Ćelije

Ne trazim te.
Kunem se, odavno nisam zavirila ni u jednu fioku s nasim uspomenama.
Evo, ako mi ne verujes, pogledaj samo koliko dugo nisam uzela papir u ruke.
Olovka me popreko gleda vec nekoliko dana a ja nemam snage da je uzmem u ruke i nedostatak tebe pretocim u reci.
Ne trazim te.
Znam da se ne krijes. Negde si u svom svetu iz kog mozda ponekad izviris da vidis da li neko izdaleka posmatra tvoju lepotu i brzo se vracas u svoje utociste, ali ne krijes se.
Cekas da prodjem.
Cekas da nestane svako zrnce osecanja kako tvojih tako i mojih.
Ako je tako zasto i dalje, kad god izviris iz svog utocista i istrazujes da li ti se neko izdaleka divi, proveravas da li sam taj neko ja?
Svakako, ja stojim tu negde. Na granici izmedju moguceg i nemoguceg, onoga sto nismo a mogli smo da budemo i onoga sto smo postali. Ne mozes da vidis tu granicu. Ti si je izmedju nas postavio svojim srcem ali je ona toliko duboko u tebi da ne vidis nista izvan nje a, veruj mi, ja sam samo na milimetar odatle.
Zatvoris oci i udises slani morski vazduh.
Ptice pevaju, cuju se talasi, omiljena knjoga ti je prevrnuta na stomaku jer te je u sred citanja uhvatio onaj suncani san. I ja sam tu. Lezim pored tebe i cekam da se nasmejes jer znas da te posmatram. Ali onda tvoj osmeh bledi. Shvatas da ja sigurno nisam tu i da zapravo sve vreme zamisljas.
Desava ti se to ponekad?
Znam, ume savest da rezira razlicite predstave u kojima je glavni glumac obicno nasa podsvest. A zidovi koji me teraju iz tvoje glave, kule, zidine, mostovi, okeani kojima se trudis da se odvojis od mene, nestaju nocu kada pokusavas da zaspis. Nestaju, sruse se, ispare, i na scenu onda dolazim ja. Tacno onakva kakvom ne zelis da me zamisljas.
Dolazim. Kvarim ti snove. Jurim ti misli.
Trebam ti jer samo ja umem da rascistim oluju zbrke u tvojoj glavi.
Trebam ti ali ja nisam tu.
Nisam jer, kao sto sam vec rekla negde na pocetku, ja te ne trazim.
Tebe moje zidine i okeani drze daleko i nocu, tebe moje misli ne dozivaju jer sam ih sve zakljucala duboko u zatvorske celije mojih uspomena.
Mada jos uvek nisam sigurna da li je to zatvor za mene ili za tebe. Svakako da sam ja ta koja je zarobljena u uspomenama i ne ume da se izbavi.
Obicno je to tako. Ako das sebe nekome od tebe ne ostane nista.
A onda svu onu prasinu koja je padala tokom vremena koje smo proveli zajedno  vetar oduva pravo u dubine mojih ociju i vise nema ni zidina ni okeana, suze ih same oteraju dovodeci tebe.
Ali ipak te ne trazim.
Trudim se, koliko mogu, da nadjem nesto sto bi popunilo sve ono sto si za sobom ostavio.... prazninu zapravo.
Jer, veruj mi opet, posle tebe nije ostalo nista.
Olovka me je predugo dozivala a ja nisam znala kako da pisem a da ne bude o tebi. Papir na sam pomen tvog imena prebledi potpuno (ironicno) tako da ga necu napisati.
Ali znas ti da ja o tebi pisem.
Valjda ces mi dati jos neki razlog za to, jer pisanje o tome kako te nema moze da traje predugo. A kad si tu dovoljna je i jedna napisana rec. A ti svakako znas koja je to.