Odlazak

Odmahivala sam glavom.
Znala sam da to nista nece pomoci ali morala sam da pokusam.
Autobus je jos uvek stajao na semaforu a ja sam se trudila da ga mislima vratim nazad jer mi se nije islo.
Odmahivala sam glavom naslonjena na njegove grudi i svaki put kad bih se pomerila osecala sam njegov miris. Zapamti taj miris, pravila sam sebi podsetnike u glavi.
Nisam smela da ga pogledam. Prosula bih se na milion delica da sam ga pogledala a znam da bi i on jer sam prepoznala njegovo disanje. Oboma nam je malo falilo i nikako nisam zelela da ga pogledam da zapocnem sve to.
Samo sam odmahivala glavom.
Nekoliko suza kanulo je na njegovu majicu.
Nemoj, sapnuo mi je.
Nisam mogla da prestanem.
Tresla sam se od jecaja ali nisam mogla da prestanem.
Grad i ljudi oko nas su prestali da postoje.
Sigurna sam da jesu. Nisam zelela da odem i vreme je stalo u tom trenutku.
Upalilo se zeleno svetlo i autobus je krenuo.
Jos jednom sam ga nemo zamolila da stane, da nam ne krade te trenutke jer ih je ionako bilo premalo.
Nije stao.
Popela sam se na prste i poljubila ga. On mi je sve na svetu a ostavljala sam ga kao da je nista. I nikako to nisam mogla da promenim.
Usne su nam se razdvojile ali sam izbegavala da ga pogledam u oci. Slomio bi se. Znam da bi. A i ja bih sa njim.
Pustio me je iz zagrljaja a ja sam potrcala prema autobusu.
Nisam se ni trudila da obrisem suze.
Stezalo me je u grudima.
Znala sam da ce stajati na sledecem semaforu i da ce pogledati gde sam. Slomice se. Ovako kao ja, mozda cak i vise. Pustila sam suze da jos malo setaju mojim licem i kvase mi pantalone.
Jedina, napisao mi je.
Stegla sam telefon.
Srce je preskocilo par otkucaja a u grudima me je toliko stezalo da sam se uplasila da ce me to ubiti.
Nekoliko suza kanulo je na ekran dok sam kucala odgovor.
Vec mi nedostaje.