Strah

Presecena.
Odjednom odsecena od sadasnjosti i stvarnosti. Osamarena. Rasejana. Zbunjena.
Cudno je to kako jedan poziv uzburka milion emocija.
Strah. Strah.
On izlece kao najjaca od svih emocija. Preplavljuje me, povlaci u neku neistrazenu dubinu i ostavlja me tu.
Strah.
Jak, jaci od svega sto sam ikada osetila.
Strah. Strah od gubitka.
Poziv koji presece dan.
Urgentni centar.
Ljudi u belom.
Puna cekaonica.
Puna ali prazna jer ja sedim sama. Okruzena... pa, nicim osim straha.
U tom trenutku izmedju mene i te bolnicke sobe vazduh popunjavaju uspomene. Trenuci. I strah.
Uspomene.
Bas na ovakvom mestu smo se i upoznali. Na jednom ovakvom mestu, belom, dosadnom, sterilnom i depresivnom mestu ja sam prvi put ugledala te iste oci koje mi sada ne dozvoljavaju da pogledam. Secam se svakog trenutka. Prevazisli smo sve faze upoznavanja i instiktivno se odmah pronasli jedno u drugom povezani istim strahom koji smo videli jedno drugom u ocima.
Nismo isli u istu skolu, nismo imali isto drustvo niti smo delili iste trenutke proslosti a povezala nas je ista sudbina. Isti strasni trenuci prozivljeni, isti bol koji je nadolazio u talasima i sirio se na dve potpuno razlicite osobe.
A u tom trenutku, u toj cekaonici, napadali su samo njega. Zelela sam da predje na mene, da ne bude sam u tome, da ga ne boli. Suze su mi brzinom svetlosti jurile niz obraze i nestajale negde na mojoj odeci dok sam ja pokusavala da skrpim sopstvene misli, da se uhvatim za neku nadu da ce njemu biti dobro.
Jer ako njemu ne bude dobro nece ni meni. Sigurna sam u to. Onaj isti bol koji nas je povezao sada je stajao u vazduhu cekajuci, onako kako ja cekam vesti o njemu, da ode, da nestane, samo da ne bude sa njim u toj prostoriji.
Samo sam zelela da ga vidim. Da pogledam u njegove oci i da se uverim da je dobro. Da oteram bol.
Ulazim. Svakim novim korakom rasprsujem uspomene koje su me delile od tih vrata, od te prostorije i ulazim da se susretnem ponovo sa njim.
Gledam ga. Zavisnog od aparata koji mu odrzavaju rad srca. Zavisnog od tih zelenih linijica koje zapravo uoste ne lice na njegov zivot koji prikazuju.
Bled je. Nesvestan stvari oko sebe. Ali ziv. Sa nekim cudnim prozirnim osmehom na licu. Ali on. Ziv. Onakav kao kad sam ga upoznala. Spreman da porazgovara sa osobom u krevetu pored iako je nikada pre nije video. On.
Nije mi bilo neobicno da ga vidim takvog, bledog, slabog. Izgledao je kao da ce da se prelomi ako ga dotaknem. Nije mi bilo neobicno ali je bilo bolno. I nije mi smetao taj bol jer sam se nadala da  ako mene zaboli njega ce prestati. Otici ce taj bol i vise se nece vracati u njega. Napustice ga makar morao da se useli u mene.
Ne vidi me. Ne cuje me. Ali mu ja ipak pricam. Pricam mu o mojim danima, kako provodim vreme, pricam mu o novoj ljubavi koju sam dozivela, o novoj nadi u mom zivotu, pricam mu ono sto voli da slusa. Znam da je tu. Njegovo srce kuca u ritmu mog glasa. Njegove oci vide neke druge svetove u snovima.
Ponovo ljudi u belom. Odvajaju me njega. Vracaju one uspomene u prostor izmedju nas dok se ja udaljavam od njega, od kreveta u kom lezi, od prostorije i zgrade u kojoj se nalazi. Rasejana sam. Misli jure iako ih zapravo ne pratim i ne hvatam. 
Volela bih da sam mogla da ostanem uz njega, da, onako kao dok smo bili u istoj sobi, pricamo do kasno uvece, teramo bol, zivimo trenutke.
Znala sam da ce biti dobro. Znala sam da se nista nece iskomplikovati. Znala sam da ce njegovo srce nastaviti da kuca istom onom jacinom, mnogo cvrscom i boljom od onih linija na ekranu kraj njegovog kreveta.
Ali ipak je tu bio strah. Strah da sam mogla da ga izgubim. A samim tim sto sam imala slicnih problema strah da sam mogla i sebe da izgubim zajedno sa njim.
Strah. Cekanje.
Bol.
Zelja da njegov bol nestane.
Ali unapred sam se radovala. Radovala se trenutku u kom su ponovo ugledati njegove oci i u njima prepoznati sebe.
Unapred sam se radovala njemu.
I trenutku u kom cemo oboje stvoriti neke nove uspomene. Nezavisni od aparata koji, ironicno, bezivotno pokazuju nase linije zivota.