Klupa

Sedela sam na svojoj klupi, nisam htela da se sklonim sa kise.
Volela sam to mesto, bilo je mirno i tiho i misli su mi bile slobodne. Na toj klupi sedim svakog dana od kad sam stigla u Atinu. Retka su mesta u mom kraju gde nema mnogo ljudi pa je ovo otkrice bilo sasvim posebno za mene. Uzivala sam ovde. Nema puno nasih ljudi pa je ovo u velikoj meri odmor za mene.
Ovde sam vec mesec dana. Razmena studenata na jedan semestar. Premalo vremena da vidim sve sto zelim i da naucim sve sto mogu. Volela bih da mogu duze da ostanem ali, kazu, bice prilike i za to.
Ko zna koliko je mojih istomisljenika sedelo na ovoj mojoj klupi i pustalo misli na odmor. Spustam pogled na naslon. Svaki milimetar je prekriven urezanim imenima, datumima, nadimcima, pozivima za raznorazne pobune. Koliko li je samo tajni i uspomena cuvala svaka ta brazda i svaki delic tog parceta drveta.
Nisam dugo ovde ali vec sam pocela da poprimam raznorazne navike koje do sad nisam imala. Po prirodi sam radoznala pa svakog jutra pre nego sto se izgubim u hodnicima fakulteta istrazujem delice najlepseg grada na svetu. Ljudi su cudni ovde, iako se cini da grad nikad ne spava, njegovi stanovnici itekako spavaju, i to neretko do podneva. Radno vreme i ne postoji a ulice su ujutru puste, barem kada ja ustajem. Pocinjem pomalo da razmisljam kao oni. To je, svakako, samo dok sam ovde. Ne znam bas koliko bih podnela da sve te misli pakujem i nosim sa sobom.
Prstima prelazim preko jedne od novijih poruka. Utisnut datum je od pre par nedelja. B i I pise nevestim rukopisom nekoga ko nije navikao da pise po tako nezahvalnom materijalu kao sto je drvo. Dodirujem svaku krivinu slova B i zaustavljam se. Sasvim u uglu urezano je i jedno malo srce koje bi nekom prolazniku sigurno promaklo. Ja znam da je tu jer, osim sto citam to isto svakog dana, taj potpis i to srce su delo mojih ruku. Bojan. Tako blizu a tako daleko. Mokra kosa mi se cedi niz ledja i konacno prihvatam da je previse hladno da bih sedela jos tu. Uskoro mi pocinju predavanja a ja moram da pokupim i stvari.
Stize mi poruka sa nekog nepoznatog broja, grckog broja. Verovatno koleginica, ona uvek ima nekoga ko je snadbeva sms-ovima jer ona nikad nema kredita. "Cekam te na trgu". Naravno da me ceka, samo ne sad nego za jedno pola sata. Uvek mi posalje ranije poruku da ja ne bih zakasnila a nekako uvek ona zakasni.
Uzimam stvari, zakljucavam stan i laganim koracima idem prema Sintagmi. Ne zurim jer nigde ne kasnim a volim da razgledam sve oko sebe. Zagledana u jednu tacku sudaram se sa nekim.
-Kako te volim tako radoznalu, pa slona ispred sebe ne bi primetila kad te zanima nesto drugo. -cujem poznati glas ali ne verujem svojim usima.
Dosao je. Dosao je da me vidi. Moje urezano slovo B stoji pored mene, i to cak u tri dimenzije. Ne znam da li da skakucem i vristim od srece jer se plasim da bi mogli da me uhapse ili tako nesto.
Provodim, naravno ceo dan sa njim. I taj i onaj naredni, i onaj naredni... i ne verujem koliko sam srecna.
Srce ne prestaje da lupa nenormalnom brzinom a ja uzivam u svojoj sreci. Jer on je ono malo urezano srce na mojoj klupi. Nevidljiv drugim ljudima, dosadnim posmatracima, ali najblizi i sasvim poseban meni. Samo meni.

Kula

Kazu da je nekada postojao neki drugaciji svet u kom su svi bili srecni, u kom nije postojala mrznja kakva postoji danas, ni zavist, a samim tim ni ratovi na koje smo mi u stvarnom svetu toliko navikli a koji se na ta osecanja oslanjaju.
U tom svetu je, kazu, postojala jedna kula. Nije to bila neka velika palata sa velikim brojem soba vec  obicno kameno zdanje ciji je oblik pomalo podsecao na pojedine sahovske figure, prepuno neravnomerno rasporedjenih rupa nastalih vremenom koje nije imalo milosti.
U toj kuli nije zivela ni princeza, ni kralj kao u ostalim bajkama. Zapravo u toj kuli su zivela deca, srecna deca bez briga, posvecena jedno drugom. Bili su povezani posebnom nevidljivom vrpcom pravog prijateljstva onakvog kakvo samo medju decom i u bajkama moze da postoji.
Prica ne prati njihova imena ali ona i nisu toliko vazna.
Kazu da su ta deca imala sve mada zapravo nisu imala nista. Ziveli su bez ijedne materijalne stvari a ipak jedni sa drugima bogatiji od svih ovih ljudi prepunih novca i sujete koje danas smatramo bogatima a siromasni su u dusi.
Njihova sreca, bas kao i ostale vrste srece, nije dugo trajala. Sudbina je za njih, i za kamenu kulu, imala malo drugacije planove. Jednoga dana u ovaj zamisljeni svet dosao je naizgled obican covek, pravi covek iz ovog naseg realnog sveta. Nije mu se svidjalo to sto deca zive bolje od svih nas i u njemu se probudilo poznato osecanje zavisti i covek je resio da zauvek unisti taj drugi svet u kom se nasao.
Kao i za najveca carstva, i za ovo malo carstvo bilo je dovoljno samo jedno zrnce sumnje da se srusi do temelja i da postane bajka.
Tako je svako dete otislo na svoju stranu jer su se, podstaknuta realnoscu na kakvu nisu navikla, srusila sva prijateljstva, bas onako kako se sruse sve lepe stvari.
A jedno dete, sasvim nebitno koje jer im prica ne daje imena, ostalo je da ostari u kuli zajedno sa njom.
Rusile su se zidine kule onako kako su se tom malom detetu rusile godine na glavu.
Ni krivo ni duzno ostalo je bez jedine porodice koju je imalo i bilo je samo do trenutka kada su se, zajedno sa poslednjim srusenim kamencicem kule, zauvek zatvorile i njegove oci.
Kula nikada nije obnovljena bas kao sto se ni njeni stanovnici nikada ponovo nisu povezali jer rusenje prijateljstva u svim svetovima sa sobom nosi rusenje svih tih pazljivo gradjenih temelja.
Kazu da je nekada postojao svet drugaciji od naseg, svet u kom su svi bili srecni mada ga se, mnogo mnogo godina kasnije, niko nije secao.
U tom svetu je, kazu, postojala jedna kula koju danas niko ne pamti a ciji se duh i dalje pomalo oseca u trenucima kada nam najvise trebaju prijatelji a nema ih.

B

Zamislila sam se malo. Vratila sam se u proslost. Malo. Mozda previse.
Ne nedostaje mi proslost. Ne nedostaje mi nista sto se tamo desavalo, ne nedostaju mi ljudi odande, ne nedostajem samoj sebi kakva sam bila.
Vratila sam se jer sam htela da joj kazem da je brisem. Brisem je skroz. Nepovratno. Ostavljam poneke lepe trenutke ali sve ostalo bacam. Seckam na sitne komadice i bacam. Ne trebaju mi, ne zelim ih.
Ne zelim nista vezano za njih.
I to iz jednog jedinog razloga. Sada imam buducnost i sadasnjost koji su konacno bolji od svega i koji su kao nagrada za sve lose kroz sta sam uspela da prodjem i izadjem citava. Sa malo ogrebotina ali citava.
I tu je vec 4 meseca. Ne odlazi. Ne napusta me. Uz mene je i jos uvek mi je ponekad tesko da poverujem da je stvaran. Savrsen, predobar, prepametan i moj. Jos uvek umem da se probudim u sred noci i samo ga dodirnem pored sebe vrhovima prstiju da se uverim da je jos tu.
Potreban mi je kao vazduh. Da nema njega ne bih bila ovde gde sam i svakako ne bih bila ovakva kakva sam. Pravi od mene bolju osobu. Srecniju, lepsu. Popunjava svaki moj nedostatak. Cini onaj deo mene za koji sam odavno mislila da sam ga izgubila.
Moja druga polovina. Moj svet. Moja zvezda i ostvarena zelja.
Moj oslonac.
Podrska.
Rame za plakanje.
Moj osmeh.
Moja suprotnost.
Moj zivot spakovan u jedan osmeh, jedno ime i jednu osobu.
Za sve ove mesece koji su prosli i za sve one koji tek dolaze ja prosipam korektor po proslosti. Brisem je gumicom. Umotavam je u papir i spaljujem tako da izgori i nestane u toploti plamena.
Odlazim od nje i vise se nikad ne okrecem. Ni za ljudima u njoj, ni za svim uvredama koje mi nikada nisu dale mira, ni za starim ljubavima, ni za ruznim uspomenama.
Odlazim od njih. Ne bacam cak ni pogled preko ramena.
Samo osecam miris paljevine negde daleko za sobom.
I odlazim da zagrlim svoju buducnost, svoj svet, sve sto sam ikada zelela u jednoj osobi i jednom osmehu.
Za sve ono sto dolazi i sto me ceka on je jedino sto vredi i jedino sto me tera da nastavim i da uspem.
Sve cega sam se ikada plasila nestaje u njegovom zagrljaju.
Moja suprotnost.
Moja sreca.
Moj svet.