Raskrsnica

Nije bio srecan.
Znala sam to cim sam ga videla na drugom kraju hodnika. Nosio je to osecanje svuda sa sobom. Pritiskalo mu je ramena. Gusilo ga je. Videlo mu se u ocima. Okrenula sam se da me ne vidi. Ovo mi je bio drugi dan u novoj skoli i nisam zelela da zapocinjem nikakve veze ili bilo sta slicno, nisam se preselila toliko kilometara zbog toga.
Nedostajala mi je kuca i roditelji ali sam ovde bila zbog skole i da bih sebi obezbedila neku bolju buducnost.
Sledecih nekoliko casova proslo je koliko-toliko brzo i vec sam zaboravila na njega. Ali srela sam ga na putu do doma. Isao je ispred mene. Laganim korakom. Visok, lepo gradjen. Prekorela sam sebe sto ga zagledam ali nesto u njegovom drzanju nije mi dalo mira. Nisam mogla da sklonim pogled. Isao je sam. Kad malo bolje razmislim, kad god bih ga videla bio je sam. Cudno, takvi momci obicno imaju gomilu i muskog i zenskog drustva oko sebe.
Ali ne i on. Imao je to nesto u sebi. Znala sam to, bila sam sigurna u to.
Te noci mi razmisljanje o njemu nije dalo mira. Psovala sam sebe jer su mi misli bile usmerene ka njemu umesto ka skoli i zadacima.
Sutradan smo imali spojene casove. Nasa odeljenja su bila na ekskurziji koju ja nisam mogla da priustim sebi. Usao je u ucionicu posle mene. Potrazio je slobodno mesto ali je odlucio da sedne iza mene. Seo je toliko blizu da sam mogla da osetim toplotu koja je izbijala iz njega. Nisam mogla da se usredsredim ni na sta o cemu su profesori pricali i nekoliko puta su morali da me opominju zbog toga. Na kraju tog dana ponovo sam isla istom ulicom ka domu. Cvrsto sam ubedjivala sebe da cu moci da prestanem da razmisljam o njemu i da se usredsredim na ucenje i skolu, ono sto mi je bilo najbitnije. Odlutala sam u mislima i nisam primetila tamnu figuru pored sebe. Okrenula sam se, znala sam da je on.
-Ti si nova?-pitao je. U glasu mu se osecala ista ona tuga koja mu je zracila iz ociju.  Zagledala sam se u njegovo lice trazeci bilo kakav znak prepoznavanja koji bi pokazao da zna da sam ga danima vec pratila pogledom po hodnicima skole. Klimnula sam glavom.
-Ja sam Bojan.-rekao je istim onim glasom. Sunce je padalo pod cudnim uglom pa mi se ucinilo da sam videla trag nekog osmeha. U sledecoj sekundi to je nestalo.
Promrmljala sam svoje ime.
-Zivis u domu?-ponovo je pitao a ja sam ponovo klimnula glavom.
-Covece, a onda meni kazu da sam cutljiv!
Ovaj put se stvarno nasmejao. Bio je to najdivniji zvuk na planeti. Kao hiljadu kristalnih zvoncica. Kao kisa. Kao more i talasi.
Pocrvenela sam. Cutali smo do raskrsnice kada je on rekao da mora da ide jer je njegova kuca na tu stranu. Klimnula sam glavom u znak pozdrava i cim mi se izgubio iz vida udahnula sam duboko vracajuci vazduh u pluca.
Bio je mnogo lep. Tuzan ali prelep. Njegov glas i smeh odzvanjali su mi u glavi dok nisam dosla do doma i usla u sobu. Do kasno u noc sam ponovo posvecivala misli njemu  i tome kakav je, sta voli a sta ne. Zaspala sam a njegovo lice me je jurilo po snovima.
Sutradan me je cekao na mom mestu. Mislila sam da je slucajno tu seo pa sam krenula da nadjem neko drugo mesto. Zaustavio me je rukom i povukao a onda pogledao mesto pored sebe.
-Sta? -pitala sam.
Ponovo je samo pogledao stolicu.
-Ne razumem te-slegla sam ramenima.
-Eto tako je i meni kada neces da pricas sa mnom.-rekao mi je kroz neki poluosmeh iza kog je virila tuga.
Nasmejala sam se i sela pored njega. S vremena na vreme pogledala bih ga ispod oka i videla da ne prestaje da gleda u mene. Nisam bila sigurna sta to znaci pa sam kosom pokrila lice. Podigao je ruku i sklonio mi visak pramenova iza uveta kako bi nastavio da me posmatra. Dodir njegove ruke izazvao je vrele trnce mojim telom i svim silama sam se trudila da to sakrijem od njega. Nasmejao se i sklonio ruku kao da je znao.
Pod izgovorom da mi nije dobro izasla sam ranije i potrcala prema domu kao da me juri sam djavo. Nisam mogla da se oslobodim onog osecaja.
Sledeceg dana cekao me je na raskrsnici na kojoj smo se prosli put razdvojili.
-Kasnis danas-rekao je.-Svakog jutra te vidim ali danas sam morao da te cekam. Sta nije u redu?
Odmahnula sam glavom a on je prokomentarisao nesto na temu mog izbegavanja razgovora. Produzili smo dalje dok me samo u jednom trenutku nije zaustavio okrenuo ka sebi i poljubio. Srce mi je stalo. Vreme je stalo. Planeta je prestala da se okrece a smenila su se sva godisnja doba.
-Nisam mogao da ti odolim-sapnuo je jos uvek blizu mojih usana-od prvog dana. Od kad si dosla. Nisam otisao na put da bih ostao s tobom. Ne mogu da prestanem da razmisljam o tebi.-nastavio je da prica a ja sam i dalje stajala opcinjena.
-Idemo odavde-prekinula sam ga-hajde da preskocimo nastavu danas i odemo negde. Tu blizu ima jezero, mozemo ceo dan da budemo tamo.
Pogledao me je cudno i rekao da je to nesto najduze sto sam rekla od kad smo se upoznali. Cusnula sam ga  za kaznu i povela ga u suprotnom smeru. Ceo dan smo sedeli pored jezera i uzivali u mirisu vode i tisini oko nas. Zelela sam ga. Bilo je nemoguce ne zeleti ga Takvog. Bio je prelep. Stvarno prelep. Ispricala sam mu zasto sam tu, sama u tako velikom gradu. Slusao me je kao opcinjen mojom pojavom, prelazio je tim prelepim ocima celim mojim telom. Niko me nikada nije tako gledao.
Tuga je zracila iz njega. Nisam umela to da objasnim a nije mi dalo mira. Pitala sam ga za to.
Sklonio je pogled sa mene. To je bio prvi put da prestane tek tako da me gleda i zabrinula sam se. Osecala sam se kao da me je osamario. Namrstio se.
-Moram da idem-rekao je i brzim koracima samo nestao.
Sutradan ga nisam videla. Nije se pojavio u skoli. Ni za vikend ga nigde nije bilo. Raspitivala sam se o njemu ali niko nije znao ni za njegovu ulicu ni gde je on ni sa kim zivi. Nisam znala sta da radim. Vreme je letelo ali te oci nisu mi davale mira niti su izlazile iz moje glave. Taj glas me je budio svake noci ali ga nigde u mraku nisam pronasla.
Trazila sam ga jos dugo.
Zelela sam ga. Njegove usne. Kao opijena, kao navucena, kao zavisna.
Odlazila sam svaki dan na jezero. Ujutru ga cekala na nasoj raskrsnici.
Bila sam previse zaokupljena njime. Previse. Htela sam samo da ga vidim jos jednom, da sw izvinim, da mu pomognem.
Zivela sam cisto onako, jer sam morala. Nisam imala drugi izbor.
Sanjala sam ga svake noci. Odlazila na jezero. Cekala ispred skole. Raspitivala se. Trazila njegovu kucu.
Plakala sam i dozivala ga nekim nemim vristanjem.
Ali ga vise nikad nisam videla.