. Kome je uopste potrebno da toliko detaljno zna bas svaki malecni delic nekih tako malih i (naspram drugih stvari) nebitnih informacija u nasim zivotima? Svi ti zakoni, brojke, slova. Impresivno je sto nas drze u celini, sto zbog njih postojimo i sto svet kakav vidimo i znamo ne bi bio takav da nema njih. Ali to je tako dosadno i besmisleno. Zar ne mogu ja sa svojih koliko-vec-imam godina  da se bavim necim zanimljivijim, drugacijim, necim sto bi moglo da me odvuce na stranu na koju zelim da odem a ne da me dublje potapa u stvari koje ne znam i u more neuspeha kojih ionako imam dovoljno?
Zar ne moze on, kome sve uvek ispricam kome se poveravam u vezi svega, bar jednom da bude na mojoj strani kad kazem da ne umem nesto, da ne mogu? Volela bih da ume da me shvati onako kako cesto ne ume.
Misli mi lutaju kao da ih ta morska struja nosi. Znam da ne umem, milion puta sam se uverila u to, ne mora on jos vise da me podseca na to tako sto ni govori da se ne trudim dovoljno. Trudim se koliko mogu ali me mozak cesto ne slusa dovoljno, previse sam ja idiot za takve stvari.
Nema ga. Nema ga satima. Gubim vreme, sedim ali ne slusam nista, pisem ali ne vidim slova, cutim jer nemam sa kim da pricam. Telefon mi ostaje kod drugarice na sat vremena. Brinem se da ce se zabrinuti sto mu ne odgovaram na poruke. Dzabe sam se zabrinula, nije ni bilo poruka na koje bih odgovorila.
Kao sto rekoh nema ga satima.
Popunjavam testove, pisem, brisem, gubim se u besmislu.
Tonem u moje more.
Nema ga satima.
Zovem ga negde u povratku. Treba mi jer vetar bez njegovog glasa duva bez ikakvog smisla. Ako ga slusam vise ni taj vetar ne duva tako jako, vec pusta moje pramenove da lutaju oko slusalice telefona kao da je i on tu.
Moram da prekinem ali drzi me u zivotu to sto znam da cu ga uskoro opet cuti. Opet, cim predjem tu razdaljinu od tih sati koliko ga nije bilo i trenutka kada udjem u kucu.
Nekad se cini da je ta razdaljina kilometarska a nekad prodje samo nekoliko minuta. Nekad razdaljina nikad i ne prodje.
Ulazim u kucu, ne zato sto je volim nego zato sto nemam gde drugo da odem. Pozdravljam se sa svima, ne zato sto smo bliski vec zato sto se to ocekuje od mene.
I penjem se u svoje utociste, dalje od nadaljih zvezda, tamo gde konacno mogu da budem sama. Prelistavam nekoliko stranica knjige ali ne drzi mi paznju. Zovem ga.
Zovem ga jer mi treba da nadoknadi sve one sate, dane, nedelje besmisla, da ucini da ispari ono moje more kojeg tako dugo ne mogu da se otarasim.
Zovem ga a on ne moze da prica. Ne znam ni zasto sam ocekivala da moze. Vec dugo nema vremena ni za mene, ni za moje besmislice, i razumem ga. Razumem ga kao sto ga niko nije razumeo. I ja bih na njegovom mestu od sebe pobegla. I ja bih da sam kao on (prepuna bitnijih stvari koje mogu da radim) terala svaku priliku u kojoj bi me svaki cas zvala jedna te ista osoba da mi kaze... nista zapravo. Ne pricam sa njim ni o cemu. Dani su se zato sveli na moje zvanje i na njegovo odlaganje mojih poziva. Mozda nije ni vazno, a mozda je vazno previse.
Citam sta je pisao. Ne trebaju mi njegova objasnjenja a on ih u svojim tekstovima ima previse. Ne trebaju mi njegovi izgovori jer vise nije ni vazno nista od toga.
Tu me hvata vir. Tonem. Davim se. Trepnem i ne disem vise.
Otvorim oci i sve pocinje ponovo.
Vise nije ni vazno zasto ne moze da mi se javi, neka izmislja izgovore, neka me laze, na sve sam ionako navikla.
Previse ljudi oko mene, premalo njega u svima.
Nema ga satima.
Zamislite, deco, jedno veliko more.
Ja sam se u mom moru odavno udavila.
Otvorim oci i sve ponovo pocinje.

Ulica

Sinoc sam setala bulevarom.
Nije mi bila neka zelja vec mi je trebalo gubljenje vremena da ne bih prerano stigla na mesto na koje sam isla. Desi se i meni ponekad da stignem prerano, ne moram ni ja uvek da kasnim.
Tu negde, na polovini mog puta videla sam staricu kako prosi. Imala je svega nekoliko dlaka na glavi, neki izlizani dzemper koji joj je verovatno po onom vetru cinio vise stete nego koristi. Bilo mi je zao i nisam mogla da skinem pogled sa nje. Zavukla sam ruku u dzep i napipala nekoliko suvih, za mene u tom trenutku nepotrebnih, novcanica od deset dinara i ubacila u njenu cinijicu koja je bila skoro potpuno prazna. Pogledala me je kao da joj je Bozic dosao tri meseca ranije  i nekoliko puta prepuklim suvim glasom rekla 'hvala'.
Tesko mi je bilo da je posmatram, samu, odsecenu od svih i svega, kako zivi i zavisi od tudje dobre volje.
Kako bi meni bilo na njenom mestu? Jer, iako nemam mozda neki preterano dobar odnos sa svojim roditeljima ali me nikada nisu izbacili na ulicu, koliko god pretili da hoce. Stresla sam se i nastavila da hodam.
U tom trenutku trebala mi je doza njega, njegovog toplog glasa koji bi me ugrejao na toj hladnoci i kojim bi verovatno otopio sante leda kada bi se samo malo potrudio. Zato sam ga pozvala.
Prvo zvono. Molim te, javi se, trebas mi da oteras cene oblake koji su se okomili na moj svet.
Drugo zvono. Hajde, treba mi razlog da obrisem suze koje se tako besomucno slivaju niz moje lice celog dana i ne zele da stanu.
Trece zvono. Zasto se ne javljas? Zar je moguce da me toliki baksuz tera da dok se davim u svojoj besmislenosti jedina osoba koja moze da me izbavi ne moze da pritisne tu zelenu slusalicu?
Konacno se posle cetvrtog zvona nekako priguseno cuje njegov glas. Konacno, posle celog dana bez njegovih poruka i posle njegovog zanemarivanja, konacno vidim neki optimizam i uspevam da se nasmejem.
Ali samo na kratko. Ne voli da ga zovem kad je kod sestre i zato ubrzo prekidam vezu. Tama iznad mene kao da mi se zlokobno smesi i ponovo me guta potpuno me potapajuci u  tugu koja me je ceo dan pratila.
Nema ga. Dugo ga nema i predugo ga gubim. Zar mu ne nedostajem nimalo? Znam i zasto. Jer on nije kao ja. On provodi vreme sa drustvom za razliku od mene koja i nemam drustvo s kojim bih trosila vreme. Ima ljude koji su tu i ja sam samo jedna od tih osoba koja zivi uz njega i dise, doduse malo dalje, isti vazduh kao i on. Kao i milioni drugih ljudi. Ali on, medju tim milionima, nije usamljen koliko sam ja. Ljudi oko mene su prolazni, niko mi se i ne javlja a jos manje me pita kako sam. Zato ga i nema. Zato nestaje. A kad nestane on nestajem i ja.
Samo sto ja ne umem da se vratim. Mozda na neki nacin i ja zavisim i zivim od necije tudje volje i vremena koje neko nekad nadje da posveti meni.
U svetu gde ljudi zive medju svojim drustvom ja sam ista ona osoba koja bi odmah zavrsila na ulici. Ne progovarajuci ni sa kim.