Misli koje se bore da izbiju napolje nekim smislenim redosledom.

Pada kisa.
Ne ona sitna kisa koju osetis tek kad satima stojis na istom mestu nego ona jaka, kao da neko sipa lonac vode samo na tvoju glavu.
Steta, posle onako toplog jutra.
Stojim na stanici. Cekam autobus. Kisa mi se cedi niz lice i ramena i preplavljuje me miris sumskog voca i vanile. Kaput mi je potpuno mokar i tresem se od hladnoce i nisam raspolozena ni za sta. Temperatura preti da me u potpunosti slomi i ne mogu da shvatim kako sam tako vrela a tako mi je hladno. Tresem se. Kosa mi se cedi niz ledja i ramena ali ne zalim se jer mirise prelepo.
Ulazim u autobus koji toliko prokisnjava da mi se cini da bih manje pokisla da sam ostala napolju. Ruke su mi crvene jer moje telo ne moze da se dogovori sa sobom da li mu je toplo ili hladno.
Pored mene stoji decko iz moje ulice kojeg poznajem vec 15 godina i koji je proveo sa mnom mnogo vremena, u ulici vozeci bicikl dok smo bili klinci, u parkovima, osam godina u istom odeljenju.. a sada tako stoji pored mene kao da me ne poznaje. Jer, negde u toj osnovnoj skoli nestalo je ono decije druzenje kada nije bilo bitno s kim se druzis i na mesto njega je doslo zezanje od strane drugih decaka ako se druzis sa devojcicama. Cini se da se ni posle 4 godine koliko je proslo od osnovne skole takve barijere ne daju srusiti.
Izlazimo na istoj stanici, setamo istim stopama, ja malo iza njega jer ne mogu da ga stignem i slucajni prolaznici bi sigurno mislili da se ne poznajemo. Zna da kisnem, da sam par koraka iza njega ali mu ni na kraj pameti nije da zastane, da se okrene, da mi ponudi da nastavim sa njim pod kisobranom da ne pokisnem. Samo odlazi, tek tako a ja ubrzo zaboravljam na njega, kao na nekog sporednog lika u nekoj od onih preobimnih dosadnih knjiga.
Ulazim u kucu. Mokra, hladna i vrela istovremeno. Mokrih patika, mokrih carapa, mokre kose. 
Stavljam vodu za caj. Trazim nesto da smanjim temperaturu. Rastrojena. Nepovezanih misli. Oblacim pidzamu i ulazim u krevet iako nema ni 9 sati.
I misli kao po komandi odlaze u njegovom pravcu. Tamo, ka drugom gradu. Tamo gde je i moje srce odletelo u nekom trenutku. Lutam mislima, trazim ga, smesim se na samo stvaranje njegovog lika kad sklopim oci. Setaju mi kroz glavu njegove reci. Srce lupa. Znam taj osecaj. Odavno nisam imala takav osecaj. Kao da odjednom sve ima neku svrhu, sve postaje vazno, svet ponovo pocinje da se vrti jer ima razloga posle toliko vremena. Njegov osmeh je svakako dovoljno dobar razlog.
Jedna misao, jedno prisecanje se bori da izadje a ja uporno odbijam da ga oblikujem jer se plasim da cu da poludim od tolike srece. Reci se formiraju i konacno izbijaju napolje. Priznanje. Najlepse priznanje koje sam ikad cula. Sacuvano samo za mene. Zasiveno samo za moje srce, stvoreno da poremeti svaki delic mene, da me zagreje i ohladi na slican nacin kao ova temperatura koja dolazi i odlazi svakih par minuta.
Smesim se sebi u mraku. Sigurna sam da niko nikad nije dobio takvu poruku kakvu sam ja dobila od njega jutros, u trenutku dok se zora borila sa mrakom, dok je nebo postajalo sve svetlije i sunce mi se sunjalo u sobu. Jedino sto je falilo tom trenutku bio je on, da stvarno, najstvarnije bude pored mene. Da ga dodirnem, osetim, da ponovo cujem taj smeh.
Taj smeh.
Kisa lije. Previse vode. Previse kapi koje neprestano padaju. Previse svega a premalo njega.
I mojih reci je previse. Redjaju se jedna za drugom kao treptaji, spontane a potrebne. Mnogo ih je a opet premalo da opisem njega. Da opisem svaku sitnicu u koju sam se malo pomalo zaljubila.
Misli putuju do njega.
Srce je odavno otputovalo.