Nekad se pitam da li su ljudi svesni tezine svojih odluka onda kada ih donose.
Na primer - ja. Sedim u stanu koji je preveliki za mene samu a premali da bih ga delila sa nekim. Sedim u stanu koji je za mene suvise hladan jer se trudim da ne palim mnogo pec da mi racun za struju ne bi stigao preveliki. Sedim u stanu koji je bio moja odluka i moja nocna mora. Sedim sama. nema nikoga oko mene da mi kaze da stanem i da mi obrise suze. Sedim u drugom gradu, daleko od svega s cim sam se rodila. Daleko od svoje porodice, svoje ulice, svojih prijatelja.
Razmisljam o daljini. Ne uopsteno, vec o jednoj odredjenoj daljini koja mi nedostaje vise nego sto sam mogla da zamislim. Prosla zima. Svaki slobodan vikend provodila bih tu, tada mi se to cinilo kao da je previse daleko a sada mi se cini kao da me od tog mesta dele univerzumi. Setala sam tim ulicama s jednom toplom rukom u ruci. Smejala sam se i bila sam srecna. Sada kada o tome razmisljam osecam se mnogo starije nakon gomile suza koje su ostale kao podsetnik na to mesto. Mirise na sneg ali se vide zvezde, hladno je ali se trudim da ne razmisljam o tome. Setam ulicama koje su neciji dom i, iako nisu moj i ja se prvi put osecam kao da sam kod kuce. Nikada se nisam tako osecala u svom kraju. Udjem u kucu i prekrijem se preko glave i posle nekog vremena pored mene se stvori i caj. Znam to jer sekundu kasnije cujem zvuke omiljene serije kako ispunjavaju sobu koja nije moja a opet se osecam kao da pripadam bas tu. I tako vikend za vikendom. Setnja prelepim ulicama iznad kojih se i zime vide zvezde. Sa prijateljima koje ovde nemam i koje nigde osim tamo nisam imala. Krevet i caj. I on. U kuci koja podseca na dom.
Ali sada nisam tamo, a odzvanjanje misli o tom mestu mi ne pomaze da se smirim.
Taj dom nije ovde. Ni ta osecanja nisu ovde. Ni Ivan, ni Andrija, ni ostali ljudi koji mi toliko znace.
Tolike sam sate provela zaleci se na fakultet koji sam zelela da upisem, toliko sam dana provela spremajuci sve moguce ispite iznova i iznova i na kraju ih sve polozila i dosla do toga da pricam da je sve to lako i da ne znam na sta se ljudi zale. Barem sam imala sa kim da pricam.
I opet sedim. U stanu koji nije moj dom i nema izlaza. Nema izlaza jer mi ne dozvoljavaju da se vratim. Ne dozvoljavaju mi da ispravim ono sto mogu da ispravim. Sto umem. Ne dozvoljavaju mi jer niko nije obracao dovoljno paznje na mene da kaze ''U redu je, strpi se, doci cemo i do tvojih zelja'' nego svi stanu i kazu kako se nadaju da se njima ostvari tako neka prilika koju ne mogu da propuste, kao ja. Toliko sam zelela izbor a nemam slobodu da biram jer nikada nije bilo dovoljno za mene, ni novca, ni strpljenja, ni ljubavi, To valjda ide sa najmladjim detetom. Umesto toga ja sam prinudjena da sedim i da slusam ljude koji se zale na to kako nema od cega da se zivi ako se ja vratim, kako moram da zavrsim to sto sam zapocela...
Stanite! Zar ne vidite da me odaljavate od zivota koji sam zelela? Zar ne vidite koliko mi nedostaje moj fakultet, moje drustvo, soba koja je iole topla? Zar ne vidite da ovde ne mogu da izdrzim sama, da ludim, da nisam stavila iskreni osmeh na lice od kada sam krocila nogom (ili tockom) u ovu zemlju? Zar ne mislite da je surovo napadati me kako sam neprepoznatljiva i kako sam nezahvalna jer ovakvih sansi nema nigde drugde? Zar vam je toliko lako da gledate kako ne prestajem da placem i da uzimate moje suze kao dokaze da nikada ni za sta nisam bila sposobna samostalno? Ne, umesto toga ja slusam kako se moje more i dalje otplacuje i kako sam protracila sve sto je ikada iko dao za mene. Protracila sam celu godinu, protracila sam sve sto sam ikada rekla sebi da zelim.
I kako to da pozelim nekom drugom? Kako da sada njemu kazem da dodje kod mene da bude ovde, da se prijavi za ovo sto sam se ja prijavila. Jer, ja znam da bi on to uradio za mene, ali nije svestan toga da ja nikada necu moci da mu vratim vreme koje ce izgubiti sa svojim prijateljima koje zna celog zivota. Ja nikada necu moci da preuzmem svu krivicu koju osecam zbog onoga sto on zeli da uradi zbog mene. Ja nikada necu moci da mu se dovoljno oduzim za sve sto je voljan da ostavi za sobom. I nikada necu moci da mu objasnim da sam ja kriva sto ce mu sve nedostajati a, kao i ja, nece imati sansu da se jednog dana vrati svemu tome. Gde cemo onda zavrsiti? Da li ce biti toliko ljut da ce ostaviti i mene i ovo sto sam postala? Da li ce ikada naci nacin da mi oprosti? Da li cu se ja vratiti da budem ona stara a ne ovo suzama umrljano lice? Gde sam ja u svemu tome a gde smo mi?
Kazu mi da razmislim i da donesem odluku, ali je cinjenica da ja nemam izbor. Cak i da napisem tu listu ''za i protiv'', mnogo ce vise razloga biti da se vratim kuci nego da ostanem u ovom gradu koji sam nekada toliko volela a koji mi je sada sprava za mucenje kojoj cak ni ime ne mogu da izgovorim, a ni da napisem.
Tuzno je sto moja osecanja ne mogu da uticu ni na sta na ovom svetu. Sve sto sam ikada sanjala da cu uraditi kad se vratim kuci, necu - iz prostog razloga sto nemam gde da se vratim. Da li da zivim sa ljudima razocaranim u mene ili da pobegnem u onaj kraj koji toliko volim iako ga do skoro nisam ni poznavala (ako uopste postoji ta opcija) da li bi me tamo prihvatili? Gde cu zavrsiti sa ovim izborima koji su losi, a nisu moji? Gde cemo zavrsiti mi?
Kazu ''nema nikakvih problema, podrzacemo sta god da odlucis'' ali ja znam da je daleko od mene ta odluka vec doneta. Nikada sebi necu oprostiti zbog onoga sto sam uradila, svesna toga da bih sada mogla da budem kod njega, posle neke duge setnje po kraju da sednemo, pijemo caj, i samo budemo srecni sto smo tu.
Na primer - ja. Sedim u stanu koji je preveliki za mene samu a premali da bih ga delila sa nekim. Sedim u stanu koji je za mene suvise hladan jer se trudim da ne palim mnogo pec da mi racun za struju ne bi stigao preveliki. Sedim u stanu koji je bio moja odluka i moja nocna mora. Sedim sama. nema nikoga oko mene da mi kaze da stanem i da mi obrise suze. Sedim u drugom gradu, daleko od svega s cim sam se rodila. Daleko od svoje porodice, svoje ulice, svojih prijatelja.
Razmisljam o daljini. Ne uopsteno, vec o jednoj odredjenoj daljini koja mi nedostaje vise nego sto sam mogla da zamislim. Prosla zima. Svaki slobodan vikend provodila bih tu, tada mi se to cinilo kao da je previse daleko a sada mi se cini kao da me od tog mesta dele univerzumi. Setala sam tim ulicama s jednom toplom rukom u ruci. Smejala sam se i bila sam srecna. Sada kada o tome razmisljam osecam se mnogo starije nakon gomile suza koje su ostale kao podsetnik na to mesto. Mirise na sneg ali se vide zvezde, hladno je ali se trudim da ne razmisljam o tome. Setam ulicama koje su neciji dom i, iako nisu moj i ja se prvi put osecam kao da sam kod kuce. Nikada se nisam tako osecala u svom kraju. Udjem u kucu i prekrijem se preko glave i posle nekog vremena pored mene se stvori i caj. Znam to jer sekundu kasnije cujem zvuke omiljene serije kako ispunjavaju sobu koja nije moja a opet se osecam kao da pripadam bas tu. I tako vikend za vikendom. Setnja prelepim ulicama iznad kojih se i zime vide zvezde. Sa prijateljima koje ovde nemam i koje nigde osim tamo nisam imala. Krevet i caj. I on. U kuci koja podseca na dom.
Ali sada nisam tamo, a odzvanjanje misli o tom mestu mi ne pomaze da se smirim.
Taj dom nije ovde. Ni ta osecanja nisu ovde. Ni Ivan, ni Andrija, ni ostali ljudi koji mi toliko znace.
Tolike sam sate provela zaleci se na fakultet koji sam zelela da upisem, toliko sam dana provela spremajuci sve moguce ispite iznova i iznova i na kraju ih sve polozila i dosla do toga da pricam da je sve to lako i da ne znam na sta se ljudi zale. Barem sam imala sa kim da pricam.
I opet sedim. U stanu koji nije moj dom i nema izlaza. Nema izlaza jer mi ne dozvoljavaju da se vratim. Ne dozvoljavaju mi da ispravim ono sto mogu da ispravim. Sto umem. Ne dozvoljavaju mi jer niko nije obracao dovoljno paznje na mene da kaze ''U redu je, strpi se, doci cemo i do tvojih zelja'' nego svi stanu i kazu kako se nadaju da se njima ostvari tako neka prilika koju ne mogu da propuste, kao ja. Toliko sam zelela izbor a nemam slobodu da biram jer nikada nije bilo dovoljno za mene, ni novca, ni strpljenja, ni ljubavi, To valjda ide sa najmladjim detetom. Umesto toga ja sam prinudjena da sedim i da slusam ljude koji se zale na to kako nema od cega da se zivi ako se ja vratim, kako moram da zavrsim to sto sam zapocela...
Stanite! Zar ne vidite da me odaljavate od zivota koji sam zelela? Zar ne vidite koliko mi nedostaje moj fakultet, moje drustvo, soba koja je iole topla? Zar ne vidite da ovde ne mogu da izdrzim sama, da ludim, da nisam stavila iskreni osmeh na lice od kada sam krocila nogom (ili tockom) u ovu zemlju? Zar ne mislite da je surovo napadati me kako sam neprepoznatljiva i kako sam nezahvalna jer ovakvih sansi nema nigde drugde? Zar vam je toliko lako da gledate kako ne prestajem da placem i da uzimate moje suze kao dokaze da nikada ni za sta nisam bila sposobna samostalno? Ne, umesto toga ja slusam kako se moje more i dalje otplacuje i kako sam protracila sve sto je ikada iko dao za mene. Protracila sam celu godinu, protracila sam sve sto sam ikada rekla sebi da zelim.
I kako to da pozelim nekom drugom? Kako da sada njemu kazem da dodje kod mene da bude ovde, da se prijavi za ovo sto sam se ja prijavila. Jer, ja znam da bi on to uradio za mene, ali nije svestan toga da ja nikada necu moci da mu vratim vreme koje ce izgubiti sa svojim prijateljima koje zna celog zivota. Ja nikada necu moci da preuzmem svu krivicu koju osecam zbog onoga sto on zeli da uradi zbog mene. Ja nikada necu moci da mu se dovoljno oduzim za sve sto je voljan da ostavi za sobom. I nikada necu moci da mu objasnim da sam ja kriva sto ce mu sve nedostajati a, kao i ja, nece imati sansu da se jednog dana vrati svemu tome. Gde cemo onda zavrsiti? Da li ce biti toliko ljut da ce ostaviti i mene i ovo sto sam postala? Da li ce ikada naci nacin da mi oprosti? Da li cu se ja vratiti da budem ona stara a ne ovo suzama umrljano lice? Gde sam ja u svemu tome a gde smo mi?
Kazu mi da razmislim i da donesem odluku, ali je cinjenica da ja nemam izbor. Cak i da napisem tu listu ''za i protiv'', mnogo ce vise razloga biti da se vratim kuci nego da ostanem u ovom gradu koji sam nekada toliko volela a koji mi je sada sprava za mucenje kojoj cak ni ime ne mogu da izgovorim, a ni da napisem.
Tuzno je sto moja osecanja ne mogu da uticu ni na sta na ovom svetu. Sve sto sam ikada sanjala da cu uraditi kad se vratim kuci, necu - iz prostog razloga sto nemam gde da se vratim. Da li da zivim sa ljudima razocaranim u mene ili da pobegnem u onaj kraj koji toliko volim iako ga do skoro nisam ni poznavala (ako uopste postoji ta opcija) da li bi me tamo prihvatili? Gde cu zavrsiti sa ovim izborima koji su losi, a nisu moji? Gde cemo zavrsiti mi?
Kazu ''nema nikakvih problema, podrzacemo sta god da odlucis'' ali ja znam da je daleko od mene ta odluka vec doneta. Nikada sebi necu oprostiti zbog onoga sto sam uradila, svesna toga da bih sada mogla da budem kod njega, posle neke duge setnje po kraju da sednemo, pijemo caj, i samo budemo srecni sto smo tu.
