Sazvezdje

Koliko dana sam ovde? Mesec? Godinu?
Zasto vreme prolazi ovako sporo?
Zar ne bi moglo samo malcice da se ubrza?
Malo samo, tek toliko da sutra vec krenem nazad ili, jos bolje, da vec budem tamo?
Tamo, u njegovim rukama. Najlepsem mestu na svetu.
Vreme prolazi suvise sporo. Kao da sam juce mokra do koze stajala na autobuskoj stanici ljubeci njegove usne poslednji put ko zna do kad. A zelim da prolazi brzo. Zelim da sada bude onaj pretposlednji dan pred odlazak i da on ne pusti moju ruku nego da krene za mnom i ostane tu noc pored mene. Zelim da se sad probudim i da sam se tad probudila pored njega, sklupcana kao malo dete, glave naslonjene na njegovo rame. Ali to ni tada nije bilo a ni sada nije moguce.
Kao sto sam vec rekla, mokra do koze dolazim na stanicu. Prvo sto ugledam je njegov osmeh. Toliko sam se na taj osmeh navikla da zatvorenih ociju mogu da vidim svaki njegov detalj.
Vidim da nosi nekakvu kesu. Znam i sta je u njoj. Suze zbog zaboravljenog poklona prete da me uguse ali ne dam se. Obecala sam da necu plakati, ni zbog odlaska ni zbog bilo koje druge stvari. Crveni trag u kesi privlaci mi pogled. Ruza. Najdivniji cvet. Setio se, naravno da se setio, on nije ja. Igram se prstima sa ukrasnom trakom. Gutam suze ali se smejem. Zelim da me zapamti nasmejanu, njegovu, zelim da mu zapisem na usnama da sam samo njegova i da nema nacina da se to promeni, ni na milimetru ni na hiljadama kilometara daljine. Zelim da mu na kozi nacrtam sve ono sto recima ne umem da mu izgovorim i napisem. Hej, tvoja sam, vristim u sebi. Zna on to. Ali ipak se samo smejem. Vracam ruzu na mesto. Grlim ga. Zelim da upijem svaki miris i detalj. Plasim se da cu zaplakati. Krecem. Ne zelim da odem. Zelim da cujem ono ostani, iako znam da ne mogu. Ne zelim da odem. Samo me ne terajte da odem. Zelim da povedem i njega sa sobom jer sve sto je moje i njegovo je. Ljubim ga poslednji put. Usne su ti meke, secam se da mi je rekao. I tvoje su hej, kazem u sebi jer ako izgovorim to naglas puci ce i on i ja sa njim. Ne terajte me da odem. Ako odem sada, moj zivot ce ostati ovde. A ne mogu da odem negde bez zivota, zar ne?
Saplicem se, ne znam ni sta radim, rasejana sam, glava mi je u oblacima. Samo ne gledaj kroz staklo, zaplakaces ako ga vidis, sapucem svom mozgu.
Noc putovanja i stizem. Godinama dolazim na isto mesto i sve mi je vec poznato. Neispavana i tuzna ne znam ni sta sam videla ni pored cega sam prosla. Samo znam da mi je potreban i da ga mnogo zelim. Znam da ne mogu bez njega. Znam da necu izdrzati. Nekoliko noci tonem u san onako kako tonem i u svoju tugu i nedostajanje. Znam da cu se vratiti. Znam da ce ponovo sve biti kao pre. Ali kako izdrzati do te tacke?
Potreban mi je.
Znam da misli da ce me izgubiti sitnicama ali nesto ovako veliko ne da se srusiti sitnicama.
Iako ga prekratko poznajem znam da je to to. Potpuno razliciti a savrseni zajedno.
Gledam u zvezde. Ispisujem njegovo ime po nebeskom svodu. Jedna od njih se otkacinje onako kako se iz prepunog oka otkacinje suza jer nema vise gde da stoji. Hej, ako ti je usput, javi mu da sam ja jos uvek tu, sapucem u nebo. Sazvezdja, nebo, mape. Sve je tu, osim mog celog sveta.
Kako da putujem bez njega?

Odlazak

Odmahivala sam glavom.
Znala sam da to nista nece pomoci ali morala sam da pokusam.
Autobus je jos uvek stajao na semaforu a ja sam se trudila da ga mislima vratim nazad jer mi se nije islo.
Odmahivala sam glavom naslonjena na njegove grudi i svaki put kad bih se pomerila osecala sam njegov miris. Zapamti taj miris, pravila sam sebi podsetnike u glavi.
Nisam smela da ga pogledam. Prosula bih se na milion delica da sam ga pogledala a znam da bi i on jer sam prepoznala njegovo disanje. Oboma nam je malo falilo i nikako nisam zelela da ga pogledam da zapocnem sve to.
Samo sam odmahivala glavom.
Nekoliko suza kanulo je na njegovu majicu.
Nemoj, sapnuo mi je.
Nisam mogla da prestanem.
Tresla sam se od jecaja ali nisam mogla da prestanem.
Grad i ljudi oko nas su prestali da postoje.
Sigurna sam da jesu. Nisam zelela da odem i vreme je stalo u tom trenutku.
Upalilo se zeleno svetlo i autobus je krenuo.
Jos jednom sam ga nemo zamolila da stane, da nam ne krade te trenutke jer ih je ionako bilo premalo.
Nije stao.
Popela sam se na prste i poljubila ga. On mi je sve na svetu a ostavljala sam ga kao da je nista. I nikako to nisam mogla da promenim.
Usne su nam se razdvojile ali sam izbegavala da ga pogledam u oci. Slomio bi se. Znam da bi. A i ja bih sa njim.
Pustio me je iz zagrljaja a ja sam potrcala prema autobusu.
Nisam se ni trudila da obrisem suze.
Stezalo me je u grudima.
Znala sam da ce stajati na sledecem semaforu i da ce pogledati gde sam. Slomice se. Ovako kao ja, mozda cak i vise. Pustila sam suze da jos malo setaju mojim licem i kvase mi pantalone.
Jedina, napisao mi je.
Stegla sam telefon.
Srce je preskocilo par otkucaja a u grudima me je toliko stezalo da sam se uplasila da ce me to ubiti.
Nekoliko suza kanulo je na ekran dok sam kucala odgovor.
Vec mi nedostaje.

Vrucina

Ne cuje se nista.
Nema vazduha. Vrucina je.
U sobi je mrkli mrak.
Nesto me budi.
Zbunjena, jos uvek pod utiskom sna koji lebdi negde oko moje glave, okrecem se oko sebe.
Polako shvatam sta se desava a to shvatanje me istovremeno razbudjuje i cini srecnom.
Cujem usporeno disanje pored sebe i osecam ruku prebacenu preko stomaka. Nekako me je okrenuo u snu i naslonio glavu na moje rame i uspeo da me probudi. Polako okrecem glavu ka njemu. Spava savrseno mirno, toliko mirno da se skoro i ne oseca njegovo disanje. Ne pomeram se. Nikako se ne pomeram jer znam da bi ga to probudilo a to ne zelim. Lezim tako neko vreme, ne zelim ni da trepnem, ni da nastavim da spavam, ni da udahnem. Saram mu neke zamisljene slike prstima po kosi i niz ledja. Uzivam u toj tisini jer znam da je on tu i ne zelim da pokvarim taj trenutak. Mir i tisinu prekida njegov trzaj izazvan snom koji ga ocigledno muci. Nekako kao uplasen time prebacuje nogu preko mojih. Ne disem. Ne zelim da ga probudim. Ne disem ali ga jos vise pribijam uz sebe da zna da sam tu.
Smiruje se a ja nastavljam da uzivam u njegovom prisustvu i tisini.
Naslanjam usne na njegovo celo i sapucem "ljubavi" u mrak.
Znam da me negde kroz more svojih snova sigurno cuje.
Savrsen je dok spava.
Telo mu se skroz opusti a ja zbog toga imam osecaj da mi u potpunosti veruje.
Tezak je ali ne zelim da ga pomerim.
Zelim samo da tako ostanem sto duze.
Ovaj put trenutak kvare moji snovi, zovu me nazad, vuku me.
Pred kraj, poslednji sekund pred ponovo sklapanje ociju, cujem odjek nekih svojih prethodnih misli... Zaljubila sam se. Nepovratno.