28. decembar

Ostalo je jos malo vremena do ponoci. Proslo je cetiri pune godine.
Secam se tog dana potpuno jasno iako nema dana a da ne pozelim da ga zaboravim. Slavili smo rodjendan mog najboljeg druga i uzivali u euforiji dolazecih praznika. Licno nisam mnogo marila ni za 31. ni za bilo sta, samo sam zelela raspust i odmor. Seo je pored mene i zapoceo razgovor kao da se dugo znamo. Cak se ne secam ni razgovora, podigla sam pogled i samo cutala.
-Imas najlepse oci na svetu, da li si svesna toga?
Odlutala sam u mislima. Oduvek sam bila veliki sanjar i cesto cutljiva pred ljudima koje ne poznajem tako da mi je lako bilo da odlutam i iskljucim svet oko sebe. Nisam uzivala da budem u centru paznje, jos manje da me neko tako prodorno posmatra i komentarise.
Nestajalo mi je vazduha. Morala sam da odem odatle, da izadjem, da smirim disanje iako sam znala da nije moguce. Izasla sam napolje i ostar hladan vazduh cepao je moja pluca na milion delica. Zelela sam da vristim, da zatrazim pomoc. Cula sam priguseni glas iza sebe kako uplaseno izgovara moje ime. Odjek trcecih koraka prema meni. Onda je sve postalo crno.
Probudila sam se ko zna koliko posle toga. Prikacena na aparate. Osetila sam hladan vazduh na obrazu i znala sam da sam plakala. Nisam morala da gledam oko sebe da bih znala gde sam, osetila sam tezak miris a blagi pogled na zeleno-bele zidive krajickom oka potvrdio je moj strah. U stolici pored mog kreveta sedela je mama. Cim je videla da sam otvorila oci nasmesila se i sklonila brige sa lica. Znala sam da je sve to zbog mene, mislila je da se necu probuditi. Probadala su me pluca i osetila sam vatru koja je gorela u njima. Deo mene, iako sam pokusavala da ga ugusim, zalio je sto sam se probudila. Deo mene zeleo je da sam ostala u tom tupom stanju nesvestice gde nisam morala da brinem o svemu o cemu sam morala budna. Naravno. Rodjendan. Dim cigareta koji je pogorsao stanje mojih ionako jadnih pluca. Samo sam zelela da sve prestane.
Usao je Petar u sobu i stao pored mene. Plakala sam. Pokusala sam da se izvinim sto sam mu upropastila rodjendan ali iz mene nisu izlazile reci. Ispricao mi je da sam izasla napolje i da se moj nepoznati sagovornig od par minuta pre moje nesrece zabrinuo za mene i izasao za mnom. Video me je kako padam i potrcao prema meni. Razmisljala sam o tome na kratko a onda sam videla i njega kako ulazi i staje pored Petra. Nisam znala sta da kazem pa sam nastavila da placem i ubrzo posle toga ponovo utonula u stanje mira i tisine.
Probudila sam se dan kasnije. Osecala sam se bolje. Uplasenije, ali bolje.  Ubrzo su me pustili kuci.
Trebalo mi je vremena da se naviknem na sve. Na nov nacin zivota, na novu "proverenu" terapiju, na sve zabrane koje sam dobila. A samo sam zelela da sve prestane.
Par meseci kasnije, kada se slegla sva prasina oko praznika i poklona i kada je sneg poceo polako da se topi, bila sam spremna da ponovo budem sa vise ljudi u prostoriji. Petar me je svakodnevno posecivao i dobijala sam gomile cokolada i cveca. Zivot se vracao u normalu. Spasilac mi je uvek bio tu negde u mislima. Da nije bilo njega niko me ne bi pronasao napolju ko zna koliko jos dugo. Dugovala sam mu, tako sam mu mnogo dugovala.
Leto je doslo i proslo. Dvorista su postajala zuta i borila su se sa mojim sivim mislima. Osecala sam se prazno. Zelela sam kraj mucenja, samo da sve nestane i prodje. Spasilac mi je pruzio podrsku. Uvek je bio tu negde, javljao se, brinuo, raspitivao se. Ubrzo smo bili zajedno. Smirivala sam se. Prolazilo je. Trebalo mu je mnogo vremena ali pocelo je da prolazi. Praznina se punila, vrlo sporo, bolno, pomesano se suzama. Imala sam neku vrstu novog pocetka pa sam manje zelela kraj. Stanje mi se popravilo. Bilo mi je lepo sa njim. Nisam sigurna koliko je mojih osecanja dolazilo od mene a koliko iz zahvalnosti i cinjenice da sam mu dugovala toliko toga da me je osecaj da nikad to necu uspeti da mu vratim probadao sve dublje. Emotivna sam. Mnogo jace osecam stvari od bilo koga drugog. Osecam sve. Svaki talas emocija i svaku promenu, bilo na gore ili na bolje. To je bila moja prva greska. Prepustila sam se. Njemu. Sigurnosti koju sam osecala. Nadi da ce mi biti bolje, da imam nekoga. Otvorila sam dusu i emocije su samo izletele a ja sam ih, nesvesna gluposti koju pravim, pustila sve da lete ka njemu. Pravdala sam se time da mi je potreban, da nikada necu moci da nadjem nekoga ko bi ziveo sa mojim stanjem i bio u redu sa tim. Pravdala sam se i volela.
Ali, kao i svaka prica, nije uvek sve islo kako treba. Znala sam da se nesto desava. Previse lazi, previse pitanja na koja nikad nisam dobila odgovor, previse straha. Znala sam da je lose. Znala sam sve ali sam cutala. To je bila moja druga greska. Kada sam konacno skupila svu snagu, pogledala sve svoje rane i uvidela sve svoje greske, bilo je vec suvise kasno. Kasno za povratak, kasno za bilo koju vrstu emocije osim mrznje, kasno za nas. Otisla sam. Nikad se nisam okrenula. Rane su pekle, krvarile, bolele. Mislila sam da ih nikad necu izleciti, bas kao sto se ni ja nikad necu izleciti.
Ponovo sam zelela kraj. Kraj muka, kraj svega. Zelela sam da prestane sve. Zelela sam odgovore, sta je to toliko pogresno u meni? Zasto su mi sve zvezde okrenule ledja? Kojim sam se bogovima zamerila? Zelela sam da znam dokle ce da traje sve to, kada ce proci, koliko ce dugo boleti. Zelela sam da se vratim nazad na onaj rodjendan i da ranije kazem da mi je lose. Zelela sam da vratim vreme, da vratim sebe. Plakala sam. Mnogo sam plakala. I onda kad nisam zelela nisam umela da prestanem. Zelela sam da vratim samu sebe ali sam previse svojih emocija poklonila. Bila sam prazna, potpuno prazna. Bezivotna i umorna od svega. I nikad, bas nikad nisam prestala da verujem da je sve moja krivica. Od prvog otkucaja srca, od prvog udaha. Za sve sam ja bila kriva.
Nadala sam se da ce vreme izleciti rane. Verovala sam u to. Ali, to nije istina. Vreme ne leci rane vec vreme donosi nekoga ko ih leci. Dugo sam cekala na to ali sam uspela da ga pronadjem i da se ponovo otvorim deo po deo.
Ipak, jedna stvar je ostala u meni i nikad nece nestati. Da na samo jedan dan, ovaj koji dolazi uskoro, samo na taj dan da ne budem sama. Ako prestanem da disem, samo da imam nekoga zbog koga cu da nateram sebe da nastavim. Obecala sam sebi odavno i svaki put na ovaj dan kazem sebi 'ovaj put cu sve uraditi kako treba', zatvorim oci i pustim suze.