Vrucina

Ne cuje se nista.
Nema vazduha. Vrucina je.
U sobi je mrkli mrak.
Nesto me budi.
Zbunjena, jos uvek pod utiskom sna koji lebdi negde oko moje glave, okrecem se oko sebe.
Polako shvatam sta se desava a to shvatanje me istovremeno razbudjuje i cini srecnom.
Cujem usporeno disanje pored sebe i osecam ruku prebacenu preko stomaka. Nekako me je okrenuo u snu i naslonio glavu na moje rame i uspeo da me probudi. Polako okrecem glavu ka njemu. Spava savrseno mirno, toliko mirno da se skoro i ne oseca njegovo disanje. Ne pomeram se. Nikako se ne pomeram jer znam da bi ga to probudilo a to ne zelim. Lezim tako neko vreme, ne zelim ni da trepnem, ni da nastavim da spavam, ni da udahnem. Saram mu neke zamisljene slike prstima po kosi i niz ledja. Uzivam u toj tisini jer znam da je on tu i ne zelim da pokvarim taj trenutak. Mir i tisinu prekida njegov trzaj izazvan snom koji ga ocigledno muci. Nekako kao uplasen time prebacuje nogu preko mojih. Ne disem. Ne zelim da ga probudim. Ne disem ali ga jos vise pribijam uz sebe da zna da sam tu.
Smiruje se a ja nastavljam da uzivam u njegovom prisustvu i tisini.
Naslanjam usne na njegovo celo i sapucem "ljubavi" u mrak.
Znam da me negde kroz more svojih snova sigurno cuje.
Savrsen je dok spava.
Telo mu se skroz opusti a ja zbog toga imam osecaj da mi u potpunosti veruje.
Tezak je ali ne zelim da ga pomerim.
Zelim samo da tako ostanem sto duze.
Ovaj put trenutak kvare moji snovi, zovu me nazad, vuku me.
Pred kraj, poslednji sekund pred ponovo sklapanje ociju, cujem odjek nekih svojih prethodnih misli... Zaljubila sam se. Nepovratno.