Kažu da imaš razlog da živiš dokle god imaš za čim da se osvrneš i nasmeješ.
Uvek sam mislila, ako ikad poželim sebi da oduzmem život, da bi idealan dan za to bio moj rođendan. Nekako je simbolično, na isti dan kad sam se rodila da sve u meni i umre.
A svake protekle godine sve je pomalo umiralo. Dok nije došlo do ove tačke.
Nema tog sna iz kojeg me suze nisu probudile.
Odavno. Predugo. Više ne mogu ni da se setim od kad.
Uvek sam dobro razumela ljude oko sebe, bez da preterano razgovaram sa njima. Čitala sam ih, kažu ali ja ne verujem u to. Ljudi i misli nisu samo neka knjiga koju možeš zatvoriti nakon čitanja i ostaviti na polici da vredno radi kao skupljač prašine a zatim zauvek zaboraviti na nju. Ne, nisam ih čitala. Više nekako upijala njihove čudne energije. Naravno, ni to ne uspeva uvek, samo ponekad. Ali sam vremenom razumela i zašto. Tužna duša uvek prepoznaje tugu u drugoj tužnoj duši. Ono što si nekada osetio, kroz šta si prošao i šta si doživeo nekad lako možeš videti i prepoznati u drugim ljudima, samo ako dovoljno obratiš pažnju.
Uvek sam dobro razumela tužne priče koje zrače iz njih, baš zato jer je i moja priča upravo takva.
Pronalazila sam sebe u njihovim tužnim pogledima, sporim koracima, praznim osmesima i sivim oblacima u očima. Tuge zrače i njih i pričaju mi priče koje već i sama predobro poznajem.
Ona devojčica čudne smeđe kose što tužno čuči u parku pored reke, tamo kod one kamene kapije iza stepenica, što prstima prevrće po travi, znam ko je ona. Njeni roditelji po ceo dan rade, posle škole se vraća u praznu kuću, svi njeni prijatelji imaju više novca i roditelji ih vikendom ne vode u dosadne parkove kao što je taj njen za decu koja nemaju mnogo novca ali imaju dušu. Dugo tako čuči, i tek ponekad podigne glavu da pogleda prema klupi, ponosno pokazujući cvet koji je ubrala, baš onaj najlepši, s onim iskrenim slatkim osmehom koji bi brzo nestao kad bi na toj istoj klupi ugledala majku koja ni ne obraća pažnju na nju već zauzeto zapisuje nešto u neku svesku, sve dok ne dođe vreme da se ide kući.
Ona devojka čupave kose i bledog tena, ona što više školskih sati provodi zaključana u kupatilu plačući nego u razgovoru sa drugima, tamo u onoj školi gde idu samo bogata deca a ne ona koja su tu dospela zaslugama, kao ona, ona tiha, povučena, što nekako odbačeno sedi u prvoj klupi, nakon ko zna koliko promenjenih škola i okruženja da bi bila tamo gde njeni roditelji mogu da priušte a ona se svim silama trudila da bude vredna da sedi, znam ko je ona. Satima pre škole stoji u kupatilu pokušavajući da obuzda kosu da ne bi još jedan dan morala da trpi uvrede na njen račun, a onda doručak razvuče na ceo dan da ne bi tražila novac za užinu. Pobegne iz svog skloništa za plakanje tek na toliko da se preseli u neku novu knjigu, priču princeva, zmajeva, nekih boljih ljudi i nekog lepšeg sveta, u glavi stvarajući slike kakve nikad nijedno filmsko platno ne bi moglo verno da dočara. Nekad se desi da je, kroz svu tu maglu magije koju stvaraju reči, jedno od onih glasnih školskih zvona primora da ponovo zarobi bajke među dve korice i vrati se u tužnu realnost. Šarajući bezvoljno po sveskama, iz misli je povremeno trgne zvuk njenog imena, i puna nade podigne glavu, stidljivo se smešeći sve dok ne shvati da je to samo opominjući glas profesora koji traži pažnju, sve dok ne dođe vreme da se ide kući.
Ona devojka što pažljivo sluša na predavanjima, savršeno svesna svega što govore iza njenih leđa jer je sve to isto slušala i godinama unazad, ona što sa vidljivo izgrađenim zidovima oko sebe, uspravno sedi i hvata neke beleške, konačno sedeći u slušaonici fakulteta koji je želela da upiše, onog tamo preko puta parka, za kojeg su mnogi koji su pored njega prolazili mislili da je samo neka stara zgrada, znam ko je ona. Prethodna godina joj je prošla u stresu, ni sama se ne seća kada je poslednji put spavala, jela kako treba, izašla negde, smejala se iskreno. Izgubila je jedinog pravog prijatelja kojeg je imala, osuđena da kroz sve što je snađe od tad prolazi sama, jer niko drugi nije imao dovoljno vremena da stane i pita je "kako si". Oči su joj sijale umorom, izmučene noćnim spremanjem prijemnog kako bi sada bila tu gde je bila, pod pritiskom da mora biti na budžetu, inače je njeno studiranje izgubljeno. Umorna od ljudi, naučena do profesionalnosti da ne veruje nikome i bude ne bezbednoj distanci od svih, što je i dovelo do onih zidova koje sad tako čvrsto drži oko sebe, večitno ih braneći kako ih neko slučajno ne bi srušio i uspeo da dođe do one duše koju je tako pažljivo čuvala u skrivenim odajama sebe. Ljudi uvek odlaze. Samoća je uvek tu. Po njenoj sobi svuda su posađene knjige, često više istovremeno započetih, sa raznoraznim sitnicama korišćenim umesto obeleživača stranica. To je bio njen svet. Satima je sedela i slušala predavanja o tome kako da postane makar približno dobra kao neki od onih pisaca koje je toliko volela da čita, na neudobnim stolicama, uz jednu hemijsku i gomilu papira, skrivajući lice kako neko slučajno ne bi pod svetlom hladne slušaonice video tragove njenih starih suza, i tako sve dok ne dođe vreme da se ide kući.
Poznajem ih.
Tužna duša uvek prepozna sebi sličnu. Sretnu se ponekad, pa se u prolazu kroz gomilu ljudi tužno nasmeše jedna drugoj i spuste pogled, verovatno u pokušaju da zadrže suze koje niko ne bi zastao da obriše.
Stojim na litici i razmišljam o dušama. Dan je skoro gotov i ja sam starija za jednu godinu. Oko mene je samo crnilo, a već dugo je tako i unutar mene.
Kažu da imaš razlog da živiš dokle god imaš za čim da se osvrneš i nasmeješ.
Osvrćem se ali oko mene, kao i uvek, nema nikoga. Tama, tišina i samoća.
Ako zatvorim oči i skoncentrišem se jako mogu da vidim likove iz svojih omiljenih knjiga, ili bar ono kako oni izgledaju u mojoj glavi, kako sam ih osmislila od kada sam prvi put na pohabanim stranicama pročitala njihova imena.
Kažu da imaš razlog da živiš dokle god imaš za čim da se osvrneš i nasmeješ.
Odavno nemam za čim da se okrećem, još manje nasmejem.
I tek tako, s jednim korakom unapred, i ja odlazim u priču.
Poslednja stvar koju čujem pre nego dotaknem tlo su glasovi tužnih duša kako mi pevaju"zbogom".
Uvek sam mislila, ako ikad poželim sebi da oduzmem život, da bi idealan dan za to bio moj rođendan. Nekako je simbolično, na isti dan kad sam se rodila da sve u meni i umre.
A svake protekle godine sve je pomalo umiralo. Dok nije došlo do ove tačke.
Nema tog sna iz kojeg me suze nisu probudile.
Odavno. Predugo. Više ne mogu ni da se setim od kad.
Uvek sam dobro razumela ljude oko sebe, bez da preterano razgovaram sa njima. Čitala sam ih, kažu ali ja ne verujem u to. Ljudi i misli nisu samo neka knjiga koju možeš zatvoriti nakon čitanja i ostaviti na polici da vredno radi kao skupljač prašine a zatim zauvek zaboraviti na nju. Ne, nisam ih čitala. Više nekako upijala njihove čudne energije. Naravno, ni to ne uspeva uvek, samo ponekad. Ali sam vremenom razumela i zašto. Tužna duša uvek prepoznaje tugu u drugoj tužnoj duši. Ono što si nekada osetio, kroz šta si prošao i šta si doživeo nekad lako možeš videti i prepoznati u drugim ljudima, samo ako dovoljno obratiš pažnju.
Uvek sam dobro razumela tužne priče koje zrače iz njih, baš zato jer je i moja priča upravo takva.
Pronalazila sam sebe u njihovim tužnim pogledima, sporim koracima, praznim osmesima i sivim oblacima u očima. Tuge zrače i njih i pričaju mi priče koje već i sama predobro poznajem.
Ona devojčica čudne smeđe kose što tužno čuči u parku pored reke, tamo kod one kamene kapije iza stepenica, što prstima prevrće po travi, znam ko je ona. Njeni roditelji po ceo dan rade, posle škole se vraća u praznu kuću, svi njeni prijatelji imaju više novca i roditelji ih vikendom ne vode u dosadne parkove kao što je taj njen za decu koja nemaju mnogo novca ali imaju dušu. Dugo tako čuči, i tek ponekad podigne glavu da pogleda prema klupi, ponosno pokazujući cvet koji je ubrala, baš onaj najlepši, s onim iskrenim slatkim osmehom koji bi brzo nestao kad bi na toj istoj klupi ugledala majku koja ni ne obraća pažnju na nju već zauzeto zapisuje nešto u neku svesku, sve dok ne dođe vreme da se ide kući.
Ona devojka čupave kose i bledog tena, ona što više školskih sati provodi zaključana u kupatilu plačući nego u razgovoru sa drugima, tamo u onoj školi gde idu samo bogata deca a ne ona koja su tu dospela zaslugama, kao ona, ona tiha, povučena, što nekako odbačeno sedi u prvoj klupi, nakon ko zna koliko promenjenih škola i okruženja da bi bila tamo gde njeni roditelji mogu da priušte a ona se svim silama trudila da bude vredna da sedi, znam ko je ona. Satima pre škole stoji u kupatilu pokušavajući da obuzda kosu da ne bi još jedan dan morala da trpi uvrede na njen račun, a onda doručak razvuče na ceo dan da ne bi tražila novac za užinu. Pobegne iz svog skloništa za plakanje tek na toliko da se preseli u neku novu knjigu, priču princeva, zmajeva, nekih boljih ljudi i nekog lepšeg sveta, u glavi stvarajući slike kakve nikad nijedno filmsko platno ne bi moglo verno da dočara. Nekad se desi da je, kroz svu tu maglu magije koju stvaraju reči, jedno od onih glasnih školskih zvona primora da ponovo zarobi bajke među dve korice i vrati se u tužnu realnost. Šarajući bezvoljno po sveskama, iz misli je povremeno trgne zvuk njenog imena, i puna nade podigne glavu, stidljivo se smešeći sve dok ne shvati da je to samo opominjući glas profesora koji traži pažnju, sve dok ne dođe vreme da se ide kući.
Ona devojka što pažljivo sluša na predavanjima, savršeno svesna svega što govore iza njenih leđa jer je sve to isto slušala i godinama unazad, ona što sa vidljivo izgrađenim zidovima oko sebe, uspravno sedi i hvata neke beleške, konačno sedeći u slušaonici fakulteta koji je želela da upiše, onog tamo preko puta parka, za kojeg su mnogi koji su pored njega prolazili mislili da je samo neka stara zgrada, znam ko je ona. Prethodna godina joj je prošla u stresu, ni sama se ne seća kada je poslednji put spavala, jela kako treba, izašla negde, smejala se iskreno. Izgubila je jedinog pravog prijatelja kojeg je imala, osuđena da kroz sve što je snađe od tad prolazi sama, jer niko drugi nije imao dovoljno vremena da stane i pita je "kako si". Oči su joj sijale umorom, izmučene noćnim spremanjem prijemnog kako bi sada bila tu gde je bila, pod pritiskom da mora biti na budžetu, inače je njeno studiranje izgubljeno. Umorna od ljudi, naučena do profesionalnosti da ne veruje nikome i bude ne bezbednoj distanci od svih, što je i dovelo do onih zidova koje sad tako čvrsto drži oko sebe, večitno ih braneći kako ih neko slučajno ne bi srušio i uspeo da dođe do one duše koju je tako pažljivo čuvala u skrivenim odajama sebe. Ljudi uvek odlaze. Samoća je uvek tu. Po njenoj sobi svuda su posađene knjige, često više istovremeno započetih, sa raznoraznim sitnicama korišćenim umesto obeleživača stranica. To je bio njen svet. Satima je sedela i slušala predavanja o tome kako da postane makar približno dobra kao neki od onih pisaca koje je toliko volela da čita, na neudobnim stolicama, uz jednu hemijsku i gomilu papira, skrivajući lice kako neko slučajno ne bi pod svetlom hladne slušaonice video tragove njenih starih suza, i tako sve dok ne dođe vreme da se ide kući.
Poznajem ih.
Tužna duša uvek prepozna sebi sličnu. Sretnu se ponekad, pa se u prolazu kroz gomilu ljudi tužno nasmeše jedna drugoj i spuste pogled, verovatno u pokušaju da zadrže suze koje niko ne bi zastao da obriše.
Stojim na litici i razmišljam o dušama. Dan je skoro gotov i ja sam starija za jednu godinu. Oko mene je samo crnilo, a već dugo je tako i unutar mene.
Kažu da imaš razlog da živiš dokle god imaš za čim da se osvrneš i nasmeješ.
Osvrćem se ali oko mene, kao i uvek, nema nikoga. Tama, tišina i samoća.
Ako zatvorim oči i skoncentrišem se jako mogu da vidim likove iz svojih omiljenih knjiga, ili bar ono kako oni izgledaju u mojoj glavi, kako sam ih osmislila od kada sam prvi put na pohabanim stranicama pročitala njihova imena.
Kažu da imaš razlog da živiš dokle god imaš za čim da se osvrneš i nasmeješ.
Odavno nemam za čim da se okrećem, još manje nasmejem.
I tek tako, s jednim korakom unapred, i ja odlazim u priču.
Poslednja stvar koju čujem pre nego dotaknem tlo su glasovi tužnih duša kako mi pevaju"zbogom".
