Raskrsnica

Nije bio srecan.
Znala sam to cim sam ga videla na drugom kraju hodnika. Nosio je to osecanje svuda sa sobom. Pritiskalo mu je ramena. Gusilo ga je. Videlo mu se u ocima. Okrenula sam se da me ne vidi. Ovo mi je bio drugi dan u novoj skoli i nisam zelela da zapocinjem nikakve veze ili bilo sta slicno, nisam se preselila toliko kilometara zbog toga.
Nedostajala mi je kuca i roditelji ali sam ovde bila zbog skole i da bih sebi obezbedila neku bolju buducnost.
Sledecih nekoliko casova proslo je koliko-toliko brzo i vec sam zaboravila na njega. Ali srela sam ga na putu do doma. Isao je ispred mene. Laganim korakom. Visok, lepo gradjen. Prekorela sam sebe sto ga zagledam ali nesto u njegovom drzanju nije mi dalo mira. Nisam mogla da sklonim pogled. Isao je sam. Kad malo bolje razmislim, kad god bih ga videla bio je sam. Cudno, takvi momci obicno imaju gomilu i muskog i zenskog drustva oko sebe.
Ali ne i on. Imao je to nesto u sebi. Znala sam to, bila sam sigurna u to.
Te noci mi razmisljanje o njemu nije dalo mira. Psovala sam sebe jer su mi misli bile usmerene ka njemu umesto ka skoli i zadacima.
Sutradan smo imali spojene casove. Nasa odeljenja su bila na ekskurziji koju ja nisam mogla da priustim sebi. Usao je u ucionicu posle mene. Potrazio je slobodno mesto ali je odlucio da sedne iza mene. Seo je toliko blizu da sam mogla da osetim toplotu koja je izbijala iz njega. Nisam mogla da se usredsredim ni na sta o cemu su profesori pricali i nekoliko puta su morali da me opominju zbog toga. Na kraju tog dana ponovo sam isla istom ulicom ka domu. Cvrsto sam ubedjivala sebe da cu moci da prestanem da razmisljam o njemu i da se usredsredim na ucenje i skolu, ono sto mi je bilo najbitnije. Odlutala sam u mislima i nisam primetila tamnu figuru pored sebe. Okrenula sam se, znala sam da je on.
-Ti si nova?-pitao je. U glasu mu se osecala ista ona tuga koja mu je zracila iz ociju.  Zagledala sam se u njegovo lice trazeci bilo kakav znak prepoznavanja koji bi pokazao da zna da sam ga danima vec pratila pogledom po hodnicima skole. Klimnula sam glavom.
-Ja sam Bojan.-rekao je istim onim glasom. Sunce je padalo pod cudnim uglom pa mi se ucinilo da sam videla trag nekog osmeha. U sledecoj sekundi to je nestalo.
Promrmljala sam svoje ime.
-Zivis u domu?-ponovo je pitao a ja sam ponovo klimnula glavom.
-Covece, a onda meni kazu da sam cutljiv!
Ovaj put se stvarno nasmejao. Bio je to najdivniji zvuk na planeti. Kao hiljadu kristalnih zvoncica. Kao kisa. Kao more i talasi.
Pocrvenela sam. Cutali smo do raskrsnice kada je on rekao da mora da ide jer je njegova kuca na tu stranu. Klimnula sam glavom u znak pozdrava i cim mi se izgubio iz vida udahnula sam duboko vracajuci vazduh u pluca.
Bio je mnogo lep. Tuzan ali prelep. Njegov glas i smeh odzvanjali su mi u glavi dok nisam dosla do doma i usla u sobu. Do kasno u noc sam ponovo posvecivala misli njemu  i tome kakav je, sta voli a sta ne. Zaspala sam a njegovo lice me je jurilo po snovima.
Sutradan me je cekao na mom mestu. Mislila sam da je slucajno tu seo pa sam krenula da nadjem neko drugo mesto. Zaustavio me je rukom i povukao a onda pogledao mesto pored sebe.
-Sta? -pitala sam.
Ponovo je samo pogledao stolicu.
-Ne razumem te-slegla sam ramenima.
-Eto tako je i meni kada neces da pricas sa mnom.-rekao mi je kroz neki poluosmeh iza kog je virila tuga.
Nasmejala sam se i sela pored njega. S vremena na vreme pogledala bih ga ispod oka i videla da ne prestaje da gleda u mene. Nisam bila sigurna sta to znaci pa sam kosom pokrila lice. Podigao je ruku i sklonio mi visak pramenova iza uveta kako bi nastavio da me posmatra. Dodir njegove ruke izazvao je vrele trnce mojim telom i svim silama sam se trudila da to sakrijem od njega. Nasmejao se i sklonio ruku kao da je znao.
Pod izgovorom da mi nije dobro izasla sam ranije i potrcala prema domu kao da me juri sam djavo. Nisam mogla da se oslobodim onog osecaja.
Sledeceg dana cekao me je na raskrsnici na kojoj smo se prosli put razdvojili.
-Kasnis danas-rekao je.-Svakog jutra te vidim ali danas sam morao da te cekam. Sta nije u redu?
Odmahnula sam glavom a on je prokomentarisao nesto na temu mog izbegavanja razgovora. Produzili smo dalje dok me samo u jednom trenutku nije zaustavio okrenuo ka sebi i poljubio. Srce mi je stalo. Vreme je stalo. Planeta je prestala da se okrece a smenila su se sva godisnja doba.
-Nisam mogao da ti odolim-sapnuo je jos uvek blizu mojih usana-od prvog dana. Od kad si dosla. Nisam otisao na put da bih ostao s tobom. Ne mogu da prestanem da razmisljam o tebi.-nastavio je da prica a ja sam i dalje stajala opcinjena.
-Idemo odavde-prekinula sam ga-hajde da preskocimo nastavu danas i odemo negde. Tu blizu ima jezero, mozemo ceo dan da budemo tamo.
Pogledao me je cudno i rekao da je to nesto najduze sto sam rekla od kad smo se upoznali. Cusnula sam ga  za kaznu i povela ga u suprotnom smeru. Ceo dan smo sedeli pored jezera i uzivali u mirisu vode i tisini oko nas. Zelela sam ga. Bilo je nemoguce ne zeleti ga Takvog. Bio je prelep. Stvarno prelep. Ispricala sam mu zasto sam tu, sama u tako velikom gradu. Slusao me je kao opcinjen mojom pojavom, prelazio je tim prelepim ocima celim mojim telom. Niko me nikada nije tako gledao.
Tuga je zracila iz njega. Nisam umela to da objasnim a nije mi dalo mira. Pitala sam ga za to.
Sklonio je pogled sa mene. To je bio prvi put da prestane tek tako da me gleda i zabrinula sam se. Osecala sam se kao da me je osamario. Namrstio se.
-Moram da idem-rekao je i brzim koracima samo nestao.
Sutradan ga nisam videla. Nije se pojavio u skoli. Ni za vikend ga nigde nije bilo. Raspitivala sam se o njemu ali niko nije znao ni za njegovu ulicu ni gde je on ni sa kim zivi. Nisam znala sta da radim. Vreme je letelo ali te oci nisu mi davale mira niti su izlazile iz moje glave. Taj glas me je budio svake noci ali ga nigde u mraku nisam pronasla.
Trazila sam ga jos dugo.
Zelela sam ga. Njegove usne. Kao opijena, kao navucena, kao zavisna.
Odlazila sam svaki dan na jezero. Ujutru ga cekala na nasoj raskrsnici.
Bila sam previse zaokupljena njime. Previse. Htela sam samo da ga vidim jos jednom, da sw izvinim, da mu pomognem.
Zivela sam cisto onako, jer sam morala. Nisam imala drugi izbor.
Sanjala sam ga svake noci. Odlazila na jezero. Cekala ispred skole. Raspitivala se. Trazila njegovu kucu.
Plakala sam i dozivala ga nekim nemim vristanjem.
Ali ga vise nikad nisam videla.

Leto

So na trepavicama.
Vidim je kad onako zazmurim do pola.
Osecam je i na ramenima, grebucka mi kozu i pomalo svrbi.
Osecam je i u vazduhu, mirise more, mirise kamenje i plaza.
Zatvaram oci. So na trepavicama.
Peckaju me oci, sto od suza sto od soli.
Ne volim rastanke. Ne volim kad odlazim odavde.
Ovde sam ostavila sebe. Pola zivota, pola detinjstva, prve korake, prve reci, sve sam ostavila ovde. Sa ovim ljudima sam provela zivot, dane, noci, jurila sunce, bezala od hlada. Plivala, ronila.
Ovi ljudi su mi kao porodica. Deca, njihovi roditelji, roditelji njihovih roditelja. Kao jedna velika porodica. Koliko sam ljudi ispratila odavde, koliko sam ih ovde dopratila. Ovde sam kao domaca.
Secam se ovih dvorista. Secam se mirisa maslina, mirisa pokosene trave, mirisa nara, malina, kupina. Sve se to skupi u jednu uspomenu. Pa bocka, podseca, vraca u misli godine koje vise nikad necu moci da vratim u telo.
Odrasla sam i sa ovom plazom. Pratila sam svaki brod koji je leti dolazio i odlazio odavde. Pratila sam izgradnju kuca, dolazak Rusa, menjanja ulica.
Odrastala sam ja, odrastalo je i ovo mesto sa mnom.
Gomila ljudi, poznanika.
Toliko da ne stignes kod svakoga da svratis makar dva meseca bio ovde.
Samo deca.
Neka dolaze, neka odlaze.
Kao domaci turisti.
A meni su ovde svi kao rodjaci. I ova kuca u kojoj sam sad. Jos uvek stoji prazno mesto u kuhinji na koje niko nije seo od kad je baka umrla. Ja kazem baka a zapravo mi i nije bila rod. To valjda ide tako. Kad dolazi covek tako dugo na jedno mesto sraste sa ljudima, sa nacinom zivota, sa jezikom, kamenjem, vazduhom.
I sada stojim na stanici. Odlazim, opet. Odlazim svake godine i svake godine se vracam. Ali opet je tesko.
Mirise so.
Osecam je na trepavicama, na kozi. Svrbi me, pecka. Ali mirise.
Ne volim rastanke. Zatvaram oci.
Zbogom, do sledece godine.

Prica o jednom slikaru. I o njoj.

Ne verujem u savrsenstvo.
Za mene jedina stvar koja tezi necemu sto bi se moglo nazvati savrsenstvom su boje. Boje i oblici. Boje i ja. Kao jedna celina.
Slikam od kad znam za sebe. I moj otac je slikao od kad zna za sebe. I njegov otac. To valjda tako ide.
Jednog dana sam sedeo na klupi u parku. Imao sam, kako se to vec zove, umetnicku blokadu. Nisu me zelele boje u svom svetu. Ma, ni jedna jedina linija. Nista.
Sedeo sam potisten na klupi ko zna koji dan za redom. Tuzan nekako. Falio mi je drugi deo mene. Falilo mi je da osetim prostor, da dodirnem svet oko sebe. Ne ovako, prstima, nego slikama i tehnikama.
Osecao sam se bespomocno, kao da me svet vise nije zeleo za sebe.
Tad je u zivot usla ona. Tiha. Sarena. Uvijena nekako. Kao moje linije. Sela je pored mene na klupu i izvadila mi slusalicu da bi cula sta slusam. Prekinula je buku u mojoj glavi, buku koja je terala lose misli, gusila ih, nije im dozvoljavala da izbiju na povrsinu.
Sela je pored mene i tek tako otkinula deo mog sveta. Posmatrao sam je ispod oka. Duga crna neposlusna kosa poskakivala joj je oko ramena dok je nekim uvijenim pokretima postala jedno sa muzikom koju je uzela od mene. Svidela mi se. Tako drska, cudna, neustrasiva. Toliko mi se svidela da sam zeleo da je pretocim u platno. Naslonila je glavu na moje rame kao da se znamo godinama, kao da oduvek pripada tu, bas tu kod uvale mog ramena. Cak i to mi se neopisivo svidjalo.
Mirisala je na neko cvece. Ne razumem se u imena cveca ali secam se da je moja stara kuca i moj stari zivot mirisao tako. Sveze. Da boje mogu da mirisu ovaj miris bi bio ljubicasta. Ili zuta. Nisam bas siguran, previse sam bio opijen njom.
Vratio sam se kuci nekoliko sati kasnije i preneo je na platno. Svaku krivinu njenog tela, milion boja njenih ociju, svaki zamrseni pramen njene kose. Nisam znao njeno ime pa je i slika ostala Bezimena kao i ona.
Od tog dana pa jos mnogo godina kasnije ona se svaki dan budila na mom ramenu. U istoj onoj uvali. Na svom mestu.
Ja sam ponovo postao jedno sa bojama. Ponovo sam osecao sve oblike i ponovo sam bio dobrodosao na ovoj planeti.
Ona je vratila mojoj umetnosti i meni onaj jedan deo koji nam je oboma falio.
Ona je bila nesto najblize savrsenstvu sto sam ikada video.
Drska, tiha, cupava. Moja.
Posao je isao dobro, nikad se nisam hvalio svojim imenom a bio sam poznat. Imao sam svoju galeriju i stan u bogatom kvartu. Ali najvrednija stvar je bila ona. Kao biser. To sto sam imao nju cinilo me je najbogatijim covekom na planeti.
Mene, obicnog slikara.
Bio sam mnogo srecan, nakon svih onih godina u kojima sam samo ziveo, sa njom sam konacno bio ziv.
Zato i ne umem da vam objasnim kako sam se osecao kada sam shvatio da je vise nema. Posecivao sam je redovno, naravno, ali njeno prelepo lice nije se nikako moglo zameniti kamenom plocom koja ga je sad predstavljala. Onako kako je dosla i donela mi ono sto mi je falilo, tako je i otisla i odnela to sa sobom.
Vise i ne slikam, kako kazu, zivim od stare slave. Ali sada sve one slike koje imaju onu uvijenu liniju na sebi, one koje gledaju u mene onim prelepim ocima, one slike koje imaju istu onu crnu kosu i pomeraju se u ritmu mojih pesama, sve te slike sada nose njeno ime.
Jer, vidite, ja ne verujem u savrsenstvo. Verujem da je covek stvoren savrsen samo do pola a drugu polovinu pronalazi u svojoj srodnoj dusi.
Ja sam drugu polovinu svoje savrsenosti pronasao u njoj.

Odluka

Sedim na podu svoje sobe u suzama.
Ne valja tako.
Sedim na podu svoje sobe u suzama rastrzana kako izmedju svoja cetiri zida tako i izmedju odluka.
Pre samo par sati sobom su odzvanjali nasi glasovi. Ta slika jos uvek toliko zivi u mojoj glavi da je pola ovih suza zeljno da se nasmeje tim uspomenama i da ih zadrzi jos u stvarnosti ali nije moguce.
Lezem na krevet jer mi te slike ne pomazu u donosenju odluke.
Kao po komandi, njegov miris ispunjava sva moja cula i ja ne zelim da sklonim glavu odatle. Zelim da bude onih par sati ranije i da ne brinem ni za sta i ni o cemu. Zelim da slusam otkucaje njegovog srca i da mi fali nekoliko sekundi da zaspim.
Grlim jastuk. Boli me glava od razmisljanja, od suza, od odlazaka.
Boli me svaki delic tela, kao da se svaki buni sto ga mucim.
Zelim. Ne zelim.
Misli se bore u mojoj glavi.
Zelim da ostanem. Da jos uzivam u ovom mirisu, da sanjam pod istim nebom, da udisem isti vazduh.
Zelim da odem, da vidim more, da vidim staro drustvo, da vidim ljude koje znam celog zivota i da se isplacem zbog onih koji vise nisu tu.
Zelim da odem a da ostanem.
Zelim da budem tamo a da ne odem.
Ne zelim da ga ostavim. Ne sada kada sam ga vec ostavljala. Ne sad kada sam konacno tu. Ne posle onih mesec dana kada sam svake sekunde lomila prste pitajuci se gde je i da li je dobro, da li mu nedostajem ili mu je bolje kad nisam tu. Zelim da zaspim na njegovim rukama a ne ko zna koliko stotina kilometara dalje odatle. Zelim a ne zelim.
Zelim da ispunim ovaj raspust do kraja. Zelim da i sestra ispuni svoj. Zelim da odem a da ne odem.
Suze ne staju a i njegov miris na jastuku ne odustaje od mene.
Jedino u sta sam potpuno sigurna je da zelim da budem sa njim.
Zasto ne mogu samo to?

Uspomene

Pevusim neku staru pesmu.
Nisam je dugo cula ali reci mi se polako vracaju u secanje i uglavnom pogadjam svaku.
Kopam po fiokama i rasklanjam neke nepotrebne stvari. Pravim mesta za neke nove knjige kao sto i u glavi pravim mesta za novo razdoblje svog zivota i ko zna kakve jos sitnice.
Odjednom, ispod gomile nekih papira pronalazim je. Veliku belu kovertu koju sam napravila pre mnogo godina. Vremenom je postajala sve deblja i deblja. U nju sam pakovala uspomene i razne gluposti koje su bile vazne samo meni u tom trenutku. Sklanjam je na krevet, ne zelim da je vidim, i nastavljam da sredjujem.
Pakujem stare sveske, citam svoje stare price i sastave.
Koverta zuri u mene sa kreveta. To je glupost, razmisljam, koverta ne moze da zuri. Sklanjam pogled.
Ne.
Ne smem.
Smejem se nekim svojim glupostima.
Vadim svoje priveske iz posebne pregrade. Iz svakog grada u kom sam bila imam po privezak. Na tom velikom privesku sacinjenom od privezaka nema ni kljuca ni nicega. Za taj privezak su zakacene sve slike sveta koje sam mogla da spakujem na njih. Ima vise slika nego na bilo kakvoj kartici, ima vise slika nego u bilo kom albumu. Na tom privesku su svi moji omiljeni gradovi. Na tom privesku su otisci mojih prstiju, utisnuti moji osmesi, moje oci. Vidljivi a nevidljivi,
Koverta me zove da je otvorim. Ne mogu da se oduprem. Sklanjam je sa kreveta i odlepljujem traku koja tu stoji od kad sam je napravila.
Ispada fotografija. Dobro znam svaki milimetar te fotografije. Gledam svoje lice. Ne izgledam srecno. Smejem se ali nisam srecna. Oci mi se ne smeju, samo usne. Okrecem je i vidim datum. Proslo je skoro dve godine od tad. Previse a premalo.
Suze mi pune oci. Ne od tuge, ne od nedostajanja. Ove su suze predstavnici svega onoga sto sam sad. Nisu pune mrznje. Nisu pune besa. Samo ih pustam da odu jer sa njima odlaze i uspomene. Ruzne i lepe. Odlaze, nema ih. Uzimam makaze i seckam fotografiju na najsitnijje delove i bacam u kantu.
Nastavljam da gledam kovertu. Puna je cestitki za rodjendan, pozivnica za zurke, pisama od starog drsutva, Kroz tu kovertu je prosla moja osnovna i dve srednje skole. Mnogo ljudi. Mnogo uspomena. Mnogo rukopisa. Mnogo snova. Stavljam to sve na kraj stola.
Sledeci papir mi zaustavlja disanje.
Sedam na pod jer ne mogu vise.
"Za najlepsih mesec dana" pise. Znam sta je unutra i ne zelim da otvorim. Sklanjam papir na dno i znam da ga vise nikada necu izvaditi.
Mozda je tih mesec dana i bilo lepo ali su baceni u vatru onog trenutka kada sam saznala sve sto sam saznala. Grizem usnu da ne bih ponovo prizvala sve ono cega ne zelim da se secam. Kazu da treba pamtiti lepe stvari ali to je tesko kada su one u senci svega onog ruznog. Svako ''volim te'' palo je pod ono ''varao sam te'' a tih najlepsih mesec dana baceno je u mrak onih narednih godinu i po.
Vadim ostatak stvari iz koverte. Nekim od njih se nasmejem. Neke me rastuze. Neke me podsecaju na detinjstvo. Neke mi u zivot vracaju najboljeg druga.
Nalazim spisak knjiga koje sam nekad zelela da imam. Prelazim pogledom preko njega i shvatam da sam od kad sam ga napisala sve te knjige i dobila, kupila i procitala. Danas kada sam pakovala te knjige nisam se setila da su one ikada bile na takvom spisku niti da taj spisak uopste postoji jos. Neke od tih knjiga imaju i posvetu. Najlepse zelje. Brz oporavak. Cestitke ko zna za kakva takmicenja i postignuca.
Precrtavam jednu po jednu knjigu sa spiska. Imam ih sve.
Vreme je za nov spisak.
Vracam papire u kovertu i lepim novu traku.
Vreme je i za nove uspomene.
Sklanjam stvari i pricam sa njim, naravno. Koverta je proslost a on je sadasnjost i buducnost.
Zato, kada uspomene zakucaju na vrata, otvorite, ugostite ih, podelite neke suze i osmehe sa njima. Izbegavajte one mnogo ruzne i zagrlite one mnogo lepe. Ali nikada ih ne zadrzavajte kod sebe. Vratite ih u kovertu i posaljite ih nazad, u proslost.
Tamo je njihovo mesto.

Jeza

Dugo nisam prolazila tim putem.
Nekako ulice koje vode tamo nisu mi vise privlacne, svaka od njih odzvanja nekim zlokobnim zvucima i cudim se kako to nikad ranije nisam primetila. Nesto me vuce tuda. Nije proslost, sigurna sam da nije. Ne volim proslost. Nije ni sadasnjost jer je sadasnjost previse svetla da bi se vucarala takvim ulicama.
Ne znam sta me vuce tuda. Neki duhovi nekih zaboravljenih dozivljaja. Neki stari osmesi vezani ko zna za sta.
Ali te moje ulice vise nisu iste. Nema one klupe. Nema onog prozora. Nema one nadstresnice. Nema njega.
Nesto me vuce gore. Neke poznate svetle ruke. Neke bademaste oci.
Nesto me tera da nastavim da hodam isto onako kako me tera da nastavim da se borim onda kada mi nije do toga.
Nesto me lomi, nesto jace od mene.
Duva vetar i razmisljam da li da se vratim nazad pod izgovorom da je previse hladno da bih stigla na svoje odrediste. Ali ne smem. Ne mogu to da uradim. Bele ruke i tuzan pogled vode me jos gore. Pored mesta na kom je bila nasa klupa, pored izgorelog drveta koje stoji tu skoro isto onoliko dugo koliko smo i mi stajali. Ili barem ja jos uvek stojim.
Pravdam se da suze u mojim ocima izaziva vetar. Pravdam se samo ne znam kome jer ruke koje me vuku zapravo ne postoje. Osmeh koji vidim zapravo nije tu. A one zlatne niti u njegovoj kosi se rasprse svaki put kao staklasta povrsina vode kada pokusam da je dodirnem.
Placem.
Oci su mi potpuno crvene, ramena spustena.
Prolazim pored mesta na kom je nekad radio. Vlasnik jos uvek drzi njegovu sliku na polici. Secam se tog dana. Njegove mature. Secam se da me je molio da mu pomognem da ss obuce. Secam se tog nervoznog osmeha jer je isao sa devojkom koja mu se bas dugo svidjala.
Secam se.
Grizem usnu.
Njegove ruke me i dalje vuku a njegova visoka figura kao da mi zaklanja sunce na nacin na koji me je on stitio od svega sto me je mucilo.
On. Moj najbolji drug. Moj brat. Moje drugo ja.
Stizem na odrediste. Crna kapija odzvanja kao da udara kontru onim zlokobnim tonovima iz ulica iz kojih sam dosla. Stresla sam se ali se tesim da je od hladnoce. Put znam napamet i samo hodam. Mehanicki. Ne razmisljajuci ni o cemu.
Ruke polako nestaju i oko mene je tama, dlanovi su mi skroz hladni kao da je do sad nesto isisalo svu toplotu iz mene. Obrazi su mi mokri, od vetra. Od vetra.
Dolazim. Brisem sliku par puta.
Stavljam cvece.
Palim svecu koja gori uprkos jakom vetru. Onako kako se on borio protiv svih vetrova koje mu je sudbina spremila. I tako sve dok nije naisao uragan.
Spustam svecu negde gde mi nece smetati i smesim se poznatom liku.
Zdravo. Nedostajao si mi.

Kap

Trenutak.
To je merna jedinica za vreme u kojoj se desi premalo a previse stvari. Trenutak je kao domina, nesto sto moze da promeni onaj naredni trenutak a zatim onaj naredni pa  onaj naredni... jedna odluka u jednom trenutku i mozda vise ni jedan trenutak nece postojati.
Trenutak je onaj treptaj zbog kog nismo videli da se nesto desilo. Trenutak je ono kada se mi sagnemo jer nam se ucinilo da vidimo nesto i zbog toga izbegnemo nesto sto je bas zamalo moglo da nas pogodi u glavu. Trenutak je ono sto se cuje kad pucnemo prstima ili ono sto se oseti bas sekund pre nego sto srce prestane da kuca jednom zauvek.
Pada kisa.
Jedna kap, potpuno ista kao i sve ostale pada na vrh mog prozora. Kroz tu kap vidi se neka svetlost sa ulice pa izgleda kao da zapravo cela sija.
Pratim je pogledom. Njena putanja je prvo samostalna pa se posle nekog vremena spoji sa nekom drugom kapi pa se od nje odvoji da bi se spojila sa nekom trecom. Njena putanja je razlicita od one kojom na primer putuju zvezde. Njena putanja podseca mozda na neki put koji vodi nekoj kolibi u nekom dalekom gradu. Njena putanja lici na onu kojom niz lice putuju suze. Njena putanja je samo njena a povremeno se u nju ukljucuju i neke druge. Podseca pomalo na nase zivote. Spajamo se s nekom svojevrsnom kapi jer nam se putevi sasvim prirodno i neocekivano ukrste ali ubrzo se odvoje i ne moraju vise nikada da se sretnu. Cak i kada se sretnu ponovo toliko je toga iza njih da to cak vise i nije ista kap vec neka druga.
Taj put niz prozor nema uvek isti pravac. Skrece, pada, krivuda. Jedino sto nikad, bas nikad ne uradi je da se vrati nazad. Toliki put je previse glupo preci da bi se vratila nazad. Cemu? Ponovnom spustanju? Ponovnom ukrstanju sa istim onim stazama? Ne. Sve vreme ide na dole i ne postoji nacin da se okrene.
Odvaja se konacno od one prve kapi ali pronalazi neku drugu. Neku novu. Bolju. Vecu. Lepsu. Drugacijeg oblika. I nastavlja dalje. Mozda bas sa tom kapi bude do kraja. Mozda se kasnije ponovo odvoji. Mozda.
Moj vreli dah magli prozor a moja kap je stigla do ivice i zavrsila u travi. Spojena sa ko zna kojom drugom kapi sa kojom su joj se putevi ukrstili.
I sve to u jednom trenutku.