Pismo osobi koju sam volela najvise na svetu.

Dragi Petre,
Pre nego sto pocnem sa svojim pricama zelim da ti kazem koliko mi nedostajes. Nedostaju mi tvoja zacikavanja, tvoje ludacke poruke koje sam samo ja umela da razumem, tvoji dugi zagrljaji i nenormalni nadimci koje si mi smisljao.
Nedostajes mi ti. Nedostaje mi svaki delic tebe, tvoji osmesi, tvoje oci, dobrota koja je zracila iz svake tvoje pore.
Nedostajes mi da te uhvatim za ruku kad me plasi mrak, nedostaje mi da mi brises suze, da me nasmejes kad mi je najmanje do smeha.
Nedostajes mi toliko da me boli od prvog dana i nikako da prestane da boli.
Boli me tvoj odlazak, boli me praznina koju si ostavio za sobom, boli me tisina koja odzvanja kada, po navici, okrenem tvoj broj.
Svratim ponekad do tebe. Uvek pronadjem poneki buket cveca, nekad sretnem tvoju mamu, izgrlim se s njom, nekad je pusto ali ja sam uvek tu. Volim da sednem pored tebe i da ti pricam, koliko god apsurdno to bilo, o svemu. Mada ti nikad nisi ni prihvatao nista manje od svake sitnice.
Secas se kako si me terao da pricam dok ne ispricam sve sto me je mucilo? Secas li se kako je odzvanjao moj smeh ispod naseg zaklona od kise?
Prosetam do tebe. Sednem pored hladnog kamena i u prvih par trenutaka samo osluskujem vetar. Znam, to mi ti pevas onim svojim laganim glasom. Redjas tonove i uvodis me u pricu sta to ima novo kod mene. Nema tako puno stvari, jos uvek sam ona zaljubljena osoba, malo stidljivija nego ranije, previse uplasena da se zblizim sa bilo kim od kad tebe nema. Ma hajde, secas se mene, ona se neukrotivom kosom sa koje si mi tako cesto skidao gumice i snale jer nisi voleo da je vezujem. Verujem da i sada negde medju tvojim stvarima u sobi postoji jedna gomila snalica i gumica koje su bile moje.
Nista novo kod mene osim nedostajanja.
Nedostaje mi prica sa tobom. Potrebno mi je tvoje misljenje o mojoj novoj ljubavi, potreban mi je tvoj savet oko fakulteta koji zelim da upisem, potrebna mi je tvoja uteha. Potreban si mi.
Rasplakala sam se. Gde si da mi brises suze? Gde si da se nasalis na svoj racun kako nisam normalna sto placem za takvom budalom.
Nedostajes mi, nisi ni svestan koliko.
Donesem ti fotografije ponekad. Obrisem prasinu sa njih pa ih pazljivo spakujem u neku posebnu kesu pa se zajedno sa tobom prisecam starih vremena.
Volim uspomene. Istina, bole vise od najgore glavobolje, probadaju vise od noza i produbljuju rane koje sam tako pazljivo lecila ovih godinu dana. Ali ipak su najlepsa stvar koje posedujem. Uspomene me grade, stvaraju me ovakvom kakva sam, pomazu mi da prema novim ljudima ne budem bas potpuno zatvorena. Dokle god se ne pojavi neko kome cu smeti i umeti da kazem bas sve i ko, kao ni ti, nece prihvatati nista manje od mene same. Nadam se da sam to pronasla u ovoj novoj ljubavi o kojoj ti toliko pricam, nadam se da ce dovoljno dugo da se zadrzi tu da ga zavolim, da ce ostati tu.
Ne, ne budi ljubomoran, nikako nece zauzeti tvoje mesto, niko ne moze da zauzme tvoje mesto.
Pre nego sto zavrsim, osecam potrebu da te pitam kako si ti? Kako provodis vreme sa tatom? Da li te iznervira ponekad? Da, umeju roditelji to ponekad, mene moji cesto izbace iz takta tako da te razumem. Uvek sam te razumela.
Ne zaboravi na mene. Baci pogled ponekad na nasu ulicu, na dvorista koja smo toliko puta posetili, osmehni mi se ponekad kad pogledam u nebo.
Znam da me vidis, znam da si uvek tu, znam da ne odlazis.
Znas i ti da moja ljubav prema tebi, ona prava sestrinska ljubav, ne prestaje ni sada kada si toliko daleko.
Nedostajanje ne prestaje.
Voli te tvoja (svaki nadimak koji si mi ikada dao) Ivana

San

Otvaram oci. Pogled mi je mutan posle dugog sna i ne mogu odmah da razaznam oblike pred sobom. Ruka mi je utrnula jer sam veci deo noci provela lezeci na njoj i sada me bocka u znak protesta. Razbudjujem se. Kao i svakog jutra gledam isti prizor, posmatraju me daske naredjane na krevetu iznad mog. Citam isti natpis kao i svakog jutra dok pokusavam da oteram san. Osecam tezinu sna na licu i znam da mi je kosa potpuno umrsena ali misli odbijaju da se usredsrede na takve sitnice. Gledam pored sebe. Negde u toku noci visak pokrivaca oblikovala sam u neku cudnu gomilu i grlila je tokom sna. Premotavam film u glavi i pred ocima mi seta stihija mojih ranijih snova. Sanjala sam da si tu.
Sanjala sam da spavas pored mene, da dises polako i povlacis pokrivac preko glave terajuci hladnocu onako kako to radis svake veceri. Usne su ti bile razdvojene tek toliko da udahnes jos neki trenutak sna, da se ne izgubis u potpunosti jer najvise volis da spavas. Ruka ti je bila prebacena preko mog struka i cudna jeza je pocinjala tacno od mesta dodira tvojih prstiju. Negde dok sam sanjala o svemu tome napravila sam i tu cudnu gomilu od pokrivaca i grlila je celu noc.
Ali tebe nije bilo. Kao i nekoliko ranijih veceri, nisi bio tu da mi pozelis laku noc. Nisi bio tu da se jutro nasmeje tvom licu prosaranom suncevim zracima. Nisi bio tu da me poljubis za dobro jutro, nije bilo tvojih reci, tvojih dodira.
Nisi bio tu ni kada sam, po ko zna koji put, okrenula tvoj broj i drhteci cekala da cujem tvoj glas sa druge strane i da se nasmejem dok me polako prolazi jeza od tog zvuka. Ponovo se nisi javio a ja sam ponovo tonula u besmisao jer ti ne nedostajem ni posle toliko dana koliko se nismo culi.
Nisi bio tu a jutra bez tebe su previse tuzna, usamljena.
Nema te a ja se plasim da te nije pronasla neka druga. Plasim se da se nije pojavila neka koja me je oterala iz tvojih misli, neka koja je obrisala sve moje tragove. Da li zato odlazis? Da li lutas kraj neke druge? Da li je ona ukrala sva ona jutra koja bi mogla da budu moja?
Vrati se. U nedostatku resenja zatvaram oci i tiho te molim da se vratis. Da ponovo dises istim ritmom kao ja. Molim te da ponovo provuces onaj elektricitet mojim telom kada izgovoris moje ime. Vrati se jer nijedan naredni trenutak bez tebe necu moci da izdrzim. Vrati se jer ne umem da zapocnem dan bez jutra sa tobom.
Vrati se jer ako se ne vratis ti ni moje srce se nikad nece vratiti.

Neki sasvim drugi svet.

Nekad me zanima da li ljudi o kojima mi razmisljamo razmisljaju o nama. Da li im nedostajemo kao oni nama?
Gde su nestali svi oni ljudi koji se ne plase da pokazu svoje emocije, da zavole?
Gde su nestali ljudi koji ne misle samo na sebe nego obracaju paznju i na druge?
O koji kamen su se saplele sve one godine u kojima smo mogli da volimo a nismo zato sto smo bili uplaseni da mozemo da budemo odbijeni?
U koji svet su se preselile sve nase emocije koje smo cuvali a nismo imali kome da ih poklonimo pa su jednostavno isparile ostavljajuci nas hladne i odbojne?
Zasto ne mozemo da volimo onako prosto kao deca, da nam nije vazno ni koliko osoba koju volimo ima novca ni odakle je?
Gde se izgubilo sve?
Gde je nestala ona klupa na kojoj smo prvi put naslonili glavu na necije rame, na kojoj smo sedeli prvi put kada smo se zaljubili u neciji osmeh, na kojoj smo se prvi put poljubili?
Da li su se sva lepa mesta preselila na neko drugo mesto gde mozda jos postoje ljudi koji umeju da ih postuju? Ljudi koji umeju da vole?
Da li jos postoji poneko dete koje nema potrebu da zapali cigaru sa dvanaest godina ili da pegla kosu i sminka se? Da li smo mi poslednje generacije koje su na ulicu jurile da se igraju loptom s drustvom umesto da sedimo u kuci po ceo dan i visimo na telefonima?
Da li jos uvek postoji neko ko uziva u setnjama gradom, ko voli duga lutanja ulicama, ko voli da drzi za ruku?
Ako postoji, volela bih da ga upoznam, da dokazem sebi da nisam jedina.
A gde su nestali svi oni pogledi skriveni od osobe koja nam se svidja? Gde su nestali stid i rumeni obrazi kada nas neko uhvati za ruku? Gde je nestao onaj drhtavi osecaj dugo iscekivanih zagrljaja? Da li su se svi ti osecaji vremenom sveli samo na krevet?
Da li sam ja jedina osoba koja seta gradom sama sa svojim mislima, koja se osmehuje prolaznicima kada se sudarimo iako su oni krivi? Da li sam jedina osoba koja jos uvek zastane da slusa svirace u Knezu i da uziva u tonovima koji plove gradom i gube se u buci automobila?
Da li sam jedina osoba koja voli svim srcem iako se to zavrsi lomljenjem na milion sitnih delova?
Da li sam jedina osoba koja se nasmeje suncanom danu i lezi na klupi u parku samo da bi posmatrala sunce i nebo?
Da li neko dise bas ovako kao ja ili sam sama, izgubljena u drugom univerzumu?
Pretpostavljam da sam ipak na neki nacin rodjena i odrasla u nekom drugacijem svetu od ovog.

Zvezde

Volim tisinu.
Volim da znam da sam sama sa svojim mislima, volim da budem slobodna da se smejem i da zaplacem u bilo kom trenutku a da me niko ne pita sta mi je.
Tisina je sasvim poseban zvuk.
Legnem na krevet i ne cujem nista, zatvorena u svoja cetiri zida gledam u daske od kreveta iznad mog.
Razmisljam.
Pravim razliku izmedju dana kada telefon ne prestaje da zvoni, kada svi odjednom shvate da ja postojim ali sve to nestane u trenutku kada shvatim da svima njima zapravo samo treba nesto, i onih dana kada nema nigde nikoga iako se u meni sve lomi i kida a svi odjednom imaju neka vaznija posla od mene.
Velika je razlika. Toliki se jaz pravi kao da su u pitanju razlicite godine, vekovi a ne dani.
Tisina zuji svuda oko mene a nema nikoga. Cujem kisu. Odzvanja o oluke, kvasi prozore, sliva se niz hiljade krovova i nestaje na betonu. Nije hladno ali se u kosti uvlaci ona drugacija vrsta hladnoce, ona nesposobnost da razmisljam o bilo cemu osim o tome da nema nigde nikoga.
Previse sam okupirana da bih mastala o bilo cemu, previse rasejana da bih razmisljala o snovima, previse besna na proslost da bih je iskopavala iz grobova u koje sam je odavno sahranila.
Ne plasim se mraka. U mraku su stvari jasnije, bistrije, svetlije. Sve ono sto nam promakne po danu vidi se nocu. Svaka sitnica, svaka nesavrsenost, sve ono sto guramo i krijemo dok smo budni ispliva u trenucima pre nego sto zaspimo.
Misli se bore da izadju, da potuku sve ono za sta smo predugo gradili bedeme, da nas otrgnu od snova.
I tako iz jedne veceri u drugu.
Kada sam bila mala po plafonu su mi bile izlepljene zvezdice i mesec i sunce koji bi sijali nocu a ja sam volela da ih posmatram dok se trudim da zaspim. Sijale bi dok im se ne istrosi energija a ja bih ih brojala dok mi se oci ne zatvore i ne isplovim u snove.
Volela bih da sada mogu da vidim zvezde, da ih brojim, da ih pretvaram u uspavanku, da sanjam ono sto sam sanjala kao mala. Volela bih da ima nekoga, da ne bude sve ovako prazno oko mene i u meni.
Ali da bude tisina.
Da se osmehujem, da cutim, da brojim zvezde. Samo da ne budem sama.
Zato se plasim snova. Plasim se da sanjam o nekom lepsem svetu jer znam da ne postoji. Plasim se da uzivam u nekim trenucima jer znam da ce proci. Plasim se da kazem da volim jer znam da mi nije uzvraceno. Plasim se da sanjam jer znam da je realnost spremna da ubije sve moje snove.
Zato lezim i osluskujem tisinu.
Dokle god se ne nadje neko sa kim bi i tisina dobila smisao.
Samo kada mi ne bi odbio poziv.

Radijator

Najvise puta mi se desilo da neko koga upoznam na najcudniji nacin kasnije zgotivim za zlatnu medalju.
Negde krajem leta prosle godine drug me je naterao da izadjem sa njim i jos nekim tviterasima. Nisam bas osoba koja visi po kaficima a mislila sam da oni to rade tako da mi se nije preterano ni islo ali sam htela da ga ispostujem. Ispostavilo se da je to samo bleja u parku s ljudima koji dolaze i odlaze i gde svako svakog zna po nadimku pre nego po imenu.
Te veceri sam upoznala Radijator. Iskreno, u prvom trenutku stekla sam utisak da je malo nenormalan, malo me cak plasila cinjenica da je sve vreme buljio u mene kao one najgore psihopate iz horor filmova (oprostice mi on valjda ovo poredjenje) i nisam nesto preterano zurila da ga upoznam. To je jedan od onih trenutaka kad steknete pogresan prvi utisak o nekome i vodite se tim misljenjem ne shvatajuci u kakvoj ste zabludi.
Posle nekog vremena poceli smo dopisivanje o nekim potpuno glupim i nenormalnim stvarima (tockovi, sapuni, cajevi i cetkice za zube) i trebalo mi je dosta vremena da se otarasim predrasuda i da shvatim koliko je on ustvari jedna emotivna osoba iako se to ne vidi na prvi pogled. Bas me briga sto on kaze da je "boli me kurac" tip, meni se vise cini da je on sve ono sto ne ume da iskaze emocijama zakopao malo dublje u sebe i izleti mu s vremena na vreme na neki papir. I razumem zasto je tako, i ja sam bila takva na kratko, dodju ti u zivot ljudi koji te uniste i posle toga ne znas ni kome da verujes ni s kim da pricas.
Tako da smo Radijator i ja sklopili jedan ugovor koji je on sakrio negde u svojoj palati.
Negde na drugoj strani, posle nekog vremena, Radijator je sve vise poceo da se smeje. Nije vise bio toliko onaj ozbiljni lik za koga bi ljudi pomislili da bi spopao neku jadnu zenu u prolazu. Osmeh mu se sirio licem i postao nenormalno zarazan a meni su bili zanimljivi pokusaji da ga nasmejem.
Cutljiv je, vise se cini da analizira svakoga u drustvu nego sto se trudi da razgovara, ali ima neka razmisljanja o zivotu koja se cine preozbiljnim za njega a uopste nisu. Nekad deluje kao neko ko je prebrzo odrastao, nekad deluje kao neko ko samo trazi razgovor, nekad deluje kao da izaziva ljude da mu ne uzvrate osmeh kada im se nasmeje. A zapravo je sve to pomalo, uvek tu da me saslusa, nekad da malo zeza, nekad da mi se smeje kad se tresem od hladnoce pa prestanem kad neko pogleda u mene.
I tako se jedno od najdebilnijih upoznavanja pretvorilo u jedno opiceno prijateljstvo izmedju Radijatora i mene.