Ljudi kazu ''Covek si dokle god si sposoban da osecas''.
Ako je tako, ne zelim da osecam, jos manje da budem covek.
*
Bila sam osmi razred. Bili smo na ekskurziji na Rudniku. To nam je bila poslednja ekskurzija jer je kroz par meseci trebalo da zavrsimo osnovnu skolu. Secam se da smo bili nenormalno uzbudjeni i da smo sve vreme usput pevali i drali se kao manijaci.
Kada smo stigli docekale su nas vesti da delimo hotel sa jos jednom skolom. Nismo bas bili odusevljeni tom idejom jer nas je ionako bilo previse.
Prvo vece odlucili smo da idemo da prosetamo kroz grad. Trebalo nam je dosta vremena da se spustimo do centra a ni tamo nam nije bilo nista zabavnije nego u prepunom hotelu.
Krenuli smo da se vratimo a tihi odjeci koraka iza nas govorili su nam da nas neko prati. Okrenula sam se i videla dva decka priblizno nasih godina kako idu za nama i sapucu nesto. Pogledala sam se sa drugaricom ali samo smo cutke nastavile svoj put.
Nisam bas osoba za zurke tako da sam resila da to vece preskocim glasnu muziku i buku i ostanem sa par drugova i drugarica u sobi. Posle nekog vremena neko je zalupao na vrata i ja sam ustala da ih otvorim. Par trenutaka samo sam gledala u nepoznato lice ispred sebe dok nisam shvatila da je to nepoznati pratilac od pre par sati. Zanimalo me je sta hoce, samo sam zelela da se vratim u drustvo i da nastavimo da ne radimo nista. Odmerio me je od glave do pete i rekao da trazi drugaricu sa kojom me je sreo u gradu. Zatvorila sam mu vrata ni ne odgovorivsi mu i vratila se kod svoje raspricane ekipe. Kladili smo se sa muskom stranom drustva da mozemo da se sredimo bolje od njih i da izazovemo vecu paznju u diskoteci. Bili smo klinci i to je bio veliki izazov za nas.
Obukla sam haljinu koju sam pozajmila od drugarice jer nisam ponela nijednu svoju, nasminkala se na brzaka i vec sam krenula da dokazem da mi nisu ravni.
Cim sam usla neko me je uhvatio za ruku i pitao me da plesemo. Videla sam da je to isti onaj lik koji izgleda tesko odustaje od svega. Prevrnula sam ocima dok je on poceo da postavlja gomilu pitanja koja je, po svemu sudeci, naucio napamet sa nekog spiska. Nisam vise mogla da izdrzim i samo sam ga odvukla do jedne sobe u kojoj je moja drugarica koja mu se toliko svidela bila sa nekim drugim likom. Kada sam videla njegov izraz lica bilo mi je krivo ali znala sam da je bolje da sazna, na ovaj ili na onaj nacin.
Svi su otisli. Muzika je prestala. Moje drustvo se okupljalo u ko zna kojoj sobi kod ko zna koga a ja sam sedela na stepenicama sa potpunim neznancem. Pricali smo o svemu, muzici, filmovima, ljudima, skoli. Osetila sam neku cudnu povezanost sa njim. Rekao mi je da je ona druga osoba koja nas je pratila iz grada njegov brat blizanac (nisam verovala jer iskreno nisu imali nista zajednicko). U jednom trenutku rekao mi je samo da je, kad sam mu otvorila vrata sobe i prepoznala ga, pomislio kako sam prelepa i kako imam cudne oci. Nasmejala sam se.
-Hej, a da li volis Simple Plan?-pitao je.
Bilo mi je potrebno par trenutaka da razmislim o imenu grupe koje mi se cinilo tako poznatim. Setila sam se jedne pesme ali, znajuci sebe kako umem da se izblamiram, pravila sam se da znam mnogo vise i srecno klimnula glavom sto sam pronasla jos jednog obozavaoca.
Najsiri deciji osmeh razlio se njegovim licem. Poceo je da peva jednu od svojih omiljenih pesama a ja sam samo cutala.
Sutradan su oni morali kuci. Dok sam gledala njihov autobus kako odlazi, shvatila sam da ne znam nista o njemu, ni broj telefona, ni jednu jedinu stvar. Samo ime (koje bih, da nije bilo tako cudno, verovatno isto tako zaboravila). Milen.
Kada sam se vratila kuci i pocela da raspakujem svoje stvari, u dzepu od jednih farmerki pronasla sam broj telefona. Nasmejala sam se za sebe ishvatila da sam pronasla jos jednog prijatelja.
Druzili smo se dugo posle toga. Cesto isli u grad, pevali (na kraju sam stvarno pocela da slusam Simple Plan, jebiga) glupirali se, isli kod njih u skolu, oni dolazili kod nas.
Ali, kako vreme odlazi, odlazimo i mi.
Pre oko godinu dana poslao mi je poruku ''Pustim ja sad radio a ono tvoja omiljena pesma!''
Znala sam ko je jer taj broj dugo nisam koristila. Nasmejala sam se i vratila uspomenu iz osnovne skole. Sudbina stvarno ume da spoji razne ljude.
Kasnije, kada sam isla u Istanbul, srela sam i njegovu sestru koja me je, nekim cudom, prepoznala. Toliko je licio na nju da mi je bilo zanimljivo da je posmatram. Cudila sam se kako je znala da sam to ja ali nisam je pitala. Verovala sam da postoji razlog zasto je tu bas kada i ja. Kao sto je postojao razlog i da on i ja sedimo na istim stepenicama toliko godina pre toga.
*
Sto me vraca na onu recenicu ''covek si dokle god si sposoban da osecas''. Vise ne znam ni sta osecam. Saznala sam da ga nema. Da ga vise nikad necu videti dok nas, mozda jednog dana, putevi sudbine ponovo ne spoje, kada i ja vec budem tamo gde je i on sad. Da li ce on jos uvek biti dete kao i tada? Ne znam. Zao mi je sto nismo pronasli vise vremena za nas i nase prijateljstvo. Zao mi je sto nismo imali vremena da zajedno odemo na taj koncert Simple Plana koji smo toliko cekali. Zao mi je. Zao mi je prijateljstava jer se cini da ih polako jedno po jedno gubim nekim bolesnim humorom iste one sudbine.
Osecam kako se jos jedna uspomena otkida od mene i nestaje. Jedna stara uspomena, kada sam jos bila mala i sklopila opkladu koja je promenila jedan deo osobe koja sam tad bila.
Zao mi je. Nedostaje mi, jos vise sada kada znam da je suvise kasno. Sada kada se vec odavno zavrsila, na radiju koji je on tada slusao, moja omiljena pesma.
''Sometimes I wish I could save you,
And there's so many things
that I want you to know,
I wish I could save you,
if it takes you forever
I want you to know...''
Ako je tako, ne zelim da osecam, jos manje da budem covek.
*
Bila sam osmi razred. Bili smo na ekskurziji na Rudniku. To nam je bila poslednja ekskurzija jer je kroz par meseci trebalo da zavrsimo osnovnu skolu. Secam se da smo bili nenormalno uzbudjeni i da smo sve vreme usput pevali i drali se kao manijaci.
Kada smo stigli docekale su nas vesti da delimo hotel sa jos jednom skolom. Nismo bas bili odusevljeni tom idejom jer nas je ionako bilo previse.
Prvo vece odlucili smo da idemo da prosetamo kroz grad. Trebalo nam je dosta vremena da se spustimo do centra a ni tamo nam nije bilo nista zabavnije nego u prepunom hotelu.
Krenuli smo da se vratimo a tihi odjeci koraka iza nas govorili su nam da nas neko prati. Okrenula sam se i videla dva decka priblizno nasih godina kako idu za nama i sapucu nesto. Pogledala sam se sa drugaricom ali samo smo cutke nastavile svoj put.
Nisam bas osoba za zurke tako da sam resila da to vece preskocim glasnu muziku i buku i ostanem sa par drugova i drugarica u sobi. Posle nekog vremena neko je zalupao na vrata i ja sam ustala da ih otvorim. Par trenutaka samo sam gledala u nepoznato lice ispred sebe dok nisam shvatila da je to nepoznati pratilac od pre par sati. Zanimalo me je sta hoce, samo sam zelela da se vratim u drustvo i da nastavimo da ne radimo nista. Odmerio me je od glave do pete i rekao da trazi drugaricu sa kojom me je sreo u gradu. Zatvorila sam mu vrata ni ne odgovorivsi mu i vratila se kod svoje raspricane ekipe. Kladili smo se sa muskom stranom drustva da mozemo da se sredimo bolje od njih i da izazovemo vecu paznju u diskoteci. Bili smo klinci i to je bio veliki izazov za nas.
Obukla sam haljinu koju sam pozajmila od drugarice jer nisam ponela nijednu svoju, nasminkala se na brzaka i vec sam krenula da dokazem da mi nisu ravni.
Cim sam usla neko me je uhvatio za ruku i pitao me da plesemo. Videla sam da je to isti onaj lik koji izgleda tesko odustaje od svega. Prevrnula sam ocima dok je on poceo da postavlja gomilu pitanja koja je, po svemu sudeci, naucio napamet sa nekog spiska. Nisam vise mogla da izdrzim i samo sam ga odvukla do jedne sobe u kojoj je moja drugarica koja mu se toliko svidela bila sa nekim drugim likom. Kada sam videla njegov izraz lica bilo mi je krivo ali znala sam da je bolje da sazna, na ovaj ili na onaj nacin.
Svi su otisli. Muzika je prestala. Moje drustvo se okupljalo u ko zna kojoj sobi kod ko zna koga a ja sam sedela na stepenicama sa potpunim neznancem. Pricali smo o svemu, muzici, filmovima, ljudima, skoli. Osetila sam neku cudnu povezanost sa njim. Rekao mi je da je ona druga osoba koja nas je pratila iz grada njegov brat blizanac (nisam verovala jer iskreno nisu imali nista zajednicko). U jednom trenutku rekao mi je samo da je, kad sam mu otvorila vrata sobe i prepoznala ga, pomislio kako sam prelepa i kako imam cudne oci. Nasmejala sam se.
-Hej, a da li volis Simple Plan?-pitao je.
Bilo mi je potrebno par trenutaka da razmislim o imenu grupe koje mi se cinilo tako poznatim. Setila sam se jedne pesme ali, znajuci sebe kako umem da se izblamiram, pravila sam se da znam mnogo vise i srecno klimnula glavom sto sam pronasla jos jednog obozavaoca.
Najsiri deciji osmeh razlio se njegovim licem. Poceo je da peva jednu od svojih omiljenih pesama a ja sam samo cutala.
Sutradan su oni morali kuci. Dok sam gledala njihov autobus kako odlazi, shvatila sam da ne znam nista o njemu, ni broj telefona, ni jednu jedinu stvar. Samo ime (koje bih, da nije bilo tako cudno, verovatno isto tako zaboravila). Milen.
Kada sam se vratila kuci i pocela da raspakujem svoje stvari, u dzepu od jednih farmerki pronasla sam broj telefona. Nasmejala sam se za sebe ishvatila da sam pronasla jos jednog prijatelja.
Druzili smo se dugo posle toga. Cesto isli u grad, pevali (na kraju sam stvarno pocela da slusam Simple Plan, jebiga) glupirali se, isli kod njih u skolu, oni dolazili kod nas.
Ali, kako vreme odlazi, odlazimo i mi.
Pre oko godinu dana poslao mi je poruku ''Pustim ja sad radio a ono tvoja omiljena pesma!''
Znala sam ko je jer taj broj dugo nisam koristila. Nasmejala sam se i vratila uspomenu iz osnovne skole. Sudbina stvarno ume da spoji razne ljude.
Kasnije, kada sam isla u Istanbul, srela sam i njegovu sestru koja me je, nekim cudom, prepoznala. Toliko je licio na nju da mi je bilo zanimljivo da je posmatram. Cudila sam se kako je znala da sam to ja ali nisam je pitala. Verovala sam da postoji razlog zasto je tu bas kada i ja. Kao sto je postojao razlog i da on i ja sedimo na istim stepenicama toliko godina pre toga.
*
Sto me vraca na onu recenicu ''covek si dokle god si sposoban da osecas''. Vise ne znam ni sta osecam. Saznala sam da ga nema. Da ga vise nikad necu videti dok nas, mozda jednog dana, putevi sudbine ponovo ne spoje, kada i ja vec budem tamo gde je i on sad. Da li ce on jos uvek biti dete kao i tada? Ne znam. Zao mi je sto nismo pronasli vise vremena za nas i nase prijateljstvo. Zao mi je sto nismo imali vremena da zajedno odemo na taj koncert Simple Plana koji smo toliko cekali. Zao mi je. Zao mi je prijateljstava jer se cini da ih polako jedno po jedno gubim nekim bolesnim humorom iste one sudbine.
Osecam kako se jos jedna uspomena otkida od mene i nestaje. Jedna stara uspomena, kada sam jos bila mala i sklopila opkladu koja je promenila jedan deo osobe koja sam tad bila.
Zao mi je. Nedostaje mi, jos vise sada kada znam da je suvise kasno. Sada kada se vec odavno zavrsila, na radiju koji je on tada slusao, moja omiljena pesma.
''Sometimes I wish I could save you,
And there's so many things
that I want you to know,
I wish I could save you,
if it takes you forever
I want you to know...''
