Jeza

Dugo nisam prolazila tim putem.
Nekako ulice koje vode tamo nisu mi vise privlacne, svaka od njih odzvanja nekim zlokobnim zvucima i cudim se kako to nikad ranije nisam primetila. Nesto me vuce tuda. Nije proslost, sigurna sam da nije. Ne volim proslost. Nije ni sadasnjost jer je sadasnjost previse svetla da bi se vucarala takvim ulicama.
Ne znam sta me vuce tuda. Neki duhovi nekih zaboravljenih dozivljaja. Neki stari osmesi vezani ko zna za sta.
Ali te moje ulice vise nisu iste. Nema one klupe. Nema onog prozora. Nema one nadstresnice. Nema njega.
Nesto me vuce gore. Neke poznate svetle ruke. Neke bademaste oci.
Nesto me tera da nastavim da hodam isto onako kako me tera da nastavim da se borim onda kada mi nije do toga.
Nesto me lomi, nesto jace od mene.
Duva vetar i razmisljam da li da se vratim nazad pod izgovorom da je previse hladno da bih stigla na svoje odrediste. Ali ne smem. Ne mogu to da uradim. Bele ruke i tuzan pogled vode me jos gore. Pored mesta na kom je bila nasa klupa, pored izgorelog drveta koje stoji tu skoro isto onoliko dugo koliko smo i mi stajali. Ili barem ja jos uvek stojim.
Pravdam se da suze u mojim ocima izaziva vetar. Pravdam se samo ne znam kome jer ruke koje me vuku zapravo ne postoje. Osmeh koji vidim zapravo nije tu. A one zlatne niti u njegovoj kosi se rasprse svaki put kao staklasta povrsina vode kada pokusam da je dodirnem.
Placem.
Oci su mi potpuno crvene, ramena spustena.
Prolazim pored mesta na kom je nekad radio. Vlasnik jos uvek drzi njegovu sliku na polici. Secam se tog dana. Njegove mature. Secam se da me je molio da mu pomognem da ss obuce. Secam se tog nervoznog osmeha jer je isao sa devojkom koja mu se bas dugo svidjala.
Secam se.
Grizem usnu.
Njegove ruke me i dalje vuku a njegova visoka figura kao da mi zaklanja sunce na nacin na koji me je on stitio od svega sto me je mucilo.
On. Moj najbolji drug. Moj brat. Moje drugo ja.
Stizem na odrediste. Crna kapija odzvanja kao da udara kontru onim zlokobnim tonovima iz ulica iz kojih sam dosla. Stresla sam se ali se tesim da je od hladnoce. Put znam napamet i samo hodam. Mehanicki. Ne razmisljajuci ni o cemu.
Ruke polako nestaju i oko mene je tama, dlanovi su mi skroz hladni kao da je do sad nesto isisalo svu toplotu iz mene. Obrazi su mi mokri, od vetra. Od vetra.
Dolazim. Brisem sliku par puta.
Stavljam cvece.
Palim svecu koja gori uprkos jakom vetru. Onako kako se on borio protiv svih vetrova koje mu je sudbina spremila. I tako sve dok nije naisao uragan.
Spustam svecu negde gde mi nece smetati i smesim se poznatom liku.
Zdravo. Nedostajao si mi.