Odluka

Sedim na podu svoje sobe u suzama.
Ne valja tako.
Sedim na podu svoje sobe u suzama rastrzana kako izmedju svoja cetiri zida tako i izmedju odluka.
Pre samo par sati sobom su odzvanjali nasi glasovi. Ta slika jos uvek toliko zivi u mojoj glavi da je pola ovih suza zeljno da se nasmeje tim uspomenama i da ih zadrzi jos u stvarnosti ali nije moguce.
Lezem na krevet jer mi te slike ne pomazu u donosenju odluke.
Kao po komandi, njegov miris ispunjava sva moja cula i ja ne zelim da sklonim glavu odatle. Zelim da bude onih par sati ranije i da ne brinem ni za sta i ni o cemu. Zelim da slusam otkucaje njegovog srca i da mi fali nekoliko sekundi da zaspim.
Grlim jastuk. Boli me glava od razmisljanja, od suza, od odlazaka.
Boli me svaki delic tela, kao da se svaki buni sto ga mucim.
Zelim. Ne zelim.
Misli se bore u mojoj glavi.
Zelim da ostanem. Da jos uzivam u ovom mirisu, da sanjam pod istim nebom, da udisem isti vazduh.
Zelim da odem, da vidim more, da vidim staro drustvo, da vidim ljude koje znam celog zivota i da se isplacem zbog onih koji vise nisu tu.
Zelim da odem a da ostanem.
Zelim da budem tamo a da ne odem.
Ne zelim da ga ostavim. Ne sada kada sam ga vec ostavljala. Ne sad kada sam konacno tu. Ne posle onih mesec dana kada sam svake sekunde lomila prste pitajuci se gde je i da li je dobro, da li mu nedostajem ili mu je bolje kad nisam tu. Zelim da zaspim na njegovim rukama a ne ko zna koliko stotina kilometara dalje odatle. Zelim a ne zelim.
Zelim da ispunim ovaj raspust do kraja. Zelim da i sestra ispuni svoj. Zelim da odem a da ne odem.
Suze ne staju a i njegov miris na jastuku ne odustaje od mene.
Jedino u sta sam potpuno sigurna je da zelim da budem sa njim.
Zasto ne mogu samo to?