Prica kojoj ne mogu da smislim naslov

Jos jedan san u koji me uvodi njegovo 'laku noc'.
Jos jedna savrsena noc koja konacno nije ispunjena kosmarima.
Tu je on. Osecam toplinu njegovog zagrljaja iako nije pored mene. Osecam kako mirno spava iako je zapravo kilometrima daleko. Ne mogu da funkcionisem normalno od same pomisli na to koliko mi je potreban. Od same zelje za njim.
Disanje mi se ubrzava dok razmisljam o njemu.
Zamisljam njegove meke crte lica i onaj savrseno uhvacen trenutak njegovog osmeha.
Ne postoji osoba koja se osmehuje lepse od njega. Mogao bi da istopi svet oko sebe, mogao bi da osvoji neosvojive gradove. Samo osmehom. Tu negde u toj uhvacenoj sekundi tog savrsenstva osvojio je i mene. Pridobio je svu moju paznju na nacin na koji malo dete okupira paznju ljudi oko sebe. Toliko skrivenih reci u tom osmehu. Toliko toplote, zagrljaja. A namenjen je samo meni.
A oci? Oci pricaju neku svoju pricu. U ocima je sjaj, zelja da vidi svaki delic, svaki detalj onoga u sta gleda. A trenutno gleda u mene.
Od tog pogleda se istopim u trenutku. Kao da je izlozen svaki, i najmanji deo mene, svaka linijica, svaka nesavrsenost. Nikad nikom drugom ne bih dozvolila da me vidi tako kako me vide njegove oci.
Misli mi plutaju po nekoj neutralnoj teritoriji izmedju jave i sna. Zaustavljaju se negde u zelji da on bude tu, da mogu da ga osetim, da ga dodirnem, da zapamtim svaki detalj, da ispitam svaki milimetar njega. Misli pocinju vec da divljaju i skoro da nijednu ne mogu da uhvatim. I smejem se kao ludak svakoj novoj misli, bas kao sto se smejem i svakoj novoj poruci od njega.
Vise ne mogu da se setim dana kada sam se ovako osecala. Kao da mi hiljadu muzickih instrumenata svira u glavi, kao da mi note teku umesto krvi.
Kao da je on tu.
Zatvaram oci da otputujem do njega. Nije daleko, dovoljno je da se predje neka razdaljina merena u kilometrima ili u satima, nesto sasvim kratko, kao kada mravi putuju od jednog drveta do drugog. Nije daleko, stvarno, nekad prostim sklapanjem ociju i putovanjem u san mogu da dodjem do njega. Mogu da ga dodirnem, da se svaki put ponovo zaljubim u njegov osmeh, da zavolim reci kojima me opisuje. Onako kako svaki slobodan trenutak provodim sa njim, tako lako mogu i da otputujem do njega. Barem u snovima.
Mogu, dok sam jos na granici izmedju snova i jave, da odsetam krupnim koracima i vijugavim putem pravo do njega, da mu se uvucem u san, da mu prosaram misli i onda kada razmislja o nekim sasvim desetim stvarima. Da, nadam se da i ja njemu ponekad ispunjavam glavu kao on meni.
Onako, kao sto ja mahinalno ispisujem njegovo ime na parcetu papira. Tako nekako.
Preplavljuje me san a ja se unapred radujem jutru u kom me ceka njegova poruka.
I jos jedan dan proveden sa njim, mada nije tu a ipak je pored mene.
Greje me kad mi je hladno, slusa me kad mi je to potrebno.
Sigurna sam da je tu.
I da se pronalazi u mojim recima.
I smeje se, smeje se onim svojim prelepim osmehom.
Da, sasvim sam sigurna da sam se zaljubila u taj osmeh.

Pismo

Ne umem da ti objasnim zbog cega ti pisem ali zelim da ti kazem gomilu stvari.
Greju me nasa secanja. Greju me, smiruju i drze u zivotu.
Suncan je dan. Tvoja topla saka obuhvatila je moju i kao rezultat izazvala trnce celim telom. Ne mogu da ti opisem koliko volim tvoj dodir.
Setamo Kalemegdanom. To mi je najlepsi i omiljeni deo grada. Tu su, godinama unazad zakopavane moje misli, godinama cuvane moje tajne i sada konacno i tebe provodim tuda. Da li cujes kako odzvanjaju iz stabala neke moje neizgovorene reci? Da li osecas moje prisustvo svuda oko sebe pa mi zbog toga jos jace stezes ruku?
Nema lepseg pogleda na Beograd nego odavde. Tu, tu gde se reke ljube i mesaju i stapaju u jednu boju, sacinjene od istih supstanci a opet tako razlicite, kao i ti i ja, odatle se vidi ceo svet iako ti cula dozvoljavaju da vidis samo vrhove zgrada. Sigurna sam da je to najlepse mesto na svetu, tako kao sto je mojoj ruci najlepse mesto u tvojoj.
Susti lisce a ja tonem negde u dubine tvijih zelenih ociju, zelenih poput onih reka koje  se pruzaju u nasem vidokrugu. Tu na granici nasih pogleda, na nekom mestu koje je zaklonjeno tvojim gustim trepavicama, tu negde pocinje i moj svet. Nije to obican svet kao ovaj na kom se mi nalazimo i koji sa ovog mesta na kom stojimo moze da se vidi kao na dlanu, ne nije to ta vrsta svetova. Moj svet, svet u toj prelepoj zelenoj boji, postoji zato sto u njemu postoji onaj deo mene koji niko drugi sem tebe ne vidi. Zato se i nastanio tu kod tebe, tu mu je skroviste, tu se oseca sigurno.
Ispitujem tvoje lice a pogled mi se sekund duze zaustavlja na tvojim usnama. Malo razdvojene, tek toliko da otkrijes tracak tog savrsenog osmeha. Te usne koje sam toliko puta poljubila, koje sam toliko puta sanjala i grejala svojima. Te usne koje su se toliko puta nasle na mojima, koje su me budile nocu kada me pozelis. Brzo sklanjam pogled prema okolnim zgradama. Spustam glavu crvena u licu pomalo zbog hladnoce, malo vise zbog tog osecaja vreline koji je pogled i pomisao na tvoja usne izazvao.
Dizes mi glavu da me pogledas u oci i ja drhtim od tvog dodira. Gledas me i ja razmisljam da li i ti osecas toplinu mog plavetnila, da li te privlaci kao sto ti privlacis mene. Sama pomisao na to me tera da ponovo sklonim pogled. Smejes se. Osecam da se smejes iako te ne vidim. Smejes se pomalo zbunjen zato sto ne mogu da izdrzim da te pogledam a znam da znas. Naravno da znas, prepoznavanje svakog mog pokreta uvezbao si toliko puta. Poznajes me, predobro i to poznavanje struji dodirom nasih ruku.
Stajes ispred mene i naslanjas me na ogradu. Tu, gde se reke stapaju u najlepse mesto na svetu. Ljubis me. Secanje na tvoje usne gori na mojim usnama i ja ti uzvracam. Ni za trenutak ne pustas moju ruku a ja sam srecna zbog same pomisli da si tu, da si stvarno tu i da si moj.
Lisce susti i u nekim neorganizovanim naletima pada sa drveca i mrsi se kako u tvoju tako i u moju kosu. Moje zamrsene lokne koje toliko volis poskakuju pod tvojim dodirima a ja imam neopisivu zelju da tako ostanemo zauvek. Ili barem dok se vreme ne zaustavi.
Noc je. Grad pred nama, najlepsi grad koji znam, odrzava se budnim paleci svetla koja se nizu od zgrade do zgrade kao novogodisnji ukrasi na jelci. Beograd sija a ti me jos uvek drzis za ruku. Grejes me, cini mi se, satima, danima. Igras se prstima sa mojima dok ih konacno ne ispreplices i ostavis ih tako. Poneki slucajni prolaznik to ne bi ni primetio ali tako kako mi drzis ruku jasno ostavljas na meni etiketu "Moja" i ja znam da to i jesam.
Grad sve jace sija ali ni sva svetla ovog sveta nemaju toliko poseban sjaj kao tvoje oci. Ne, nista ne svetli tako jasno, tako zivo. Ne postoji to svetlo koje bi moglo da se poredi sa iskrom tvojih ociju. Kao da si pokrao hiljade svitaca i pustio ih da plutaju zelenim beskrajem.
Toplo mi je iako je jesen. Toplo mi je jer me tvoja ruka greje i tvoj duks koji si mi pre nekoliko momenata navukao preko glave i rekao mi da mi savrseno pristaje iako zapravo moze da prodje i kao sator za mene. Ali duboko negde znam da ti to zaista mislis. Svici u tvojim ocima obasjavaju me nekim posebnim sjajem i ja verujem da u meni vidis nesto zaista lepo.
Toplo mi je. Mada znam, i da nemam duks ne bi mi bilo hladno. Nijedna vatra ovog sveta ne greje kao tvoj dodir. Nikakav led ne moze da prodje kroz moju kozu dokle god me tvoji prsti greju. Kao ono kada ne mozes da zaspis pa ostavljas tople niti tragova svojih prstiju po mojim ledjima.
Grad svetli iza nas a mi polako napustamo njegov zagrljaj i krecemo nazad.
Secas se tog dana? Secas li se vetra koji je sustao nasa imena?
Znam da se secas.
Rasplices nase prste i pustas mi ruku dok se ja nemo bunim.
Da li si shvatio poentu mog pisma?
Ne, nisam ni ja.
Javi mi ponekad da li me se secas, da li te jos izaziva ono isto mesto, da li te privlaci usce razlicitih reka.
Negde na kraju ovog pisma trebalo bi, poslednji put, da ti kazem da te volim.
Steta sto ne postojis.

Tema: Bekstvo od sebe

Svice.
Ne moram cak ni da pogledam na sat da bih to znala jer ti si mi nekakva smernica sto se toga tice.
I tako je vec par dana.
Bezim od svega citajuci tvoje reci. Rusim proslost njima.
Rusim razocaranja.
Postajem pricljivija, drugacija.
Oslobadjam se.
I vrlo dobro znam da ne zelim da ovo prestane.
Jer ne mogu da izdrzim dan bez tih reci, bez slova nanizanih u recenicu poput bisera na ogrlici.
Potreban mi je taj beg od svega. Predugo zivim zivot koji ne volim i borim se sa stvarima koje ne zelim da osecam.
Hvala ti sto se boris sa mnom.
I ne brinem vise. Ne brinem za sigurnost jer sa tobom sam sigurna. Ne brinem za poverenje jer sam ga vec stekla. Takva sam. Kad dajem, dajem se cela jer ne ocekujem da me zavolis takvu kakva sam ako ti ne dozvolim da me celu i upoznas.
I zamisljam kako oblikujes reci. Kao skulpture od gline. Od jedne bezoblicne mase, slova, nastaje hrana za moju dusu. Nastaje most prema tebi.
Tako kako se igramo recima, tako se borimo sa poverenjem, sa sudbinom.
I sta mislis, da li smo sudbina?
Vredi li igrati se dalje?
Previse puta sam bila odbacena, povredjena, ostavljena a opet sam, skupivsi sve delice sebe razbacane po svakakvim coskovima ovog grada i ovog sveta, oblikovala od njih poverenje i poklonila ga tebi. Da li ces umeti to da cenis ili ces, kao i svi ostali, samo da iskoristis dokle to tebi odgovara i da ga posle ponovo razbijes?
Ne znam ali spremna sam da prihvatim taj rizik. Spremna sam da se smejem, da uzivam u tim sekundama koje krades od svog vremena i ispunjavas ga recima koje mi upucujes.
Spremna sam da isplivam iz svoje neodlucnosti i slabosti iste sekunde kada me zagrlis.
Spremna sam da hladnim rukama ispitujem linije tvog tela, da se uverim da si stvaran, da nisi plod moje maste, da si tu.
Spremna sam da zatvorim oci i nasmejem se u mraku jer osecam tvoje prisustvo.
Sto me dovodi do zore koja izbija polako na nebu.
Nije mi hladno. Ne tresem se, ne brinem ni o cemu. Znam da si tu. Smejes se i cekas da ti uzvratim istom merom. A znas da se i ja smejem.
I jos jednu zoru docekujem u tvom zagrljaju dok mi tvoj miris ispunjava sobu iako ti zapravo i nisi tu. Sklapam oci sa osmehom i unapred se radujem predstojecem susretu jer znam da cu te ponovo sanjati.
I dolazis u snove. Osecam tvoje prisustvo, vidim tvoj lik, smejem se sa tobom i znam da si tu.
Budim se i dan ponovo krece istim tokom. Sa tobom. Sa tvojim recima. Pravis mi drustvo. Ispitujes me zureci da saznas nesto novo o meni.
A ja ti pomazem u tome. Otkrivam se. Pokazujem se mnogo jace i upecatljivije i otkrivena sam vise nego sto bih bila i bez odece na sebi. Otkrivam se, zbog nekih stvari rumena od stida, na neke druge stvari ponosna ali sve u svemu ja, dusom, telom, pogledom. Sve sam to ja. A ti me prihvatas.
Otkrivam delove sebe a ti ih skupljas u celinu koja me cini onime sto sam. I ne smeta ti nista i drzis me kao da sam redak kristal koji postoji samo u jednom primerku. Posebna. Da, prihvaticu tu slobodu da kazem da me cuvas kao da sam posebna.
I, negde u sred jos jedne noci koja je ispunjena tobom iako nisi tu, ja te cekam. Cekam jer si mi rekao da ces biti tu a ja ti verujem. I cekam te.
Zatvaram oci da izbrojim sekunde i minute do tvog dolaska.
Ali, negde potopljenu u brojanje, spavanje me hvata u svoju klopku i ja mu se prepustam.
Nemiran san me budi u pola noci, opet negde pred zoru. Budim se, svesna da mi nesto fali i shvatam da te nisam sacekala. A cekala sam te dugo. Borim se s teretom da ne mislim na to ali me pritiska prejako. Kako sam mogla tako da se prepustim odlasku u san u kom nema tebe? Negde kasnije tog jutra tesis me da je sve dobro. I ja ponovo osecam tvoje prisustvo.
I putujem sa tobom u stvarnost koja je, sama po sebi, veoma slicna snu.
I ja sam ti jos jednom zahvalna sto skupljas moje slomljene delice i drzis ih duboko u sebi, da niko ne vidi.
Ponovo zatvaram oci, jureci u susret nekoj novoj noci i smejem se jer znam da mozes da me osetis.
I tu, sklupcana u tvoj zamisljeni zagrljaj prepustam ti se.
Zahvalna sto se ponovo smejem.

Skoljka

Tu sam.
Sasvim sam sigurna da sam tu.
Osecam. Dodirujem. Cujem.
Vrelina suza mi greje lice. Klizaju polako, svaka urezuje u moje lice tragove zbog kojih je nastala. Svaka prica svoju pricu.
Ne zelim da otvorim oci. Ne zelim da ispunim vidokrug svetloscu jer mi nije potrebna. Ne zelim je. Ne treba mi.
Zelim da me proguta tama koju vidim dok su mi oci sklopljene. Da potonem.
A opet sam tu. Cula mi govore da treba da se plasim necega ali ostala osecanja du mi toliko zatupljena tugom koju osecam da ne mogu da shvatim cega.
Vetar mi mrsi kosu. Duva. Osecam kako mi siba obraze. Odakle vetar?
Otvaram oci da vidim gde sam. U prvi mah zaslepljuje me svetlost i tera me na razmisljanje koliko dugo su mi oci bile zatvorene. A onda prekorevam sebe sto sam ih otvorila uopste. Vidim oblake. Beli su, savrseni, svaki podseca na neki drugi oblak, svaki mi se podsmeva slobodom i cinjenicom da je odsecen od sveta kome ja pripadam i za koji sam cvrsto, lancima vezana. Plutaju mi iznad glave. Plove svojom putanjama. Odlaze, rasprsuju se. I opet se stvaraju i postoje. Lice jedni na druge a razlikuju se. Kao one razmisljalice u novinama kada ponude dve naizgled identicne slike koje se razlikuju kada se duboko u njih zagledas. Da svaki je drugaciji i svaki sa sobom nosi neku svoju kisu.
Gledam u oblake. Pustam cula da ih osete. Da me ispune.
Takva sam da osecam sve. Osecam tugu kada pada kisa. Ili srecu kad sija sunce. Osecam bol kada gledam dok nekog drugog boli. Takva sam. Osecanja nekoliko osoba strpana u mene jednu. Pucaju iz mene. Vitlaju. Cekaju da dodju na red. Osecanja. Za sve i svakog.
I to me lomi. Prazni me. Kao da sam rezervoar osecanja. Dok ne postanem kao skoljka. Prazna. Takva da vise ne sluzim nikome i nicemu.
Pokusavam da se setim zbog cega sam otvorila oci. Vetar. Pitala sam se otkud vetar. I skrenula sam pogled sa oblaka da pogledam oko sebe.
Stene su mi zaklonile vidik.
Odakle sad stene?
Opirem se porivu da ponovo zatvorim oci. Pridizem se trudeci se da me naredni nalet vetra ne obori.
Gledam oko sebe. Nista. Praznina. Hladnoca. Odjednom postajem svesna svog straha. Visina. Previsoko je. Strah. Visina. Vrti mi se u glavi. Kako sam dosla dotle? Hvata me panika. Vristala bih. Mada me niko ne cuje. Plakala bih. Previse bih plakala. Znam da nema svrhu ali treba mi taj filter.
Smirujem se. Zatvaram oci i osluskujem vetar. Osecam. Osecanja bole i razaraju ali me cine onim sto sam. Tu sam. Previse zaljubljena u svet oko sebe da bih dopustila sebi da ne osecam. Previse emotivna za sve sto me je snaslo. Ali jos sam tu. Borim se. Guram vetar. Uzivam na kisi. Setam sama i pratim reku svojih misli.
Nije mi hladno mada sam svesna da se vetar pojacava. Onda shvatam. To shvatanje me siba po licu skoro isto tako kao i taj vetar. Vreme zavisi od mog raspolozenja. Zato ne osecam hladnocu ali osecam prezninu. Sve ima savrsenog smisla samo sto ja to ne umem da promenim. Usamljena sam. Bacena na neke stene. Ostre poput mojih misli. Prejake stene koje se protezu u nedogled. Sama. Zatvorenih ociju. Okruzena slobodnim oblacima.
Cekam.
Cekam drustvo.
Cekam tu neku posebnu osobu zbog koje ce sve da se promeni.
Cekam da budem shvacena.
Da ne budem usamljena.
Beskrajno plavetnilo. Strah. Visina. Hladnoca. Gde sam ja u svemu tome? I zasto sam sama?
Vetar me udara poput samara sto sam verovala u obecanja koja se nisu ispunila. Sto sam verovala u ljude.
Ali da nisam to ne bih bila ja.
Osecanja se bore da izadju. Plamte. Gore. Bude se u meni kao zveri posle zimskog sna. Zelim da osecam. Zelim da budem onakva kakva sam bila. Da volim svet. Da uzivam u zivotu.
Ali ne mogu. Jer vise nema ljudi kojima bi to bilo vazno, kojima bih ja bila vazna.
A osecanja ne mogu da lete u prazno zar ne?
A i ja sam odavno prazna. Kao skoljka.
Skoljka koja je nekad nosila biser. Cist i neiskvaren. Biser koji su ljudi, kako ko je od mene odlazio, kidali i nosili deo po deo sve dok nije ostalo nista. Praznina. Ljuska.
*
Vise volim kad su mi zavorene oci.
Tako da se osecam kao da ce tama da me proguta. Da ne osetim strah. Da ne osetim napustenost. Da i ja mozda budem slobodna, da ne budem vezana za zemlju.
Da idem putem kojim idu oblaci. Sama.
Zatvorenih ociju.