Staklo

Cesto se budim rano u zoru. Ranije je to bilo zbog psa koji nije prestajao da laje svakog jutra uvek u isto vreme, a sada je to vec postala navika. Otvorim oci i ne moram ni da pogledam koliko je sati.
Nocas je bilo drugacije.
Taj mali znak da te jos uvek ima medju zivima i da mozda ipak razbijeni delici mogu ponovo da se spoje, taj maleni otkucaj srca koji sam konacno ponovo osetila sa tvoje strane ucinio je da konacno mirno zaspim. Mada se, ocigledno, moj mozak nije slagao sa mnom.
Sanjala sam cudan san. Sanjala sam da smo otputovali negde daleko i da, naravno, nisi hteo da razgovaras sa mnom. Sanjala sam kako ulazim u tvoju sobu i razgovaram sa tvojim psom a onda si odjednom progovorio. Bilo je to sasvim tiho, trajalo je jedva otkucaj srca ali to je za mene bilo vracanje u zivot.
Probudila sam se kasnije nego inace, jos uvek pod utiskom sna. Docekala me je tvoja poruka, a vec dugo nije bilo tako, pa sam pocela da se pitam da li snovi imaju neka skrivena znacenja i da li je vreme da konacno pocnem da verujem u njih. U poruci je pisalo samo 'izvini' ali nisam bas bila sigurna za sta.
Da li se izvinjavas zbog lazi? Zato sto nas vise nema? Zato sto je od samog pocetka postojala neka druga, neka bolja? Zato sto si izdao moje poverenje? Zato sto nisi rekao 'volim te' ili zato sto si se uplasio sto ja to jesam rekla? Nisam sigurna za sta se izvinjavas a izgleda i da ti nemas nameru da mi kazes. Plasim se da ce ovo da bude jos jedna tmurna noc a moglo je toliko lepoh stvari da se desi. Jer, i pored svega, jos se nadam da je sve ovo neki kosmar, da si jos uvek tu, da nisi prekrsio sve ono sto si mi obecao, da nisi otisao onda kada si mi najvise na svetu trebao. Da se nisi uplasio mojih osecanja iako si odavno obecao da neces. Koliko lazi je pored toga bilo? Koliko ce jos tvojih devojaka da me zove da me obavesti da sam ja samo jos jedan idiot koji je naseo na sve tvoje price? Koliko cu jos puta pokusati da te izbacim iz glave nemocna da prestanem da te volim? Sa koliko njih ces se jos smejati svemu mome sto si u zajebanciji na meni hvalio? Koliko ce jos vremena proci dok posle tebe ne vratim samopouzdanje koje sam imala? Hajde, kazi mi, to je samo nekoliko brojki.
Hajde, uveri me da nisam u pravu, prospi jos neku laz, probudi jos nekoliko suza u mojim ocima. Smej se jos malo mojim osecanjima, ko zna koliko njih se smeje sa tobom.
Ali posle svega, ako ikada ovo procitas, seti se koliko smo toga mogli samo da nisi bio takav kakav si. Seti se koliko ljubavi sam ti pruzila, koliko sam vremena i snage potrosila voleci te. Seti se koliko si se ti pretvarao da me zelis. Seti se svega toga pre nego sto pronadjes jos neku osobu sa kojom bi napravio od mene salu.
Seti se jer, veruj mi, nikada neces ponovo naci nekoga kao sto sam ja. Ja oprostim, predjem preko svega, ali kada me slomis svi ostri delici onoga sto je od mene ostalo ubosce te svaki put kada pomislis da si bolji od mene. Ubosce te kao i sve lazi koje si tako dugo sakupljao. Samo nikada vise neces naci nekoga ko bi u to verovao.

Ćelije

Ne trazim te.
Kunem se, odavno nisam zavirila ni u jednu fioku s nasim uspomenama.
Evo, ako mi ne verujes, pogledaj samo koliko dugo nisam uzela papir u ruke.
Olovka me popreko gleda vec nekoliko dana a ja nemam snage da je uzmem u ruke i nedostatak tebe pretocim u reci.
Ne trazim te.
Znam da se ne krijes. Negde si u svom svetu iz kog mozda ponekad izviris da vidis da li neko izdaleka posmatra tvoju lepotu i brzo se vracas u svoje utociste, ali ne krijes se.
Cekas da prodjem.
Cekas da nestane svako zrnce osecanja kako tvojih tako i mojih.
Ako je tako zasto i dalje, kad god izviris iz svog utocista i istrazujes da li ti se neko izdaleka divi, proveravas da li sam taj neko ja?
Svakako, ja stojim tu negde. Na granici izmedju moguceg i nemoguceg, onoga sto nismo a mogli smo da budemo i onoga sto smo postali. Ne mozes da vidis tu granicu. Ti si je izmedju nas postavio svojim srcem ali je ona toliko duboko u tebi da ne vidis nista izvan nje a, veruj mi, ja sam samo na milimetar odatle.
Zatvoris oci i udises slani morski vazduh.
Ptice pevaju, cuju se talasi, omiljena knjoga ti je prevrnuta na stomaku jer te je u sred citanja uhvatio onaj suncani san. I ja sam tu. Lezim pored tebe i cekam da se nasmejes jer znas da te posmatram. Ali onda tvoj osmeh bledi. Shvatas da ja sigurno nisam tu i da zapravo sve vreme zamisljas.
Desava ti se to ponekad?
Znam, ume savest da rezira razlicite predstave u kojima je glavni glumac obicno nasa podsvest. A zidovi koji me teraju iz tvoje glave, kule, zidine, mostovi, okeani kojima se trudis da se odvojis od mene, nestaju nocu kada pokusavas da zaspis. Nestaju, sruse se, ispare, i na scenu onda dolazim ja. Tacno onakva kakvom ne zelis da me zamisljas.
Dolazim. Kvarim ti snove. Jurim ti misli.
Trebam ti jer samo ja umem da rascistim oluju zbrke u tvojoj glavi.
Trebam ti ali ja nisam tu.
Nisam jer, kao sto sam vec rekla negde na pocetku, ja te ne trazim.
Tebe moje zidine i okeani drze daleko i nocu, tebe moje misli ne dozivaju jer sam ih sve zakljucala duboko u zatvorske celije mojih uspomena.
Mada jos uvek nisam sigurna da li je to zatvor za mene ili za tebe. Svakako da sam ja ta koja je zarobljena u uspomenama i ne ume da se izbavi.
Obicno je to tako. Ako das sebe nekome od tebe ne ostane nista.
A onda svu onu prasinu koja je padala tokom vremena koje smo proveli zajedno  vetar oduva pravo u dubine mojih ociju i vise nema ni zidina ni okeana, suze ih same oteraju dovodeci tebe.
Ali ipak te ne trazim.
Trudim se, koliko mogu, da nadjem nesto sto bi popunilo sve ono sto si za sobom ostavio.... prazninu zapravo.
Jer, veruj mi opet, posle tebe nije ostalo nista.
Olovka me je predugo dozivala a ja nisam znala kako da pisem a da ne bude o tebi. Papir na sam pomen tvog imena prebledi potpuno (ironicno) tako da ga necu napisati.
Ali znas ti da ja o tebi pisem.
Valjda ces mi dati jos neki razlog za to, jer pisanje o tome kako te nema moze da traje predugo. A kad si tu dovoljna je i jedna napisana rec. A ti svakako znas koja je to.