Roman

"Sanjao sam te ja i u prethodna tri zivota"
Ova recenica mi se mota po glavi od kad sam je prvi put procitala. Podseca ma ne njega. Dugo se nisam osecala ovako kako se zbog njega osecam. Dugo nisam posvetila toliko paznje i misli nekome. Dugo nisam provela toliko sati cekajuci nekoga kao sto cekam njega. Dugo nisam imala taj osecaj da su se moji prethodni zivoti svi zajedno udruzili da nas u ovom zivotu spoje, da nas povezu. Mozda sam i ja njega sanjala u prethodnim zivotima. Mozda smo u svakom narednom zivotu bili sve blize jedno drugom dok se konacno ne sudarimo, mozda u ovom a mozda u nekom od sledecih zivota.
I volim taj osecaj. Volim taj pocetak, taj prvi treptaj neke nove ljubavi, taj trenutak kada nista nije izvesno ali se ti ipak svaki put glupavo smesis svakoj novoj poruci.
Volim taj trenutak kad ne znas kako ce sve da se zavrsi ali i ne zuris da saznas jer je pocetak toliko lep na sve nacine da o kraju i ne razmisljas. Plasis ga se, strepis ali ne razmisljas o njemu.
Osecam kako nas spajaju neke niti. Svetlucaju u mraku i vode nas jedno do drugog i trepere od zelje.
Ali kojim se nitima kroji sudbina?
Kojim nas bojama spaja?
U koji univerzum nas svrstava?
Zatvorim oci. Ne vidim zvezde. Ne vidim san, ne priblizava mi se, ne juri me. Vidim note. Uvijaju se i plove i jure potocima mojih misli. Sviraju neku tihu poznatu pesmu. Zure, padaju, lome se. I sviraju.
Osecam da mi fali.
Fali mi njegovo prisustvo. Fali mi da me drzi za ruku, da se smeje onim svojim zvonkim glasom. Da me smiri.
A nema ga. Nema ga a ja ne znam kada cu ga ponovo sresti.
Za nedelju dana? Za mesec dana? U sledecem zivotu?
Ne smem da razmisljam o tome.
Gde je? Da li ga jos uvek vuce proslost? Da li jos uvek voli proslost? Da li ga zove, da li ga juri? Ja sam sa svojom prosloscu rascistila ali da li je on sa svojom? Da li odluta ponekad? Da li mu u tim trenucima zafalim ja? Onako bar na trenutak? Da li i on nocima sanja kako me drzi za ruku onako kako ja sanjam njega? Onako kako ja mastam o njegovim prstima upletenim u moju kosu..?
Da li ga posecujem u snovima? Da li ga ljubim? Da li utonem u san sa njim, zagrljena?
Da li i ja njega podsetim na neki pazljivo napisan ljubavni roman? Na neki od onih romana ispisanih u trenutku savrsene tisine ispunjene samo inspiracijom?
Sasvim sam sigurna da je on moj roman. Dugacak, ispleten najdubljim recima, onaj koji se dugo cita ali ne zato sto je dosadan nego zato sto je steta procitati ga odmah. Ispitujem svaku rec, polako slazem stranice, resena da zapamtim svaki detalj, da zamislim svaku sitnicu, da ga dozivim u svakom obliku, da ga sacuvam u posebnoj komori srca dokle god se ne zavrsi, dokle god ne vidim onu poslednju tacku na kraju recenice.
On je moj roman. Njegovi osmesi su reci koje ispisuju stranice. Njegove oci osvetljavaju nova poglavlja. A svaki njegov treptaj je trenutak otkucaja mog srca. I tako listam njegove stranice, citam njegove osmehe i zaljubljujem se u njegove oci, sve u trenutku otkucaja srca dok se ne ispise neka nova rec.
Volim da ga upoznajem na taj nacin. Volim da zavolim knjigu zbog onoga sto pise u njoj bez obzira na njen omot i korice. Volim da osetim onaj miris knjiga,  da prepoznajem knjige po mirisu a ne po izgledu. Jer, neka cula su jaca od pogleda.
On je moj omiljeni lik u nasem romanu.
Da li ce i nasa prica da se zavrsi srecno?