Zvezde

Volim tisinu.
Volim da znam da sam sama sa svojim mislima, volim da budem slobodna da se smejem i da zaplacem u bilo kom trenutku a da me niko ne pita sta mi je.
Tisina je sasvim poseban zvuk.
Legnem na krevet i ne cujem nista, zatvorena u svoja cetiri zida gledam u daske od kreveta iznad mog.
Razmisljam.
Pravim razliku izmedju dana kada telefon ne prestaje da zvoni, kada svi odjednom shvate da ja postojim ali sve to nestane u trenutku kada shvatim da svima njima zapravo samo treba nesto, i onih dana kada nema nigde nikoga iako se u meni sve lomi i kida a svi odjednom imaju neka vaznija posla od mene.
Velika je razlika. Toliki se jaz pravi kao da su u pitanju razlicite godine, vekovi a ne dani.
Tisina zuji svuda oko mene a nema nikoga. Cujem kisu. Odzvanja o oluke, kvasi prozore, sliva se niz hiljade krovova i nestaje na betonu. Nije hladno ali se u kosti uvlaci ona drugacija vrsta hladnoce, ona nesposobnost da razmisljam o bilo cemu osim o tome da nema nigde nikoga.
Previse sam okupirana da bih mastala o bilo cemu, previse rasejana da bih razmisljala o snovima, previse besna na proslost da bih je iskopavala iz grobova u koje sam je odavno sahranila.
Ne plasim se mraka. U mraku su stvari jasnije, bistrije, svetlije. Sve ono sto nam promakne po danu vidi se nocu. Svaka sitnica, svaka nesavrsenost, sve ono sto guramo i krijemo dok smo budni ispliva u trenucima pre nego sto zaspimo.
Misli se bore da izadju, da potuku sve ono za sta smo predugo gradili bedeme, da nas otrgnu od snova.
I tako iz jedne veceri u drugu.
Kada sam bila mala po plafonu su mi bile izlepljene zvezdice i mesec i sunce koji bi sijali nocu a ja sam volela da ih posmatram dok se trudim da zaspim. Sijale bi dok im se ne istrosi energija a ja bih ih brojala dok mi se oci ne zatvore i ne isplovim u snove.
Volela bih da sada mogu da vidim zvezde, da ih brojim, da ih pretvaram u uspavanku, da sanjam ono sto sam sanjala kao mala. Volela bih da ima nekoga, da ne bude sve ovako prazno oko mene i u meni.
Ali da bude tisina.
Da se osmehujem, da cutim, da brojim zvezde. Samo da ne budem sama.
Zato se plasim snova. Plasim se da sanjam o nekom lepsem svetu jer znam da ne postoji. Plasim se da uzivam u nekim trenucima jer znam da ce proci. Plasim se da kazem da volim jer znam da mi nije uzvraceno. Plasim se da sanjam jer znam da je realnost spremna da ubije sve moje snove.
Zato lezim i osluskujem tisinu.
Dokle god se ne nadje neko sa kim bi i tisina dobila smisao.
Samo kada mi ne bi odbio poziv.