Venecija

Jurila je ulicama.
Ne zna ni sama zasto je zurila, u to vreme ionako nema nigde nikoga.
Vrucina je pretila da ponovo usija krovove Venecije ali ona je i dalje jurila ne brinuci ni za koga i ne trazeci zapravo nista.
Citala je nazive ulica mada nije znala italijanski.
Par ulica na levo, mozda neka na desno. Sve se cinilo kao mali lavirint napravljen specijalno za nju.
Prestala je da trci i trazila vazduh. Njeni koraci su odzvanjali za njom i parali tisinu. Nije bilo nikoga.
Sela je na most. Naravno, ceo grad je u mostovima.
Voda je ponekad zapljuskivala pod njenim nogama ali cak ni to nije remetilo mir oko nje.
Nervozno je vrtela ogrlicu po prstima mada joj ni to nije dugo drzalo paznju.
Okrenula se oko sebe. Osim beline mosta na kom je sedela, sve oko nje je zracilo crvenom bojom. Zidovi su oronuli, krovovi su bili verovatno stariji i od nje same. U vazduhu se osecao miris starosti a popucali plocnik bio je zivi svedok cestog izlivanja vode iz okolnih kanala.
Zatvorila je oci. Culo se poneko kapljanje sa krovova iako nigde nije bilo kise.
Setila se kako je kao mala mastala da zivi u ovom gradu. Sad nije videla svrhu toga. Grad je zimi bio pust, leti prepun turista i skoro da nije bilo nikoga ko tu zivi tokom cele godine.
Razne misli su joj se motale po glavi. Kakav bi to zivot bio ovde, daleko od svih ljudi koje je poznavala a za koje je znala da joj ne bi ni nedostajali? Da li bi bilo bolje?
Sigurno bi bilo bolje.
Povratila je vazduh i ponovo otvorila oci pomalo zaslepljena jutarnjim suncem. Cak su i njeni koraci utihnuli sasvim i sad su do nje vodili samo tragovi njenih sandala u pesku.
Nasmejala se nekoj sopstvenoj sali.
Divan je osecaj bio oziveti sve one ulice o kojima je toliko citala.
Vekovi su prosli od tih ispisanih stranica a opet se nista u gradu nije promenilo. Ostali su spomenici starih trgova sa fontanama u centru, ostaci jevrejskih cetvrti i tragovi lomaca koje su za sobom krile ko zna koliko leseva ljudi koji su smatrani vesticama ili nisu zeleli da promene veru. Sve je to zivelo u tom gradu, udaljeno od nje samo nekoliko koraka kroz uske ulicice.
Postajalo je sve toplije.
Grad nije grejalo sunce nego istorija ispisana na nebeskom svodu iznad njega. Grejalo ga je ko zna koliko ljubavi koje su se zavrsile na Mostu uzdaha i iza kojih je ostao samo katanac prikacen za ogradu sa ponekim ispisanim slovom ili godinom.
Crveni grad.
Uzivala je hvatajuci njegovu energiju.
Okretala se oko sebe. Sati su prolazili i ulice su se polako punile ljudima koji su remetili jutarnji mir. Gotovo je.
Sklonila se sa svog utocista i nestala u gomili. Sutra ce se ponovo vratiti cim cuje da katedrala Svetog Marka ponovo odzvanja najavljujuci zoru.
Sutradan se naravno vratila.
I narednog dana.
I onog sledeceg.
Uvek u trku.
Uvek na isto mesto.
Cekala je nekoga ko nece doci.
Kazu da njen duh jos uvek ponekad uzdise hvatajuci vazduh na Mostu kraljeva.
Uvek u isto vreme.