Vrisak

U kuci je tisina, nema nikoga osim mene. Sedim i prevrcem misli po glavi, pravim zbrku i galamu samoj sebi iako se nista zapravo ne cuje.
Ne volim da budem sama u kuci. Ne volim taj osecaj tisine i samoce, to zujanje i neki los osecaj koji mi sve vreme stoji iznad glave. Ne osecam se sigurno, osecam samo strah i hladnocu.
Pustam tihu muziku, cisto da popunim prostor bar zvukom ako vec ne mogu nicim drugim. Taktovi neke stare pesme  (mnogo starije od mene) me polako smiruju. Volim da slusam staru muziku. Podseca me na neko drugo vreme, kada muzika nije probijala usi, nije tresla celu kucu i kada su ljudi pevali za svoju dusu o raznim stvarima a ne da bi, kao danas, ljudi slusali o tome kako je zanimljivo na primer popiti toliko da ne znas za sebe. Cudan je osecaj.
Lezem na krevet i zatvaram oci. Melodija mi puni usi i sve manje osecam strah. Jos uvek je hladno, jos uvek osecam neku tezinu koja mi vristi nad glavom. Ne zelim samocu, ne zelim nista od ovoga. Samo da neko bude tu, ne mora cak ni da razgovara sa mnom, samo da osetim necije prisustvo, toplotu. Da mogu da kazem da nisam sama.
Svasta mi prolazi kroz glavu. Mnogo ovakvih noci u kojima sam cesto odustajala od spavanja, mnogo ruznih uspomena, mnogo podignutih zidova. Osim muzike koju slusam, ove uspomene i sve kroz sra sam prosla cine me mnogo starijom nego sto jesam. Zapravo, moja dusa je mnogo, mnogo starija od mene.
Cujem kola, sneg pod nogama. Srce mi preskace otkucaj u nadi da je neko dosao. Ali kuca ostaje prazna.
Hladnoca mi se uvlaci u kosti. Teram je od sebe ali jaca je. Pokrivam se preko glave da bi se ugrejala, ali i da bih prigusila jecaje koji postaju glasniji od muzike.
Vise ne umem da se skoncentrisem ni na sta, samo lezim sklupcana i okupana svojim suzama. Nestajem, nosi me vrlog misli. Tonem sama, daleko od svih ostalih. Moji jecaji guse muziku do kraja i vise se nista ne cuje.
A onda, tisina. Tisina je, zapravo, glasnija cak i od mene. Guta me, odvodi me u najdublje ponore iz kojih vise ne znam kako da se izvucem. Ne mogu sama. Dozivala bih ali nema nikoga oko mene. Nestajem u tisini. Cini mi se da se necu vratiti.
Prvo je nestala moja dusa, previse stara da izdrzi sve. A onda sam i ja potonula za njom.