Kula

Kazu da je nekada postojao neki drugaciji svet u kom su svi bili srecni, u kom nije postojala mrznja kakva postoji danas, ni zavist, a samim tim ni ratovi na koje smo mi u stvarnom svetu toliko navikli a koji se na ta osecanja oslanjaju.
U tom svetu je, kazu, postojala jedna kula. Nije to bila neka velika palata sa velikim brojem soba vec  obicno kameno zdanje ciji je oblik pomalo podsecao na pojedine sahovske figure, prepuno neravnomerno rasporedjenih rupa nastalih vremenom koje nije imalo milosti.
U toj kuli nije zivela ni princeza, ni kralj kao u ostalim bajkama. Zapravo u toj kuli su zivela deca, srecna deca bez briga, posvecena jedno drugom. Bili su povezani posebnom nevidljivom vrpcom pravog prijateljstva onakvog kakvo samo medju decom i u bajkama moze da postoji.
Prica ne prati njihova imena ali ona i nisu toliko vazna.
Kazu da su ta deca imala sve mada zapravo nisu imala nista. Ziveli su bez ijedne materijalne stvari a ipak jedni sa drugima bogatiji od svih ovih ljudi prepunih novca i sujete koje danas smatramo bogatima a siromasni su u dusi.
Njihova sreca, bas kao i ostale vrste srece, nije dugo trajala. Sudbina je za njih, i za kamenu kulu, imala malo drugacije planove. Jednoga dana u ovaj zamisljeni svet dosao je naizgled obican covek, pravi covek iz ovog naseg realnog sveta. Nije mu se svidjalo to sto deca zive bolje od svih nas i u njemu se probudilo poznato osecanje zavisti i covek je resio da zauvek unisti taj drugi svet u kom se nasao.
Kao i za najveca carstva, i za ovo malo carstvo bilo je dovoljno samo jedno zrnce sumnje da se srusi do temelja i da postane bajka.
Tako je svako dete otislo na svoju stranu jer su se, podstaknuta realnoscu na kakvu nisu navikla, srusila sva prijateljstva, bas onako kako se sruse sve lepe stvari.
A jedno dete, sasvim nebitno koje jer im prica ne daje imena, ostalo je da ostari u kuli zajedno sa njom.
Rusile su se zidine kule onako kako su se tom malom detetu rusile godine na glavu.
Ni krivo ni duzno ostalo je bez jedine porodice koju je imalo i bilo je samo do trenutka kada su se, zajedno sa poslednjim srusenim kamencicem kule, zauvek zatvorile i njegove oci.
Kula nikada nije obnovljena bas kao sto se ni njeni stanovnici nikada ponovo nisu povezali jer rusenje prijateljstva u svim svetovima sa sobom nosi rusenje svih tih pazljivo gradjenih temelja.
Kazu da je nekada postojao svet drugaciji od naseg, svet u kom su svi bili srecni mada ga se, mnogo mnogo godina kasnije, niko nije secao.
U tom svetu je, kazu, postojala jedna kula koju danas niko ne pamti a ciji se duh i dalje pomalo oseca u trenucima kada nam najvise trebaju prijatelji a nema ih.