Deo mene koji je odavno nestao a i dalje je tu.

Danas sam probala da čitam svoje tekstove.
Kažem - probala, jer posle nekog vremena to već postaje nekakva vrsta mučenja. Kada posle dužeg perioda uzmem da složim te svoje reči ponovo u svojoj glavi i ponovo ih proživim, već mi deluje kao da ih je neko drugi pisao. Razmišljam da li se sećam likova kojima su moji tekstovi ispunjeni, ljudi koji su tako umetnički pretvoreni mojom maštom u reči možda ni ne znajući to. Lažem. Znam da se sećam svega i svakoga ko je tako lagano došao u moj život i završio u mojim mislima, možda nakon toga nestao ili se (ređe) zadržao da tu zauvek stanuje kao senka onoga što je danas.
Gde su sada ti ljudi? Gde su, i s kim nestali u toj izmaglici mog zaborava? Jesu li se izgubili? Da li su svesni da ih sada predstavljaju samo slova nanizana kao perlice ogrlice?
Ionako ne preferiram ljude. Ljudi ne razumeju moju dušu, moja lutanja u mašti, često izostajanje moje koncentracije i sve te moje silne pokušaje da slušam razgovore koji samo proleću kroz moju glavu i tek se poneki uhvati i zaustavi tu, kao ptica koja leteći iznad vode traži idealno mesto za sletanje. Ljudi ne razumeju moju želju za čitanjem i bežanjem iz stvarnosti. Jedna osoba koja mi je nekada davno bila draga, umela je za mene da kaže ''ne bežiš ti od stvarnosti u maštu, bežiš od onoga što ti je ta stvarnost tokom života donosila''. I ja volim da verujem da je tako.
Ne, ne povezujem ljude sa razumevanjem, ni sa uživanjem, ni sa lepim trenucima i dobrim provodom.
Ne. Ljude povezujem sa prekim pogledima, ružnim komentarima na moj izgled i večitim zaljubljeničkim očima kada je tu moja sestra, nakon čega obavezno sledi rečenica ''Ne ličite uopšte, vidi kako je ona lepa'' i njen večiti komentar uz to ''I zgodnija'', nakon čega bih se ja sklonila i stopila sa pozadinom, često prezirući tu neku višu silu koja je mene napravila gorom od nje a njoj dala sve najbolje. Ne postoji niti je ikada do sad postojala osoba koja bi, nakon što je upoznala i mene i nju, neki lepši komentar uputila meni. Pored svega ostalog, ljude povezujem sa tim da kažu ''ne moraš ti da budeš lepa kao ona, šta će ti kad si duhovita''. I takav je bio moj život s ljudima. I još uvek je. Ja sam samo sanjar, pardon - duhoviti sanjar, koji je težak za razumevanje i svoje nesigurnosti sakriva u sebe otvarajući neku novu knjigu žudeći za svetom u kojem ljudi vode neke lepše živote.
Možda sam se upravo zbog svega toga uvek lepo slagala sa decom, nikada me nisu osuđivala i svi do jednog vole moju izvrnutu usamljeničku maštu. Odavno već imam imena smišljena za moju i još mi malo fali da počnem da razgovaram sa njima iako znam da ću čekati još dugo dok ih ne budem zapravo videla.
Onda se pitam - koliko još? Koliko ću morati da slušam sve te priče o ljudima boljim o mene i gledati šta meni fali? Da li ću prestati da se zatvaram u sebe tražeći nešto bolje, dok me iznutra jedu gladne vilice misli o tome kako nešto nije u redu sa mnom i kako moram da budem bolja, da izgledam bolje, da popravim svaki deo sebe i svog života? Muči me. Ne želim da me hvale. Želim da me ne vide kao grbavog zvonara crkve dok ne dodje neko ko bi mi rekao da je sve u redu i da ne treba da se menjam. Da mi ne govore stalno kako bi trebalo da idem na izbeljivanje zuba, da treba da smršam, da moram da se oblačim lepše, da treba više da ličim na svoju sestru. Nekad mi presedne sve pa mi dođe da kažem ''Ne želim. Sasvim sam zadovoljna svime što trenutno imam i kakva sam''. Ali ne mogu. Verovatno zato što to nije istina i jer je, nakon svih tih godina mučenja i sklanjanja pogleda sa mene, duboko usađena u moje misli ta potreba da uvek sebe zagledam i da se teram da uvek razmišljam da se promenim, da budem bolja za sebe jer ću tako biti bolja nekom drugom.
Pogledam se u ogledalo i razmišljam ko bi stajao svakoga dana i gledao to isto moje sanjarsko lice i rekao da sam lepa, ko bi stajao pored mene a da ja ne razmišljam kako ne pripada tu nego negde drugde.
Možda je nekada davno i postojao deo mene koji je verovao da imam nešto lepo da ponudim, razlog da se smejem i da kažem da sam u redu tu gde sam, ali taj deo je nestao. I za to ponekad krivim ljude. Mog bivšeg koji se više puta okrenuo za drugom devojkom na moje oči nego što je meni rekao da me voli. Ili činjenicu da se i njemu više sviđala moja sestra, za promenu. Ali krivim i sebe. Hvatam se kako ponekad gledam u nebo i razmišljam o toj nekoj višoj sili koju neki nazivaju božanstvom neki sudbinom, a koja se odlučila da nekome da više nego nekom drugom i time odredi da neko bude sanjar zatvoren u planinu svojih knjiga i depresivnih tekstova, a onog drugog celog života hvale i ljube nesvesni toga da postoji nešto više i dublje nego što oko može da vidi. Ne treba ni da se poredim sa drugima, ali koja je svrha da ja to ne radim ako će celog mog života svi oko mene upravo to da rade? Neće me izvući ni sanjarenje ni moje ćutanje kad želim toliko toga da izbacim iz misli. Neće me izvući ni ovo moje usamljeno piskaranje u sred noći dok svi oko mene spavaju i gledaju šta se sve nalazi sa one druge strane kapaka.
I ovaj poslednji pasus, još jedan od mnogih koji ću se uskoro praviti da sam zaboravila i da ne znam zašto i kada je sastavljen u mojoj glavi, pišem uz neku tugu. Pišem da kažem hvala svim ljudima koji trpe moje ponekad nesnosne izlive emocija, neke tišine samo meni znane koje umeju da traju toliko da nemam još uvek logiku koja bi mi objasnila kako do sada nisam poludela (ili barem nisam svesna toga) od te tišine. Pišem da kažem hvala jer još uvek ne postoji vaga koja meri koliko ja umem da budem teška i nepopravljivo dosadna i tvrdoglava a opet se nađe tu poneko ko je uvek tu i bez obzira na moje gluposti ne odlazi. Ovaj pasus je posvećen i onom jednom, samo jednom ''Nisi ti toliko teška, nego nema svako takvu dušu. Valjda si zato i posebna''. A valjda je to i jedino što mogu da shvatim kao kompliment jer me samo moja duša i vadi iz svega onoga što ne želim da postanem. Nakon svega što čujem, vidim i osetim, duša je jedino što mi zapravo ostane.
A poslednja rečenica ide tebi.
Hvala ti što si i pored svega i dalje sa mnom za sve.