Prica o Petru

Jasno se secam nekih perioda svog detinjstva.
Secam se pojedinih ulica, boja, mirisa, ukusa. Nekih stvari sa kojima ne mogu da povezem cula ali mogu da izvucem secanja. Neopipljiva, jaka, teska i bolna secanja.
Svakoga dana sam prolazila istim ulicama. Par koraka pa skretanje levo, jos par koraka pa ulica desno i tu sam. Cak i danas kada hodam, hodam istim putem. Samo mi treba manje vremena.
Bila sam mala. Sitno gradjena, mrsava, sasavih loknica koje su mi uokvirivale lice i plavih ociju koje su se isticale naspram mog bledog tena. Volela sam ljude. Uzivala sam u drustvu, u paznji, onako kako svako malo dete uziva u stvarima oko sebe. I svojim malim koracima svakoga dana sam setala istom stazom do vrtica. Uskim prolazom, obicno drzeci nekoga za ruku, diveci se visokoj ogradi (koja, kasnije sam shvatila, i nije tako visoka). Trckarala sam i skakutala jedva se suzdrzavajuci da ne poletim od srece sto cu videti svoje drustvo.
Prvog dana u vrticu (ili barem prvog kojeg se secam), ja divlja, pricljiva i zivahna, zalepila sam se bas za onog decaka koji je sedeo u cosku, izdvojen od drugih, sam sa svojim mislima, negde u svom svetu. On se zvao Petar.
Petar je bio bas onakva vrsta deteta potpuno razlicita od mene, od njega su se svi sklanjali a sa mnom su svi zeleli da se druze. Ali ja sam zelela da se druzim sa Petrom. Imao je plavu kosu i oci boje topljene cokolade, imao je neki stidljivi osmeh koji je retko pokazivao. Ali ja sam zelela da se druzim sa njim.
Vremenom smo Petar i ja razvili neku samo nama znanu vezu, gradili nevidljivu nit koja nas je spajala i postajala sve cvrsca svakim novim danom. Kada Petar nije dolazio u vrtic ni ja nisam zelela da budem tamo. Kada sam ja bila bolesna Petar je dolazio kod mene da se razboli da ne budem sama. Malo je reci da se nasim roditeljima to nije dopalo, ali ko brine za roditelje?
Da, Petar je bio sasvim posebna vrsta decaka.
Godine su prolazile i vreme nas je sustizalo. Rasli smo oboje, Petrova kosa vise nije imala onaj zlatni sjaj a moje lokne su postajale tamnije i gusce. Petar se cesce smejao a ja sam cesce trazila razlog da ga nasmejem. Iako je odrastao bez oca, postao je slika i prilika onoga kako treba da izgleda jedan poseban decak.
Nismo se odvajali kroz godine skolovanja. Iako je Petar bio veoma privlacan devojcicama u nasoj skoli i mogao je da bude sa svakom koju bi pozeleo, nikad nije pokazao interesovanje za bilo koju od njih. Nastavio je da se druzi sa mnom jer se nasa nit nije kidala ni posle toliko godina, tako da sam ja postala predmet mrznje medju devojcicama. Ali nije me bilo briga. Imala sam Petra a njegovo prijateljstvo bilo je vrednije i zrelije od svih devojcica koje su tako besomucno pokusavale da ga se docepaju.
Put u srednjoskolske vode razdvojio je mene i njega ali nikada nije sasvim pokidao nasu specijalnu povezanost. Petar je imao ono sto je zeleo, vodio je normalan zivot, stvarao svoje snove i jurio svoje zelje. Na njegovom licu nikada nije prestala da se nazire ona decija lepota koju je imao i prvog dana kada mi je onako namrgodjen rekao da ne zeli da se druzi sa mnom. Ispod njegove, tada vec crne  kose, jos se nazirala poneka zlatna nit, da podseti i mene i njega da smo jos uvek klinci. Isti oni klinci koji su zajedno naopacke visili sa vrha penjalice dok nismo jedno drugom priznali da se plasimo visine.
Isti oni klinci koji su gurali jedno drugo napred i onda kad se cinilo da stojimo u corsokaku.
I njegove oci su bile iste. Tople i prelepe, sa istom kolicinom tuge koja je plovila njima.
A ipak nikad nismo bili zaljubljeni jedno u drugo. Valjda smo prevazisli tu fazu kada smo zajedno prelezavali boginje i vidjali jedno drugo u najgorem izdanju. Pretpostavljam da takvo prijateljstvo nikad ne preraste u ljubav.
Jurili smo kroz hodnike srednjih skola. Vreme se igralo nama a mi smo se igrali sudbinama, i tek ponegde u sred tih igara sreli bismo se na ulici i opet trosili sate u razgovorima. U takvim trenucima nedostajalo mi je detinjstvo. Nedostajalo mi je da imam tih desetak godina manje, da mi jedina briga bude zasto Petar spava u vreci pored mene a ja ne mogu da zaspim pa ga cackam kosom. Nedostajalo mi je da cekamo zajedno Novu godinu i na kraju je docekamo tako sto prespavamo po 15 sati. Nedostajalo mi je da mu aplaudiram kada na proslavi mog rodjendana ugasi moje svecice umesto mene. Nedostajalo mi je jer sam znala da je taj decko, koji stoji ispred mene i prica nesto tim dubokim glasom, provlaci prste kroz svoju tamnu kosu, smeje se nekim izvijenim osmehom i glumi huligana obucen u trenerku, taj decko koji nosi paklu cigareta u dzepu samo da bi se hvalio iako nikada ne bi zapalio nijednu, znala sam da je taj decko Petar. Moj Petar kojeg sam mrzela kad bi me pocupao za kosu da mi kaze da sam cupava i da treba da se ocesljam. Moj Petar koji bi me zvao u sred noci da se zali na neku devojku koja mu je slomila srce a ja bih se cudila kakav je to univerzum u kome postoji devojka koja bi mogla njega da ostavi.
Prestizale su nas godine. Jurila su nas punoletstva a Petar je bio poznat po tome sto je bio zvezda svake zurke, cak i kad ne bi puno popio njega je vodio neki adrenalin.
I tako je dosla ta jedna zurka. Negde par sati udaljena od naseg kraja, nase ulice.
Probudila sam se isto onako kako se budim svakog dana i samo sam cula vest da ga nema.
Da ga nema i da je na njegovom mestu ostala samo praznina. Nema ga a umesto njegovih ociju bila sam osudjena da gledam u mrak.
Plakala sam, dozivala sam ga, molila ga da se vrati ali me nije cuo. Zelela sam da vristim, da vristim dok me ne cuju svi bogovi ovog sveta, da mi ga vrate, da ga puste nazad jer on zasluzuje da zivi. Zasluzuje da se ponovo smeje, da dobije jos jednu sansu da ispravi greske koje je pravio. Sasvim sigurno nije zasluzio da zavrsi toliko daleko od mene, na sasvim drugoj strani, tamo gde ne mogu da ga dotaknem, da ga zagrlim, da mu kazem da mi je drago sto je bio toliki namcor kad smo bili mali.
Njegovim poslednjim uzdahom bila je prekinuta nasa pazljivo izgradjena veza. Ali valjda tako i treba da se zavrse prava prijateljstva? Mislim da je to ispravan nacin ali mislim da vreme nije bilo pravo. Za njega sigurno nije.
Tada kada me je on napustio postala sam onakva kakav je on bio kada smo se upoznali. Ona koja sedi u cosku, izdvojena od drugih, sama sa svojim mislima, negde u svom svetu.
Stojim obucena u crno, crvenih ociju i upalih obraza. Bez ikakve zelje da udisem vazduh, da komuniciram sa ljudima, da postojim. Pricaju o njemu, jedni za drugima penju se na neku pozornicu i pricaju. Ljudi koji ga znaju po par meseci, mozda koju godinu, pricaju o njemu a ne znaju nista. A ja ne mogu. Ne mogu da progovorim. Ne mogu da nadjem reci kojima bih opisala tih 15 godina koliko sam ga poznavala. A i da imam reci ne bih mogla da pricam. Grlo mi je blokirala knedla a ja sam samo stajala, staklenog pogleda i dalje ne zeleci da zivim. I njegova mama je to znala. Drzala me je za ruku, nesvesva sveta oko sebe, izgubljena, obeshrabrena. U mnogo gorem stanju od mene.
Pricaju i dalje o njemu. O zivotu koji je vodio. O tome koliko je bio srecan. O tome koliko je snova imao i zeleo da ostvari a nije mogao i nikada ih nije ostvario. Pricaju o njemu a nista ne znaju.
Iako sam mrzela sto mi je oduzet, iako sam unapred htela da umrem zbog svakog narednog trenutka u kome necu moci da ga cujem, vidim, dodirnem, u kome necu moci da ga podsecam na nase dozivljaje, iako sam mrzela svoj buduci zivot u kome nece biti njega, znala sam jednu stvar. Petar jeste ostvario ono sto je zeleo. Na nacin koji ga je oteo od mene, na nacin na koji je mene ostavio samu, osudjenu na zivot bez njega, on je ostvario jedino sto je istinski zeleo a sto niko od tih ljudi, koji su se predstavljali kao njegovi najbolji prijatelji, nije znao i nije spomenuo u svojim govorima. Petar je otisao da upozna tatu.
***
Proslo je godinu dana a praznina koju je ostavio za sobom jos je tu. Vuce me u neke duboke ponore i pretvara se u suze onda kada me niko ne gleda. Svakog dana zahvaljujem Bogu sto sam imala tu srecu da ga upoznam, da vidim svet njegovim ocima, da budem makar na tren u njegovoj glavi. Takav prijatelj i takvo detinjstvo provedeno sa njim poklon je od sudbine i nikada necu proziveti dovoljno stvari da se joj se oduzim sto mi je dala njega. Mada isto tako nikada necu moci da oprostim sudbini sto mi ga je oduzela.
Znam, sigurna sam, da je sada na nekom lepsem mestu, nadoknadjuje izgubljene godine sa tatom. A sigurna sam i da on povremeno pogleda sta radim, ceka dan kada cu svojoj deci pricati o najdivnijoj osobi koju sam ikada upoznala.