Ime srece i srodne duse

Sreca. Kako je definisati? Odakle poceti.
Kazu da je ona ta koja prati hrabre. Ili lude? Koliko se te dve stvari zapravo razlikuju?
Dakle, sreca. Na koliko njih naidjemo u zivotu? Da li kao na srodnu dusu, samo jednom? Ili mozda vise puta, samo u manjim kolicinama?
Kojom se merom uopste meri sreca? Kako da odredimo srodnu dusu? Kako da je prepoznamo uopste kad je sretnemo? I da li je merimo tada, bas u tom trenutku, ili kada vec prodje i naidje neka druga (opet, ako uopste postoji neka druga) pa ih samo uporedimo?
Dugo sam verovala da imam srecu. Barem malo, dovoljno da ne budem bas sasvim depresivna. Nalazila sam je, u malim kolicinama, kasno nocu u nekim glasovima preko telefona, u nekim mozda malo manje tuznim ljudima od mene. Da li sam je prepoznavala uopste? Retko. Tek ponekad, i to u sasvim drugim, nevaznim stvarima. Mozda je to zato sto je ipak u jednom trenutku na mojoj zamisljenoj vagi prevagnula tuga. Gubitak. Mracna soba i jos mracnije misli. Da li je ta tama nastala zbog tuge ili je tuga ta koja nastaje zbog mracnih misli? Sta je starije? Ja sam uvek bila za to da prvo nastaje tuga pa sve sto ide posle nje je samo propratni efekat, kao nezeljene reakcije na popijeni lek. A koji je lek protiv te tuge?
Dakle, mrak. Mrak u sobi i mrak u mislima. Da li sunce i svetlost dodju sami ili ih mi nalazimo?
Ne znam. Koliki deo je tacno sreca igrala u mom zivotu a koliki sam deo ja sama izabrala za srecu? Koji me je put, mracan ili svetao doveo te veceri do tog trga, bas tada, bas u tom trenutku, i upoznao sa najlepsim osmehom na svetu?
Da li sam tada znala da sam srecna? Jer, svakako se nisam osecala tako. Da li sam znala da sam srecna osam meseci kasnije kada sam po prvi put i poljubila te iste usne koje sam tada, na tom istom trgu, prvi put videla kako prave najlepsi osmeh na svetu? Da li znam to sada, godinu dana kasnije, kada je vec toliko osmeha proslo, kada je proslo toliko lepih stvari? Da li umem da izmerim tu srecu? Da li sam svesna koliko sam, zapravo, srecna tek u onom trenutku kada zavrsim sa suzama i shvatim da nije kraj i da ima jos. Jos osmeha, jos lepih trenutaka. Jos srece koju, verovatno, necu moci da izmerim. Ili da uporedim sa necim. Jer zapravo kad si srecan, onda kad si najsrecniji, ti u tom trenutku mislis da nema vise srece od toga i da je nikad neces ni imati ni videti u tolikim kolicinama. Ne postoji ta kolicina srece.
Dakle, sta je zapravo sreca? Koga prati? One koji su stvarno srecni, uzivaju? One koji su hrabri i rizikuju? Ili su to oni koji su ludi? Koja je tu granica uopste?
Da li sam ja tu ona koja je hrabra, pa se uvek iznova smeje, znajuci da je sada srecna a nadajuci se samo da je iza ugla mozda jos veca sreca (ali ne bi da urekne)? Da li sam hrabra zato sto volim? Ili je to moja jedina sreca koju sada imam i sada koristim i vise je nikada necu imati a trebace mi? Da li sam svesna svoje srece ili je shvatam olako? Spremna san da prihvatim sve ovo kao jedinu srecu koju imam. Kao srodnu dusu. Jedna jedina koju cu ikada sresti. To je, zapravo, sve sto mi treba. Jedna sreca, jedna ljubav i jedan osmeh.
Kao sto je najjasnija stvar na svetu ta da je ljubav ta koja bira ljude a ne ljudi oni koji biraju nju, tako je i meni jasno da sada, bas u ovom trenutku, moja sreca je nesto najlepse i najbolje sto imam. Za mene nema druge svetle tacke, posle sve one tame, tisine i samoce koju sam toliko dugo cuvala u sebi. Sve do jedne noci. Nema druge svetle tacke.
Ni veca sreca, ni veca ljubav.
Samo jedan trg, osmeh, jedno ime i jedan zivot.