Jedno su zelje a drugo mogucnosti. Tako kazu. Ali, da li ste se ikada susreli sa tim da zelje postanu mogucnost? Ja jesam.
Pozvonio je telefon. Obicno se ne javljam nepoznatim brojevima, pa jos i kad je fiksni u pitanju, ali nesto me je povuklo da pritisnem tu zelenu slusalicu. Ja. Stipendija. Odlazak. 5 godina. Hej, usporite malo! Ne mogu da postignem sve tako brzo. Ne, ne. Ne zelim da idem. Ne zelim da ostavim ovde ono za sta sam se izborila. Ne. Ne zelim da ostavim njega i to je bio pravi i jedini razlog moje pobune. On i ja. Moja druga polovina i sve od cega sam zavisila. Nista sto dobijem ja nisam mogla a da ne podelim sa njim. On je bio moj glas razuma, moj trenutak srece i euforija. Pocela sam da placem. Ne. Ja ne mogu da ga ostavim. Odluka je bila na meni i bila sam bolno svesna toga. Osecala sam taj kamen kako mi pritiska grudi a ja nisam mogla da ga sklonim. Dobila sam sve o cemu sam ikada sanjala i bila sam potpuno spremna da se svega toga i odreknem zbog njega. Zbog nas.
Dosao je. Plakala sam. Jos uvek sam plakala. Naslonila sam glavi na njegovo rame svesna da ne mogu da prestanem da placem. Zvoni mi telefon. Svi pricaju sa mnom kao da je odluka vec donesena. Mama je vec spremila karte. Pozvala sve svoje veze. Hej! Rekla sam vam da usporite! Ja nisam dala svoj odgovor, hej! Nisam pristala! Nisam dozvolila da mi preokrenete zivot! Hej! Usporite!
Placemo. Zajedno. Zagrljeni. Bolno svesni toga da ne znamo kada cemo sledeci put imati prilike da se vidimo. Da legnemo zajedno. Da zaspimo u zagrljaju. Ne cenis dovoljno te trenutke dok ne postane sansa da su poslednji na duzi period.
Znala sam da ne zelim da ga izgubim. Od svih stvari koje su se vrtele oko moje glave to je bila jedina koja je mirno stajala i gledala me. Znala sam da ne mogu da ga ostavim. Ja sam bila potpuno njegova a nisam mogla da shvatim kako to funkcionise. Sta ako se on ohladi? Sta ako pronadje drugu, bolju? Bila sam sigurna u svoja osecanja i postupke ali nisam mogla da garantujem za njega. Drzala sam svoju sudbinu u saci dok su ljudi oko mene vec isplanitali moju buducnost. HEJ! To ne ide tako! Glas mi, nakon desetak sati placa, nije dozvoljavao da vristim. Hej usporite! Ne mogu da ostavim citav svet za sobom. Kako ce ovo uspeti?
Kako cu ja uspeti bez njega?
Pozvonio je telefon. Obicno se ne javljam nepoznatim brojevima, pa jos i kad je fiksni u pitanju, ali nesto me je povuklo da pritisnem tu zelenu slusalicu. Ja. Stipendija. Odlazak. 5 godina. Hej, usporite malo! Ne mogu da postignem sve tako brzo. Ne, ne. Ne zelim da idem. Ne zelim da ostavim ovde ono za sta sam se izborila. Ne. Ne zelim da ostavim njega i to je bio pravi i jedini razlog moje pobune. On i ja. Moja druga polovina i sve od cega sam zavisila. Nista sto dobijem ja nisam mogla a da ne podelim sa njim. On je bio moj glas razuma, moj trenutak srece i euforija. Pocela sam da placem. Ne. Ja ne mogu da ga ostavim. Odluka je bila na meni i bila sam bolno svesna toga. Osecala sam taj kamen kako mi pritiska grudi a ja nisam mogla da ga sklonim. Dobila sam sve o cemu sam ikada sanjala i bila sam potpuno spremna da se svega toga i odreknem zbog njega. Zbog nas.
Dosao je. Plakala sam. Jos uvek sam plakala. Naslonila sam glavi na njegovo rame svesna da ne mogu da prestanem da placem. Zvoni mi telefon. Svi pricaju sa mnom kao da je odluka vec donesena. Mama je vec spremila karte. Pozvala sve svoje veze. Hej! Rekla sam vam da usporite! Ja nisam dala svoj odgovor, hej! Nisam pristala! Nisam dozvolila da mi preokrenete zivot! Hej! Usporite!
Placemo. Zajedno. Zagrljeni. Bolno svesni toga da ne znamo kada cemo sledeci put imati prilike da se vidimo. Da legnemo zajedno. Da zaspimo u zagrljaju. Ne cenis dovoljno te trenutke dok ne postane sansa da su poslednji na duzi period.
Znala sam da ne zelim da ga izgubim. Od svih stvari koje su se vrtele oko moje glave to je bila jedina koja je mirno stajala i gledala me. Znala sam da ne mogu da ga ostavim. Ja sam bila potpuno njegova a nisam mogla da shvatim kako to funkcionise. Sta ako se on ohladi? Sta ako pronadje drugu, bolju? Bila sam sigurna u svoja osecanja i postupke ali nisam mogla da garantujem za njega. Drzala sam svoju sudbinu u saci dok su ljudi oko mene vec isplanitali moju buducnost. HEJ! To ne ide tako! Glas mi, nakon desetak sati placa, nije dozvoljavao da vristim. Hej usporite! Ne mogu da ostavim citav svet za sobom. Kako ce ovo uspeti?
Kako cu ja uspeti bez njega?
